Жена и змија

Било је пролеће у малом селу на каменој висоравни изнад мора.

Први сунчан дан.

Роксанда, Роска, забрађена црном марамом седела је на камену и гледала козу која је брстила.

Није имала никог сем козе. Ни пса. Ни мачку.

Синови нису хтели да дају волове за потребе револуције. Нису хтели у партизане. Заклели су се Краљу.

Сутрадан су нестали и нико их више није пронашао.

Залуду их је тражио отац.

После два месеца нестало је и њега.

У Грахову је био господар живота и смрти Сава Мизара.

После је и Саву Мизару нашао метак.

А били су други рођаци.

Остала је са сублесастим сином, хромим у једну ногу.

Он је чувао краву и поваздан свирао у свиралу. Другог посла није било.

А онда је једном дана запевао на сеоској слави:

"У Дрљама сви за краља, а ко пита сви за Тита".

Лоши људи су му дали ракију.

Седео је крај споменика Сави Мизари на сред села и певао:

"Хамовићу, кажи Раде,
Где Мизара Сава паде!"

Деведесеттреће на Сутјеску су дошли тројица Граховљана. Носили су глогов колац. Тражили Савин гроб.

Много је својих најближих у јаме и шкрапе побацао.

Тргаљина Мизара, дежурно уво, имао је "ладу ниву". Имао је и сламнати шешир, мало повелик. На уши падао. Још је веровао у идеју.

Некад је најчувенија пијаца у Боки била Рисанска.

До ње се стизало низ платије. Путем где се коњи и џип нису могли мимоићи.

Тргаљина, дежурно уво, је сваке недеље силазио на пијацу.

Свраћао је у Удбу, у комитет, и пријављивао ко је шта на славама рекао, ко секао државну шуму.

"Знате ли, другови, шта се пева крај споменика команданту Сави?" Једва је дочекао да пријави.

Другови су сутрадан дошли и малоумника, богаља, одвели у затвор у Котор. Последњег изданка некада војводске куће.

Тукли су га да призна ко му је веза. Ко још у селу мисли као он. Поштетили су га. Тукли су га да призна, газили чизмама. Да ода остале. Али богаљ није има шта да призна. Осталих није било.

Пустили су га после шест месеци да умре код куће.

Залуду му је мајка заклала последњу овцу, да га увије у кожу, да му убоје вида.

Није му било помоћи.

Роксанда није хтела да га сахрани на гробљу. Сахранила га је повише куће, да јој буде билже. Да има где да се исплаче.

Тако је остала сама. Сама са козом.

Био је први пролећни дан. Из рупе у камену извукла се змија. Да се сунча.

Жена је седела на камену. Није се померала. Није се померала ни шарка.

Виделе су једна другу.

Жени није било ни до чега.

Змија као да је то знала. Нису се плашиле ни једна ни друга.

Жена је у подне устала, отишла до куће покривене каменим плочама и из мишоловке извадила миша.

Бацила га је пред змију.

Дуга је била зима, а змија гладна.

Прогутала је миша и наставила да се сунча.

Роксанда је скинула мараму и клела.

Срашна је била њена клетва. Змија као да је све разумела.

Сутрадан све исто.

Опет јој је донела миша.

Није требало дуго да се змија појави. Да прогута миша.

Трајало је скоро цело лето. Навикле су се једна на другу.

У кућу јој је змија улазила. Бар неко да јој праг пређе.

Остали нису смели. Зар да их неко види да у уклету кућу улази. Бојали су се Дежурног Ува.

Тргаља.

А он је записиво ко слави славе, ко Божић, ко је секао државну шуму.

И пазарним даном ишао у Рисан низ платије.

Сељаци су силазили са коња кад би их пристигао.

Такве су биле Рисанске платије.

Змија је почела да улази код старице у кућу.

Имала је кутију у којој је спавала.

Дежурно Уво је на њу заборавио.

Заборавио је и да јој је синове по Савином наређењу бацио у безданицу.

Он је био човек од идеје. Клемпав, кривоног, седео у јединој кафани. Кад би ушао разговори су се прекидали.

Заборавио је богаља, трећег и последњег сина из војводске куће.

Нигде сунце не сија тако јако као на камену понад мора.

Остављао је прозор од кола отворен. Ко би смео да његову "ладу" дирне.

Село се празнило.

Остало је само пет, шест кућа. Остале су зидине.

Роксанда је једне ноћи пуног месеца, није то хтела да уради по мраку, однела кутију са змијом пред месну заједницу.

Прозор отворен.

Давно је открила да прозор оставља отворен. Убацила змију у ауто.

Тргаљина ће сутрадан у варош. На обалу. Само што више никоме ништа није имао да каже. Зато ће попити кафу са секретаром Комитета.

Страшан је пут низ Рисанске платије.

Обрушио се за време земљотреса али су га оправили.

Жена се молила змији.

И змија као да је разумела. Шмугнула испод седишта.

Тргаљина је по обичају сутрадан кренуо низ платије према Рисну.

Обукао се господски. Иако је било лето обукао сако и белу кошуљу.

Страшне су Рисанске платије. Страх да те је погледати, а не проћи.

На пола пута змија је испузила испод седишта. Не зна се да ли га је ујела или само уплашла.

"Лада нива" се обурдала низ стење.

Ватрогасци су апаратима секли кола да би га извукли.

Шта се десило са змијом, не зна се.

Жена је веровала да је преживела и да ће доћи по свог миша. Али није дошла. Платије су њено природно станиште.

Кажа памти да је после тога жена скинула црнину... Изашла је међу људе први пут на Тргаљиној сахрани. Са белом марамом.

Сад је пробијен пут од Никшића до мора.

Тутње аутомобили. И неколико кафана има. Купују земљу приморци. Излазе викендом. Саде поврће по пољу Граховском. Некад се могао купити квадрат за педесет центи, сада је сто пута више.