Лов на "Жути октобар"

Живи ли ико од обичних "жутих" данас боље? Тешко. Али зато свако ко је од преврата наовамо био близак квислиншком култу сада има "легитимни иметак", док су организатори самог преврата касније од једне "задовољне муштерије" добили чак и сопствено острво
Лов на "Жути октобар"© Couple/Global Photos/Liaison

У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. је био тријумф народне револуције против окрутног диктатора, демократије над деспотизмом, изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти они медијски манипулатори који стоје иза свих потоњих власти и осталих перјаница "демократије" и "људских права" – од Чеде Јовановића до Соње Бисерко – који Србији од тада наживо ваде душу.

Многи који су тог октобарског дана изашли на улице мислили су да се боре за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Али то није била револуција, већ преврат. Уместо слободе, народ је добио квислиншки култ, који му товари лажни терет кривице за балканске ратове, не само деведесетих већ докле год сеже историја. Заменио је доминацију једне корумпиране партије диктатуром још корумпираније и далеко прождрљивије осамнаестоглаве немани – и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. Чак и после пропасти ДОС-а, све потоње владе је стварала или рушила управо Атлантска империја, без икаквог обзира према жељама народа Србије.

Живи ли ико од обичних "жутих" данас боље? Тешко. Али зато свако ко је од преврата наовамо био близак квислиншком култу сада има "легитимни иметак", док су организатори самог преврата касније од једне "задовољне муштерије" добили чак и сопствено острво!

Што се тиче "изборне воље грађана", никада нећемо сазнати ко је добио фамозне изборе за председника СР Југославије. Листићи су, гле случајности, изгорели у селективној паљевини Скупштине. Уосталом, то је постало беспредметно већ 2002, када је Зоран Ђинђић – за кога нико никад није гласао – уз посредовање НАТО бомбардера Хавијера Солане укинуо Југославију.

Револуција као бизнис

Је ли можда некоме од учесника Жутог октобра било непријатно када је видео снимке из Кијева и Тбилисија, или Либана, Киргизије и Узбекистана, на којима су се виделе песнице "Отпора" (који се, успут буди речено, убрзо утопио у владајућу ДС) а све скупа подсећало на репризу Београда?

Знало се за семинаре у Мађарској и да је ДОС у ствари створила америчка влада, кроз НЕД и друге фондације. Али ето, то је било отеловљење наводно неизмерног америчког пријатељства и подршке демократији у Србији, после чијег доласка је све требало да се промени. А не само да се није променило, него је однос САД и ЕУ према Београду постао још гори него за време "диктатора Милошевића". Литанија понижења и уцена предугачка је да би се наводила овде.

После преврата у Тунису и Египту – тзв. "Арапског пролећа" – почетком 2011. појавио се један занимљив документарни филм: "Револуција као бизнис". Његови аутори су разговарали отворено не само са невладницима у Тунису, Египту, Белорусији и Украјини, већ и са Срђом Поповићем, некадашњим лидером "Отпора" који се после Жутог октобра професионално посветио револуционарном раду.

Поповић се у филму отворено хвалио улогом "Отпора" у обуци и усмеравању египатских и тунижанских невладника ("активиста"). Када се томе додају јавности доступни подаци о "улагањима" америчких државних (али тобоже невладиних) фондација у Србију, и приче о "торбама долара" које су пред октобарски преврат преносили агенти ДОС-а, намеће се закључак да је маса која је 5. октобра изведена на улице Београда, свесно или несвесно, играла по музици написаној у Вашингтону. После је тај "хит", са све извођачима, извезен у иностранство – где год је Империја хтела да без много крви и сопствених жртава изведе "промену режима".

И док је Млађан Динкић спроводио у пракси наслов своје књиге из деведесетих ("Економија деструкције"), заводећи беду по Србији, Поповић и његови професионални револуционари зарађивали су апанажу од Ујка Сема путујући по свету и држећи предавања локалним "активистима" – будућим култистима Империје.

Колико је њихових курсиста било истински посвећено позитивним променама у сопственим друштвима, а колико се ту нашло само у жељи да и они оду у "професионалце", није толико битно. Резултат се зна: насилни преврати, довођење на власт режима у потпуности оданих Империји, општа пљачка државних добара, и стопостотна превара народа који је поверовао слатким речима америчког пропагандисте Џина Шарпа у извођењу некадашњих "Отпораша". Притом су још добро прошли у поређењу са земљама где је после неуспешних (Либија, Сирија) или успешних (Украјина, фебруар 2014) преврата избио грађански рат.

Шаблон за "обојене револуције"

Није случајно успех преврата у Београду постао шаблон за "обојене револуције" широм света, којима је Атлантска империја рушила непослушне владе и државе. По књизи британског новинара-сарадника (обавештајних служби) Тима Маршала о стварним организаторима и спонзорима Жутог октобра – коју је у Србији штампао Б92 (!) – види се да је октобарски преврат био завршница пројекта "промене режима" у Србији започетог још 1998, а настављеног преко Рачка, Рамбујеа и НАТО агресије.

Циљ Империје је био и остао да Србију убије у појам, и од симбола отпора њеног самовољи деведесетих претвори у пример остатку света како је сваки отпор узалудан. Најбољи начин за то је представљање "Отпора" – и његовог потомка, CANVAS-а – као тобоже српских организација.

Не сумњам да је веома стварно незадовољство мотивисало народ који се октобра 2000. окупио пред Скупштином у Београду, или 2011. на каирском Тргу ослобођења. Али сваки пут, без изузетка, жеље народа биле су упрегнуте у кола која је возио неко други – били то професионални револуционари, Империја, или међународни шпекуланти – ко за добробит тог народа није претерано марио.

Жути октобар није Србији довео демократију, напредак, хуманизам и ренесансу, него један бедни квислиншки култ, вођен ниским личним страстима и подаништвом према Атлантској империји. Све док Империја и тај култ владају Србијом, потпуно је неважно како се зове председник или премијер, или којој странци припада. Све док с тим култом Србија не изађе на крај, сви покушаји борбе за слободу завршиће се као Жути октобар: преваром, поразом и очајањем.

image