Тито

Жаре је био малечак, за две главе мањи од све браће. А било их је девет.

Мрзео је браћу. Био је прзница и укољица.

Браћа, добродушни и радни људи, стрпљиво су подносили све његове пасјалуке.

"Ко те направи тако ситног и нечемурног?"

"Па, Тито! Он нам је свима јеб'о матер!"

А  браћа су га се стидела јер, мало- мало па би негде заметнуо кавгу а они су морали "џевап чинит кавги".

Златни зуб

У сеоској кафани митинговао је стојећи док су остали седели, не би ли се висином изједначио са другима.

Увек анти-противан.

Возом без возног реда стигао је у Бачку.

Жена, силованих удовица, осрамоћених девојака, у селу је било више но мушких глава.

Оженио се неписменом сељанком са Козаре.

Она јака, широких бокова, плодна као бачка земља, заволела га је и слушала као робиња. А, Жаре тиранин.  

Родила му је три кћери заредом.

"Ћераћу док не добијем сина!", говорио је.

А девојчице су се рађале.

Радила је Козарчанка  до на њиви до пред сам порођај ,а онда би се завукла у сеник и изашла са отуд опет женским дететом у рукама.

А девојчице су се рађале, све лепша од лепше, једна другу подизале.

"Како трпиш на себи онога кепеца?", задиркивале су је комшинице.

"Јес', ал' у мог Жарета је она работа већа но код тројице ваших заједно!", смејуљећи се одговарала је Козарчанка изазивајући још више завист комшиница.

Прочуло се то по селу. Позивале су га и у удовице док му је жена била носећа. А била је вазда.

Родило му се десет кћери. Једанаести је био син.

Жаре је заклао  јунца, отворио буре са ракијом које је годинама чувао да прослави рођење сина, и частио читаво село. Вртео се јунац на ражњу, служила кувана ракија јер се потревило да му се син родио на Божић. И то је сматрано чудом и предзнаком.

Узео је Жаре дивит и хартију и написао писмо у Маршалат.

Молио је да му Тито буде кум.

Био је тад обичај да Маршал Тито кумује једанаестом детету.

И сутрадан стиже у црној лимузини пуној дарова изасланик друга председника да  кумује.

Добио је име Слободан али и "шпиц намет", име по којем га је и учитељица звала: Тито.

Растао је пажен и мажен од толиких жена, под брижним очевим надзором, као из воде. Уметнуо се на стричеве.

Руска омица Љубовија

Послаше му на дар стричеви са Купреса гусле.

У селу је живио инокосан старац, Дурмиторац .Од њега је научио да гусла.

Већ у дванаестој  је био за главу виши од оца.

Од свих послова највише је волео да сече шуму.

Са секиром на рамену одлазио је пут Дунава и отуд доносио корпе пуне рибе и балване који ни тројица других нису могли подигнути. Секао је и државну шуму али маршал Тито му је био кум и нема шумара који сме да  пријаву написати.

Жаре је  и сина, сад већ вишег и од његове браће, почео да мрзи.

Од Тита није било јачег у селу. И то су сви прихватили. Нико није желео да се са њим опроба.

Из војске је стигао са значком "примеран војник" месец дана раније. Добио је скраћење јер је као инжењерац, причало се по селу,  сам подигао некакав понтон и спасио живот једном војнику.

Сестре су се удавале редом, одлазиле на школовање.

Тито је седео у кафани, и играо рауб кад му се наврзао пијан Џомбе, вољан да се са гледа њим.

"Добро, рекао је Тито, онда сутра у подне на тргу. Да не ломимо човеку намештај.“ добродушно је рекао Тито.

На тргу се окупило педесетак људи. Џомбе је кад се отрезнио схватио шта је урадио али није имао куд. Залуду стероиди, теретана, тетоваже и страх који је ширио међу шибицарима и сецикесама.

Нису то више биле његове уз пиће надуване приче о подвизима по великим градовима, о  пословима са оне стране закона. На тргу га је чекао опуштен и тужан Тито.

Ударио га је само једном. У браду. И Џомбе је полетео. Буквално полетео у ваздух и срушио се међу окупљене.

Жена и змија

Тито је сео на бицикл и одвезао се кући.

"Јебо вам свима Тито матер!", рекао је да чују сви окупљени.  И никад га више нико није звао Тито.

Чуло је то и дежурно уво.

Сутрадан се појавила патрола. По селу се причало да су га једва ухапсили. Да је раскинуо лисице.

Остао је у затвору шест месеци. Вратио се са истетовираним  Обилићем на прсима и Дражом на рамену.. Постао је монархиста.

Ускоро је, још даље од села,  близу мрциништа где су сељаци бацали крепалу стоку, почео да прави брвнару. Онакву  какве је виђао по планинама док је служио војску.

На два спрата.

Оградио баскијама.

Направио капију на којој је написао "Краљев двор".

Једино се са децом дружио. Долазила да слушају како гусла. Нису баш волела гусле али од њега су добијала јаја.

Јаја су мењала за сладолед код Горанца посластичара. Једно јаје један сладолед.

Суботом у рајтхозним чојаним панталонама ишао је у кафану.

Живот му је пролазио а он ни једно јуначко дело није учинио. Кад попије, причао је да би, ако добије дозволу од маршалата, отишао на Косово.

Да оног њиховог Мурата Куртија распори од учкура до бијела грла. Да погине као Милош Обилић.

Живео са јунацима о којим су гусле певале.

Само кад би добио дозволу од маршалата.

Писао је писма за Београд са својим предлогом али одговора није било.

Пошту на којој није била написана адреса "Краљев двор" је враћао.

А одговор је можда и дошао.