Како заобићи санкције

"У Пазови родбина је моја,

нико не да телефонског броја!"

Народна, прогнаничка.

Цела земља је гледала ТВ дневник. Гледао се рат. Разорене куће, рањеници, мртви...

Колумна

Снајпер

Моја мајка, учитељица у Бијелом Пољу, видела је брадатог мртваца. Није му видела лице. Али имао је маскирни прслук попут мог. И зелени џемпер. Била је убеђена да је то онај џемпер што ми га је плела. Није рекла ни оцу, ни браћи, ником...

Месец дана нисам се јављао. Отишла је код лекара и тражила да јој да лекове за умирење...

Србија је прекинула телефонске везе са Српском. Завела санкције. Стотине хиљада прогнаника није имало везу са својима. Деца нису могла да чују очеве. Очеви нису могли да чују децу. У штабовима су имали специјале. Али ја у штабове нисам залазио.

Вратио сам се у Београд са пуним нотесом телефонских бројева. Седео сам у стану и окретао бројеве: "Жив је, поздравио вас је...", било је све што сам имао да кажем. Али многи од њих, у међувремену више нису били живи. На крају сам се сетио да би требало и кући да се јавим. Покушао сам да се нашалим: "Имаш још двојицу синова. Шта бринеш мајко?"

Титов син

"Свињо!", рекла је "имала сам тројицу браће. Сад немам ниједног..."

Носио сам са собом лутку Пипи без које Ћорина ћерка није хтела да спава. Ћора и његова жена су били професори клавира. Ћора је имао танке и дугачке прсте, као клице од кромпира. Наочаре као дно од тегле. Али није хтео да оде из Српске.

Девојчица је цичала од среће: "Мама, жива је, жива", гугутала је "Пипи је жива... !"

Њена мајка, пијаниста без ангажмана, прича: тражила је посао у граду преко Дрине. Било шта. Девојчицу није имала коме да остави. Звонила на случајно изабрана врата. Замолила је да њена девојчица пишки у докторичином тоалету.

Олга Петровић, ни по чему посебно име. И град у коме се то догађало, ни по чему посебан. Посебно је то што је докторица одбила да их пусти унутра. И то што је докторица педијатар. Хуманиста. Препоручила је мами да своју кћерку поведе на ливаду. Докторка Олга се боји инфекције од прљавих избеглица. Тако је љутито одбрусила. Сигурно није разумела шта је мислила мама која јој је рекла: "Мој понос и цивилизацијски ниво ми не допушта да ми дете мокри на ливади у граду."

Кад сам се женио није било свадбе. Два месеца дана касније удавала се и женина сестра. Требало је да дођем на свадбу. Нисам дошао. Да упознам женину родбину. Требало је то да буде и наша свадба. А ја нисам могао да дођем. Жена  ми је била трудна. Хтела је да то саопшти свима на свадби. Била је бесна и ником није рекла. Био сам у планинама Српске. Нисам могао ни да се јавим. Уместо мене је стигао мој отац.

Колумна

Курјаци с Романије

Стигао сам у Београд и затекао презан стан. Жена је била код својих.

Окупао сам се, узео флашу ракије, бокс цигара и кренуо назад за Српску. Узгред сам свратио код Шолета Боксера, на Дорћол. Ту је била перманентна журка. Уфур – флаша пића. Шоле је небројено пута осуђиван због насилничког понашања."Овде Понтије Пилат, прокуратор Јудеје, човек који је убио Исуса, изволите... !", јављао се на телефон.

Никога Шоле није волео осим голубова поштара. А ја сам му тражио оно што је највише  волео. Два најбоља голуба. "Прекинули су телефонске везе. Морам да пошаљем текст за 'Дугу'. Носим их за Српску", тешко је то допирало до његовог, у алкохолу утопљеног, мозга.

"Моји голубови да иду у рат?"

"Да, боксеру!"

"А, ако се не врате?"

"Толики се нису вратили. Добиће медаље за храброст. Државне."

"Онда ћу ти дати најбоље!"

Са кавезом и голубовима кренуо сам према Каракају. И предомислио се. Сви новинари су били сумњиви. Новинар са голубовима – најсумњивији. Отишао сам за Љубовију. Међу чамџије Зеке Буљубаше. И реку прешао бесплатно. Скупо су наплаћивали прелазак Дрине. Неки су га и главом платили. Шверцерским аутобусом до Пала, па транспортером до Српског Сарајева.

Опет је био напад на Неџариће. Од сто педесет људи који су бранили Касиндолску, ону која је спајала Неџариће са Илиџом, сто пет је погинуло. Била је то ко зна која по реду борба.

Голубови су остали на сигурном. На Илиџи. Храниле су их Гина и Жељка из Прес центра. Ни оне нису имале телефонску везу, али су имале папир и писаћу машину.

Тек трећег дана,  бициклом, мојим ратним пленом, стигао сам до Илиџе. Три ноћи нисам спавао. Али прича је морала да стигне у редакцију. Прича која не стигне неће бити испричана. То онда није прича. Диктирао сам је, а Гина је куцала. Странице са којих је капала крв. Куцала је најужим проредом на најтањем папиру. У два примерка. После смо их сместили голубовима у бисаге. И голубови су полетели према небу које су шарали светлећи меци.

Кад су стигли на Дорћол, полиција је управо одводила Шолета Боксера. Запалио је гајбу. Заспао са цигаретом. Дошли су ватрогасци и он је пребио шефа ватрогасаца.

"Зашто, побогу?", питала га је судија.

"Упропашћавали су ми намештај", рекао је Понтије Пилат, човек који је убио Исуса Христа.

Док су га одводили видео је голубове како слећу. Сутрадан су га пустили да се брани са слободе. Узео је пелир на којем је куцана прича и однео је на портирницу "Дуге". Уредник се није зачудио. Био сам их већ на све навикао.

Миро Кењић је у петак донео пакет "Дуге" у Неџариће. И писмо од Бојане да више није љута. Тек када сам заглавио болницу, рекла ми је да чекамо бебу. Четврти месец.