Вепар са три ноге

Информацију да ће Америка испоручити неограничене количине нагазних мина Украјини нико није коментарисао. Најподмуклије оружје које ће своје жртве узимати и годинама након што рат прође.

Умчари, село у БиХ Федерацији које се налази између Бјелашнице, Требевића и Јахорине. Спалили су га муслимани током рата. Сада је доста кућа обновљено и Срби раштркани по белом свету направили су викендице. Бива по пет-шест старачких домаћинстава зими. Остали долазе лети.

У село је уjaхao на коњу ловац, асли-балија, силан Турчин, вукући за собом мртвог дивљег вепра. Вепра  са три ноге. Убио га је лако. Заостао је иза крда. Дивља свиња је активирала нагазну мину. Однела јој је ногу. Дошао је да је прода у српско село. То није било први пут. Довлачио их је и раније. Спремала се у Умчарима слава. Биће то добар гулаш од свињетине.

Колумна

Молер

Тридесет година после рата, још има нагазних мина по планинама. Dе-mining Пале, годинама чисти шуме од нагазних мина. Мој побратим Јовица Горета, јунак, преживео је Жепу са две ране, преживео рат и запослио се у De-miningu. Као већина ратника. Другог посла на Палама није било. Десет година после рата, мина му је однела ногу. Сад је првак у скијању за параолимпијце. Са пластичном ногом и још десет ампутираца стигао је пешке до Свете Горе. Попели су се на Атос.

Дешавало се да неко оде порад себе из рова и активира мину. Бојао сам се нагазних мина више него метка. Ужасавала ме помисао да ћу постати богаљ. А сејали су их сви. Нико мапе минског поља  није цртао. Био је на Палама неки Војводић, професор биологије, резервни официр који је организовао Паљанке да постављају мине око Пала. Нико не зна колико су те жена посејала мина бојећи се напада Балија.

Деведесет треће, пуне бешике, надомак Београда, замолио сам возача да стане јер морам да оточим. Свуда око нас је био снег. Одмакнуо сам се од кола да се олакшам. Када је требало да се вратим, ишао сам полако уназад, газећи у ногоступе које сам по снегу направио. Из кола су ми се смејали. После сам се смејао и ја. И у Србији сам се плашио нагазних мина.

Голуб

Ко зна колико су их већ Украјинци по степи поставили.

Одавно се нико не обазира на забрану употребе нагазних мина по Женевској конвенцији.

 "Све ће то..." (хтеде да каже израсти, али се сети да одсечена нога не може израсти) "народ позлатити",  каже отац сину без ноге који се враћа из рата.

Затурила се негде стара књига Лазе  Лазаревића.

Књига приповедака без корица. Узалудно сам је цело поподне међу књигама тражио.

Можда је онако раскупусана завршила у контејнеру. Из таме сећања призивам речи оца сину инвалиду, који се враћа из рата. "Све ће то народ позлатити."

У Институту „Рудо" инвалиди из овога рата чекају пластичне, дрвене, металне протезе. Чекају и по шест месеци. Ту је и ратник из Бенковца. Који се са пластичном кљакаром вратио на фронт  и нагазио на „паштету“ кљакаром, пластичном ногом.

Жалио да не зна ко ће ово друго страдање да му плати.

"Рудо" је близу редакције "Дуге" и волим да им са новинама свратим. И флашом пића, онако, завијеном у новине. Свратим међу њих да се одморим.

У тролејбусу слушам како кукају на гужву, цене, плате. У кући кукају. На послу кукају. Ухватим себе како кукам и обузме ме најстрашнији самопрезир. Одакле се скупило толико кукњаве над судбином?  Пред тим јунацима који се радују повратку на прву линију. Стидим се пред момком из Неџарића који тражи од мене да омогућим да се у "Рудом" направи стрељана, да би могли да тренирају.

"Чуј, болан,  ко ће боље чуват' Неџариће од мене? Узмеш ми колица и онда си миран. Нисам ти ја способан за повлачење. За бежанију."

Пијемо ракију и учини нам се (свима заједно) да смо некаква страшна војска осветничка, да су све те штаке дело лошег режисера, и да ће све опет бити као некад. На крају они, Миша и Миле, мене здрава теше, уместо ја њих.

Пиринач и крв

Засмејавају ме причом о таксисти који је Мишу ударио док је прелазио улицу, а Миши пластична нога отпала. О томе како је таксиста почео да кука, а Миша га поломљеном пластичном ногом ударио.

Причају ми, а ја ћутим.

Сећам се приче о човеку који је продавао чизме са картонским ђоном војницима, лиферанту, о песку помешаним са брашном.

Сетио сам се приче о надуваним ценама, о вилама које су преко ноћи никле.

Вилама чије су цигле лепљене крвљу војника из института „Рудо". Да ли ће се икада

сазнати колико су ти самоуправни мутанти зарадили пара надувавајући рачуне, колико су зарадили извођачи радова за војску? Колико је ових људи који не допуштају сажаљење могло бити збринуто за виле у Цвећари? Дивио сам се њиховој храбрости док су ме тешили.

Дивио сам се, сећајући се речи Шаламовљевог јунака:

"А ја бих хтео да будем патрљак. Људски патрљак без руку и ногу. Чини ми се да бих тек тада скупио довољно храбрости да им пљунем у лице за све оно што су нам учинили!"

Ко је ову крваву свадбу заказао? Дебелгузи банкари који се гоје људском крвљу. Онај ко је одавно одлучио да се истребе Словени.

И док пишем, видим неког Вањку како лети у ваздух јер је на мину нагазио.

Стигле су нагазне мине из Америке, али их нико не спомиње.