Црни лабуд

Седим у мраку и чекам свитање.
Кад сване идем на реку.

На реци су се појавили лабудови.
Зиме су постале топле.
Носим хлеб и храним их. Ја чекам зору а они чекају мене.
Први плива према мени црни лабуд.

Заборављам на рат. Као да се на рат може заборавити.
Београд је позадина фронта. А кад је рат најгоре је у позадини.Трулеж, страх и распадање. Викенд ратници и бјегани са фронта донели су гомилу оружја.

Колумна

Снајпер

Оружје је доспело у руке оних који га никад нису имали и који никад не би смели да га имају.
Банде дечака се до зуба наоружане шетају кроз блок чим падне мрак.
Пуцају једни на друге.
Глад и страх.

Чекам зору и црног лабуда који ми први прилази.
Толико се навикао на мене да ми из руку једе. Допушта да га мазим.
Откуд он овде на Сави?
Лабудови живе у пару. Овај је сам.
Као и ја.

Морао сам да се вратим из Сарајева. По лекове. Имам епилепсију. Не бих смео да пијем. А пијем. Потребна ми је пијана храброст да бих све ово издржао.

Црног лабуда зовем Дрле. Дрле је био мој пријатељ. Сад је мртав. Црни лабуд се на то име одазива.
Кад дођем на реку и викнем "Дрле!" , он доплива, долети на обалу и гегајући се упути према мени који га чекам са свежим хлебом.

Читав дан смо лежали у рову. Нисмо могли да се померимо од снајперисте. Залуду смо га тражили.
Били смо гладни. Као и црни лабуд.

Дрле је не говорећи ништа претрчао брисани простор.
Претрчао је до кухиње и узео хлеб.
Снајпериста је пуцао али га није погодио.
Дрле је трчао у цик цак. Више није могао да поднесе глад. Тешко је без хлеба.
Хтео је да нас нахрани.

Пуцали смо по прозорима,по крововима. Покушавали да га заштитимо.
Снајпериста је био добро сакривен.
Брне није пуцао. Чекао је да види одакле ће се јавити снајпериста.
Снајпериста је чекао.
Чекао да се Дрле врати.
Кад је кренуо назад стигао је метак.

Брне је видео одакле је пуцао.
Пуцао је са високе јеле.
Где никоме од нас не би пало напамет да га тражи.
Брне је био добар стрелац. Стари ратник.
Брне је оборио снајперисту рафалом из бровинга. Покидао гране од јеле.
Покидао снајперисту.

Свиће. Полако се диже магла. Зовем црног лабуда. Јединог на Сави. Никад се више на Сави, а прошле су године, није појавио црни лабуд. Јутрос га нема. И он ме је напустио. Сам сам у свитање у граду, позадини фронта. А нај ти је горе бити у позадини кад је рат.

"Дрле!" вичем док се диже магла.
Идем код "Бата Лакија". На сплав избушен мецима.
Сви су већ ту.

Пијем дуплу кувану ракију, једну па другу. Кафана се полако пуни. Трећу на гладан стомак. Хлеб сам бацио паткама.
Ту је и Кокодакало.
Бјеган из Босне.
Лажов и кукавица. Такви, каже Андрић, најлакше убијају.
Ваља ратне приче онима који нису видели фронт.

Кафана има три стола.Онај ко наручује, наручује пиће за све.
Кокодакало, тако га сви зову, прича о јуришима, бункерима, бомбама, силовањима.
Он не наручује пиће.

Кафана је мала и пуна дима и мириса куване ракије.
Како одјутрава, Кокодакало више јуриша, а пиће не зове.

"Ћу, ба, газда, а да нам за ручак спремиш лабуда? Убио сам једног. Црног. Ти су најбољи".