Жуч је брдо изнад Вогошће. У рату, наређење да се крене на Жуч често је значило исто што и смртна пресуда.
Ко га држи, држи прилаз Вогошћи, сарајевском насељу, и фабрику муниције Претис.
Због тога су напади били непрестани, а губици велики. Приче о тим борбама и данас се препричавају, свака другачија, свака тешка на свој начин.
Боте је био тенкиста. Није много говорио о рату, али је памтио датуме. Петнаести мај – његов рођендан. Тог дана 1993. стигао је на Жуч, право у ватру.
Гранате су падале као киша, земља се тресла, а људи нестајали у диму и крику. Говорио је да га ниједна није погодила. После рата отишао је у Канаду.
Возио је камион, дуге руте, дуги дани и још дуже ноћи. Имао је дечачки осмех и очи које су лако заваравале. Само је дубока бора преко чела откривала да је понео нешто што не може да остави.
Годинама касније, ушао је у банку. За шалтером је стајала жена.
Разменили су неколико реченица, па још неколико. Као да су се однекуд већ познавали. Сачекао је да заврши смену. Отишли су на пиће.
Била је отворена, директна. Пушила је много и говорила како мрзи канадске зиме. Рекла је да јој је муж погинуо у рату. Имала је ћерку.
Она је муслиманка али муж јој је био Србин. Да би спаси жену и ћерку уписао се у влашку бригаду.
Зове се Сенада али може да је зове и Нада. Тако је муж звао.
Следећи пут позвала га је на вечеру. Стан је био мали, топао, пун ситница које су одавале нечији покушај да почне испочетка. Девојчица их је дочекала песмом.
"На танану шадрвану", певала је тихо, али чисто.
"На кога тако лепо пева?", питао је Боте.
"На оца", одговорила је жена. "Био је певач."
Застао је.
"Како је погинуо?"
"На Жучи. Погодио га је тенк. Петнаестог маја деведесет треће."
Речи су остале да висе у ваздуху. Боте је осетио како му се стомак стеже. Затражио је чашу воде. Руке су му дрхтале. Девојчица га је гледала великим плавим очима, мирно, као да нешто зна што он не може да изговори.
Те ноћи није спавао. Где год би склопио очи, видео је исто: дим, брдо, цев тенка и тренутак који се не може вратити.
Ујутру је поново стајао пред њиховим вратима. Када су се врата отворила, није рекао ништа о том дану.
Само је о пружио кутију са прстеном.
Од тада живе заједно. Девојчица се не одваја од њега.
Зове га ТАТА.