
НАТО-арт

Кад деветнаест најмоћнијих држава и сто шездесет мултинационалних компанија, од којих свака има већи буџет од Србије, нападне земљу која је као пикавац у пепељари изгорео у верском рату и лудачкој инфлацији, онда преостаје само једна команда: почиње индивидуално пробијање.
Не постоји страшније наређене у рату од – почиње индивидуално пробијање.
Претворили смо се у скуп јединки која предајом и колаборацијом, повлачењем у себе, покушајима да са групом пријатеља, земљака, истомишљеника, пронађу пут.

Окружени НАТО земљама најусамљенији смо народ на свету.
Немоћни за било коју врсту борбе.
Али пре НАТО бомби стигла је НАТО-арт.
Шта је то НАТО-арт?
У свом последњем разговору за новине, пред смрт, велики српски и светски сликар Милош Шобајић ми је говорио о ефектима НАТО-арта у сликарству.
О перформансима и инсталацијама.
О пониженим и изгладнелим сликарима који више не могу да добију простор за своје изложбе. О корумпираним кустосима. О десет година затвореном Народном музеју. О хладним атељеима.
О отетом Октобарском салону.
У музици слушамо афро-америчко поткултурно смеће.
Нестале су озбиљне новине као што је била "Дуга", лист за истомишљенике свих боја.

Борис Тадић је продао Немцима НИН, Нинову награду, четиристо квадрата пословног простора и центру града ,удео у штампарији, за осамсто хиљада евра.
Ђиласова снаха Тинде Ковач Церовић је растурила Завод за издавање уџбеника и ослободила тржиште за немачки "Клет".
Наша деца уче из окупаторских уџбеника.
Разбуцали су Удружење новинара, Удружење писаца, заузели професорска места на факултетима.
Књигу "ЦИА И РАТ У КУЛТУРИ" је немогуће више пронаћи.
Да не набрајам више…
Сви смо свесни тога. Свакога дана то осећамо.
Кад је Черчил на почетку рата држао састанак ратног кабинета предложено му је да скреше буџет за културу: "Шта ће нам победа у рату ако изгубимо рат у култури?"
Никад нисмо завршили споменик на Виду – острву мртвих. На направљеном постаменту недостају две фигуре српских војника.
А приликом повлачења преко Албаније погинуло нас више него Јапанаца приликом бомбардовања Нагасакија и Хирошиме.
Уметност је као вода. Увек нађе пут. Нећете да читате и купујете књиге . Онда ћете читати на телефонима наше кратке приче. Док се возите градским превозом.
Кратка прича је доминантна књижевна форма двадесет првог века.
Не преостаје нам ништа друго осим Братства српских духовних комита. Није то никаква организација и још мање невладина организација. Има нас и у власти и међу блокадерима. Има нас по читавој Србији. Не треба да се међусобно познајемо. Не треба чак ни да знамо једни за друге. Битно је да се заједно са јатацима боримо против денационализације српске културе
Јер то је главни циљ НАТО-арта – денационализовати српску културу.
Можда неко мисли да нас је мало. Да смо као голубови који у кљуновима носе воду да би угасили велику ватру.
Али нека смо и као голубови. Барем знамо да смо учествовали.
Сликари су донели камење из Прибиловаца. На сваком камену је један сликар насликао понешто. Мало је. Али свака кап значи да си учестовао.
Ишли смо путевима српске војске преко Албаније. Стигли на Крф нас деветоро на дан искрцавања шеснаестог јануара. Мало нас је. Али знамо да смо ишли правим путем.
Зато се не бој. Ниси сам. Има и других који живе твојим животом - каже песник.
Ако заштитимо културу од денационализације, заштитили смо опстанак народа.




