Црно јагње је блејало везано за букву испред воденице.
Воденица је нова на Јањи. На месту где је пре стопедесет година подивљала Јања, однела и воденицу и воденичара. Поред магистралног пута Бјељина-Тузла.
Свраћају помељари. И Срби и муслимани.
Купују пшенично и кукурузно брашно.
Купују као сувенир посуде печене од ражаног брашна у које се може усути храна, могу се и појести.
Купују "обичну питу", коре од брашна које је довољно подгрејати у пећници са мало уља, залити млеком и кајмаком. И готов ручак.
Воденицу је направио Анђелко, мајстор, после рата.
Сви су се чудили. Воденице нестају а он направио нову.
Необичан је човек Анђелко. Сваког помељара дочекује са уштипцима, ракијом, пројом.
Настанио се после рата ту, на самку, у воденици.
За време рата поправљао је покварена возила српске војске.
Стигло је наређење да мора на положај. Покварила се Бова (Борбено оклопно возило).
Кренуо је својим раздрнданим аутом. Поправио Бову.
Кад се враћао налетео је на осамдесетчетворку. Муслиманску. Пуцала је из шуме. Месецима је пут био небезбедан због те осамдесетчетворке. Стрелац се крио у шумама поред пута, пуцао у Србе који су морали тим путем да прођу.
Добио је три метка у ауто а четврти га је погодио у ресицу, петицу, од увета.
Линула је крв. Сав крвав стигао је у Лопаре.
Прошао је рат. Сад слободно путем Лопаре-Тузла иду аутомобили.
Срби купе по џак брашна, муслимани по кило-два.
Дошао му је у воденицу Селим из Теочака.
Седе и пију меку босанску шљиву.
"Турке са Балкане није отерала српска војска већ босанска мека шљива, пуна метил алкохола", говорио је легендарни професор етике, Михаило Ђурић.
"Богати, Селиме, знаш ли ко је код вас дужио осамдес'тчетворку"? пита Анђелко.
"Како не знам! Штрако ловац. Газија. Рат је провео сам по шумама".
"Поручи му да хоћу једно јагње заједно да поједемо! Да дође у недељу".
Анђелко збави јагње.
Чека Штрака и Селима.
Кад у недељу, ето га Селим сам.
"Што си сам, Селиме, где ти је Штрако"?
Црно јагње је блејало везано за букву.
"Штрако ти неће доћ', Анђелко. Јуче је ставио бомбу на врат и извукао осигурач.
Док је он лутајући шумама Србима јаде задавао, она његова развила барјак. Црвен фењер окачила. Мало је оних који код ње нису увраћали".
"Како, бона, можеш одбит' војника? А сутра може погинути. Тебе то ништa нe кошта а њему толико значи"! причала је комшиници Мајиди која је грдила.
А била је лепотица. Такве лепоте није било одавде до Сарајева.
И сви су знали само Штрако није.
Прошао рат а она по старом. Штрако у лов, комшије у кућу.
Начуо је нешто али веровао није.
Све до синоћ. А онда је затекао са хоџом.
Извадио је бомбу, ставио на врат, извукао осигурач.
"Тако да ти доћи неће", заврши Селим.
Хучала је Јања.
Ћутали су Селим и Анђелко.
Онда Анђелко узе нож којим се спремао јагње црно да закоље, пресече конопац којим је било везано.
Црно јагње отрча за стадом блејући.