Златни зуб

Мићо Дрљо је био мајстор од свих заната. Разумео се у водовод, у струју, столарију...

Увек је била потрага за њим. Имао је посла увек. Није било тога што није умео поправити.

Високог чела. Тамне косе и зелених очију. Имао је танке брчиће ала Кларк Гејбл и волео добро да се обуче кад не ради. Најскупље у селу. Жене су га обожавале.

Ана, келнерица, има епилепсију. Лепотица. Рат, није пила лекове. Али, то није имао ко да му каже. Или није хтео.

После радног времена одвео је на сеник иза салаша, кафане. Вратио се сав избезумљен и уплашен.

"Па, што ми нисте рекли!?!"

Сви су се смејали. Кад су се свукли она је добила напад. Од Борова, преко Даља, Боботе, Тење ...свуда је стизао. Ниједна слава сеоска у Славонији није могла да прође без њега.

Није га држало место.

Није припадао ниједној јединици, али кад је била акција увек је стизао да буде међу добровољцима. Чак и униформа на њему је била утегнута и чудно лепо му је стајала. Униформа купљена у Арми-шопу, магнум за појасом, бомба на опасачу.

Први је маскирну униформу набавио. Ми, остали обучени у резервистичке униформе војске државе у распадању.

Рат је за њега била свадба.

Мужеви по рововима, а он у њиховим креветима. Увек добро расположен и супијан, али таман толико да подигне расположење, да доведе музику за сто. Није хтео да пије док музика  не стоји око његовог стола.

Зуби блистави, бели, сем једног, који је у некој несрећи изгубио и заменио златним. Увек осмехнут показивао је свима златан зуб са поносом којим га показују Цигани.

Сутра се ишло у акцију.

Те вечери је био другачији. Чинило ми се да нико сем мене то не примећује. Читао сам код Хемингвеја и Кракова да ратник може да осети ко ће из јединице погинути. Покушавајући да опише то осећање које се не да описати, Станислав Краков каже: "Видео сам како му се око врата стеже мртав змијски круг."

Многи од оних који су били у рату су то осетили. Није то ловачка. О томе се прича само у друштву оних који су били близу смрти. Годинама касније покушао сам да докучим одакле ми је стигла мисао да ће Мићо Дрљо, швалер, шмекер, мајстор свих заната, сутрадан погинути, али сам био сигуран да ће бити тако.

Све је било као иначе, само мој осећај ми је сметао.

Дан пре, просуо сам заслађени чај по писаћој машини. Мићо Дрљо, који никад није поправљао писаће машине, разастро је чаршаф по соби, раставио потпуно, на триста делова, целу машину, подмазао уљем и до вечери је саставио.

Нисам могао да верујем. Била је то прва писаћа машина коју је поправио, али је радила боље него пре. Пре осталих отишао сам у собу и покушао да пишем, али мисао о Дрљиној погибији није дозволила.

У стомаку ми се стегло. Веровао сам да и он зна.

У зору смо кренули. Прага је чистила све пред нама. Пробијала зидове кућа. Кад смо ушли у улицу коју је требало заузети, Хрвати су се већ било повукли.

Пред војском је ишао Мићо Дрљо, носећи преко врата прасе које је скичало, и смејао се. Однели смо га у кафану у којој је свирао цигански оркестар и рекли газди да га испече за вечерас.

Пило се на литре, на хектолитре. Смејао сам се мом предосећању и себи.

Кафана је пуна ратника под оружјем, али оркестар се није одвајао од нашег стола. Прво оне ратничке и четничке и српске, а онда севдах, кара севдах.

Дрљо је китио музику. Разбијао чаше, певао са њима. Из магнума пуцао у плафон.

И ја непевач, угрејан вином и срећан што се моја слутња није остварила, певао сам са њима.

На крају смо потрошили све паре, али је остало још неколико флаша вина. Славили смо нешто зашта сам данас, после толико година, сигуран да смо само Дрљо и ја знали.

Рафале су кроз прозоре и други. Чак и келнерица Ана.

Цигани су видели да је нестало пара, спремали су се да се преместе за други сто. Љуљајући се Дрљо је устао и упитао шефа оркестра:

"А злато, примате ли?"

"Како не примамо, газдо", рекао је тамнопути Бас.

"Чекајте, идем до кола. И свирајте песму краља Пере: 'Луло моја'."

Вратио се из кола носећи у рукама клешта.

И док су Цигани певали: "Колиба се руши, дим да ме угуши, немам где да легнем, морам да побегнем", на ужас целе кафане, извадио је себи златан зуб и ставио га у чашу.

"Е, сад ћете да свирате до зоре!"

У кафани је завладало свеопште весеље. Није било стола иза ког нам није стигло пиће. Сви су раскопчали униформе.

"Пиће за све!" викнуо је газда кафане.

Од Вуковара се чула тутњава хаубица. Италијанска новинарка Ђана Шнајдер је села Дрљи у крило. И она се напила дугокоса ветеранка из Либана, рањавана у Бејруту, у Никарагви, понавља је: "Ви Серб, луд народ!"

Конобарка Ана је скинула прво мајицу, а онда и брусхалтер. Махала је њиме кад су Цигани прешли на цојке. Попела се на сто. Нестало је вина, па смо прешли на љуту, никоме се није ишло из кафане.

Напио се и оркестар.

Смрт је била близу, ту сасвим близу нас и свак је хтео да отера зле мисли.

Кад му је у магнуму нестало метака, Дрља је скочио, скинуо бомбу, извукао осигурач и бацио је напоље кроз прозор.

Време је пролазио, али се експлозија није чула. Колико времена? Нико не зна.

У овој кафани време је стало. Трајало је дуго или кратко, ни то се не зна.

Дрља је чекао експлозију која је требала да буде врхунац вечери.

Бомба никако да пукне.

А онда је отетурао напоље да види шта се десило. И у том тренутку се зачула експлозија.

Сви су истрчали из кафане. Циганин са бегешом изашао последњи.

А онда се вратио и покупио златан зуб из чаше.