Крвави Божић у Кравицама

"Од деведест треће Божић не чекам без метка у цијеви.

У свитање кад се иде по бадњаке удариле су Балије. Иза њих су ишле жене. Убијале нејач и пљачкале. Жене Сребренице.

Одједном је са свих страна рикнуло "Алаху егбер". Није нас било довољно да спасимо село. Али ето, претекох. И од тада пијем. Не трезним се. Било би ми лакше да сам погинуо. Овако ћу од цирозе. Одмакла фаза. И нећу дочекат да дође правда. Сви моји су погинули."

Кафана у Братунцу. Ћутим. Ко је ову причу икад чуо Божић му више никад неће бити исти.

"Алаху екбер" чујем из шуме кад сечем Бадњаке.

Фотографије из Кравице које је направио др Зоран Станковић нико није хтео да објави да не узнемиравају јавно мњење. Све сам их преко руку протурио и давао италијанским ратним репортерима. Нико није објавио.

Кота Мачак

На Божић се читају имена погинулих.

Најстарија је бака Милка Божић. Она је имала осамдесет и три године. Била је непокретна.

Најмлађи четворогодишњак Владимир Гајић.

Сви су чули за Милицу Ракић. А за Владимира Гајића што га је масакрирало биће достојно презрења и метка. Та човеколика сподоба. Дајте браћо Срби да подигнемо споменик том дечаку.

Са суседног стола добацује Миодраг Булатовић: "Заклали су му јаре. Закопавао је реп. Да му израсте јаре".

Тад су га убили. Пред најближим.

Четрдесет девет људи убијено је у Кравицама.

А Новица, њега смо готово заборавили. Четрнаест година. Дете.

Старчад: Влада Стојановић (78), Ристо Поповић (73).

У најзначајнијим документима хашког трибунала не налазе се ПОЈЕДИНАЧНА ИМЕНА ЖРТАВА већ само број жртава.

"Леле мене Миливоје, попе Јово, Радојко, Војо, Ратко, Миладине, леле Ерићи, леле Пајо, Мирко, Митре... леле мене Ристо, Гојко Раде и Васкрсије... ааааалелеле..."

Глава му паде на сто. Био се одузео од пића и од бола.

"Пустите га мало да одспава", каже ми пријатељ са којим је дошао.

"Чуо сам пуцање видео куће у пламену, меци су долазили са свих страна. Један ме је ранио у ногу. Крио сам се пет дана у близини села а по повратку сам нашао кућу запаљену. Ископао сам кромпире и пекао на гредама од куће. Све остало је било опљачкано. Онда су ме ухапсили и одвели и Сребреницу".

Људи су панично бежали. Неки су покушавали да се сакрију у кућама или у оближњој шуми. Многи очеви мајке и деца нису стигли да се спасу јер је напад изненадио цело село.

Нападача је било око три хиљаде а село је бранило тек неколико стотина мештана.

Пуцали су у псе. Ни један није остао. Замисли брдско село мртвих паса.
Све су куће спалили. Осамдесет људи је рањено.

А Насер Орић без обзира чији је играч био — то се без његовог знања није могло догодити. Свака муслиманка, жена ил' девојка у Сребреници морала је бити трудна. Не зна се колико је његове деце рођено. Колико је жена силовао. Продавао је хуманитарну помоћ. Са два хеликоптера пуним пара побегао из Сребренице. Лови са пријатељима, кажу, и по Србији.

А он је знао да су то уводне радње за Сребреницу.