Анархија у Уједињеном Kраљевству: Британска стратегија тензије
Џеј Ди Венс, Трампов кандидат за потпредседника Сједињених Држава, пре неколико недеља је рекао да би прва заиста муслиманска земља са нуклеарним потенцијалом могла постати Велика Британија. Британци су се згрозили и помислили да се Венс шали. Да ли се шалио?
Неко је сасвим свесно додавао имигранте у овај британски лонац па спустио поклопац. Онда је појачао ватру. Последице су биле сасвим предвидљиве.
Да кренемо од Лидса, града на северу Енглеске, петак, 19. јул. Социјални радници су дошли у румунску ромску породицу да одузму децу. Имали су налог и све је било легално. Родитељи деце су се успротивили, дошле су и комшије па и њихове комшије у градској четврти која је углавном муслиманска, тачније речено пакистанска. Дошла је полиција, дошло и још Пакистанаца и тако до дубоко у ноћ. Горели су аутобуси, полицијски и други аутомобили, летеле су каменице и свашта друго. На крају је ухапшено пет особа. Телевизија је показала део нереда али су новине и друштвене мреже верно пренеле видео-записе и фотографије. Изгледало је то јако лоше.
Уторак, 23. јул. Градић у Кенту, на југоистоку земље. Маскирани нападач је стигао мотоциклом и са два кухињска ножа од по двадесетак центиметара напао британског официра на улици испред касарне. Официр је тешко повређен али је жив. Нападачу се не спомиње име одмах, и то већ сви у Британији знају да правилно протумаче. Да је име британско, или бар хришћанско, објавили би. Овако чекају на одобрење. Није јасно ко издаје таква одобрења али се чекају, то је јасно. Знамо да је црномањаст и нижег раста... Да подсетимо, 2013. двојица приправника Ал Каиде су у Лондону колима ударили војника Лија Ригбија. Потом се га напали ножевима, убили и кренули да му секу главу. На сред улице у по бела дана. У Енглеској у 21. веку. Мајкл Адеболаџо и Мајкл Адебовале (нигеријска имена) осуђени су на доживотну робију. Када је судија прочитао пресуду, Адеболаџо је узвикнуо "Алаху акбар". Било му је очигледно и стало да сви знамо коме и чему припадају и ова двојица и њихов брутални чин.
Исти дан, 23. јул, аеродром у Манчестеру. Туча између полиције и групе Пакистанаца. Умешали се и наоружани специјалци. На видео-снимку који се одмах појавио на интернету види се како наоружани специјалац два пута шутира у главу младића у плавој мајици који непомично лежи на земљи. Снимак се одмах појављује у јавности и изазива саблажњавање и јаку реакцију пакистанске заједнице која излази на улице да протестује и тражи правду. Нападају полицијску станицу. Појављују се адвокати који их представљају и траже одговорност и најстрожију казну за овај "покушај убиства". Четири дана касније се у јавности појављује снимак догађаја који претходе горе описаном инциденту. Ту се види да неколико Пакистанаца напада полицајце физички, песницама. Момак у плавом, вероватно боксер, удара у лице полицајку и ломи јој нос, онда обара још једног полицајца. Тек тада дотрче специјалци и затичу ту сцену. Нови видео ставља догађај у другачији контекст и британска јавност се сада окреће против Пакистанаца. Избијају нереди.
29. јул Саутпорт, градић северно од Ливерпула. Девојчице узраста од пет до девет година биле су на часу плеса на тему музике познате америчке певачице Тејлор Свифт. Младић је упао у просторију наоружан ножем. Убио је три девојчице и ранио још седморо деце и двоје одраслих. Одмах је ухваћен. Кренуле су спекулације да је имигрант, муслиман, да је ово или оно. Имена у јавности нема, нападач има седамнаест година, каже полиција. Из правних разлога име се не може објавити. Упркос томе крећу протести против муслимана. Гори џамија у Саутпорту. Све то наилази на осуду премијера Кира Стармера и медија масовних комуникација. Поставља се питање, ако се не зна име, зашто локално становништво мисли да се ради о муслиману? Па локално становништво је ухватило починиоца. Не знају му име али су га имали у шакама, добро су га простудирали. Скандирају "Алах, Алах, ј... вас Алах", "Колико још деце?" Премијер Стармер изјављује да ће учинити све што је у његовој моћи да заштити муслиманску заједницу.
Пошто му је следеће недеље 18. рођендан, нападач је коначно именован. Пореклом је из Руанде али се не спомињу везе са локалном џамијом, на пример. Да ли младић имао контаката са радикалним исламистима? Онда би то био јасан случај тероризма, ваљда? Овако је само ментално нестабилна особа. И онај боксер са аеродрома. И онај што је војника убо седамдесет (70!) пута а није био агресиван према другим намерницима? Ако је ментална болест, онда влада није одговорна.
Тачка кључања
Но, заиста је занимљиво да бели Британци не раде такве ствари. Не памти се такав или сличан испад неког "ментално оболелог" белца. Да ли ова ментална болест захвата само чланове једне одређене религиозне групације? Како би то било могуће... Радикализација је реч која се често чује у овом контексту. Имамо ли података о томе с ким су се ови појединци виђали, где, какве су поруке размењивали, шта су читали? Полиција има сигурно, но, званична верзија не допушта алармизам, зар не? Па ипак је то само један појединац.
Крећу протести у неколико градова Британије, у Лондону испред резиденције премијера у Даунинг стриту полиција хапси чак и неке безазлене пролазнике. Сто ухапшених. А муслимане који сваки дан протестују за права Палестинаца не хапсите, чују се повици. Пакистанце у Манчестеру који су чак и напали полицијску станицу не хапсите? Само беле Британце? Познати дисидент Томи Робинсон је говорио на скупу у Лондону и одмах је приведен. После је изашао из притвора и отишао у иностранство. Са децом на годишњи одмор, каже.
Онда 1. август Стоук Њуингтон у северном Лондону. Човек (белац) избоден, кажу из чиста мира.
3. август Стоук на реци Трент, средња Енглеска, муслимански имигранти изболи најмање две особе на белом протесту под називом "Доста је доста".
И тако бисмо могли и даље да набрајамо. Овог викенда је температура достигла тачку кључања. Протести су се појавили чак и на медијима главног тока који их, наравно, осуђују. Министарка из Хала (град на северу Енглеске) каже да за те разбојнике (белци) има довољно места у затворима. Муслимански имигранти у хотеле а домаћи који протестују у затворе. Баш дирљиво. Свака част министарки.
Доста нам је више имиграције, затворите границе, ово лудило води у пропаст, чују се повици. Са друге стране – мук. Нисмо вас добро чули. Имигранти стижи чамцима, авионима, камионима... у путу губе документа те сви (наводно) стижу из подручја ратних операција. На снимцима видимо да одмах добијају нове телефоне, отпакују их, укључују. Добијају упутства. Све је то лепо организовано мимо воље грађана. Имигранти, сви из муслиманских земаља, скоро сви су војно способни мушкарци. Стижу.
Истовремено, Израел наставља да бомбардује Палестину па је сада војну операцију проширио и на још неколико земаља – муслиманских земаља. Напади крећу после обраћања Нетанјахуа у америчком Конгресу. Је ли он то добио зелено светло за рат ширих размера? Ако јесте, треба примирити домаће муслимане на Западу, зар не?
Ово је дакле, пресек тренутне ситуације и као и увек када се догоди злочин треба се запитати cui bono? Ко од свега овога може имати користи, коме је потребан сукоб хришћана, беле европске популације, и новопридошлих муслимана?
Стратегија тензије
Хајде да одговор потражимо прво у методици рада у историјском контексту. Стратегија тензије (La strategia della tensione) је израз настао крајем шездесетих година прошлог века и односи се на терористичке нападе и опште друштвено стање Италије током периода од скоро две деценије. За дотичну стратегију тензије, било је битно да се у умереном јавном мњењу изазове слика политичке празнине, психоза страха и трајне претње, надолазећег и неизбежног краха државе. Поред напада, сукоба, фашистичких и полицијских провокација, постоји и политичка манипулација. Круже гласине о наводним или предстојећим државним ударима, о економској пропасти изазваној вештачким берзанским кризама и трансфером капитала у иностранство, о чему штампа редовно извештава.
Како је писао чувени италијански интелектуалац Пјер Паоло Пазолини седамдесетих година прошлог века: "Људи на власти... неки од људи који су нама владали тридесет година – прво су управљали стратегијом антикомунистичких тензија, а онда... исти ти људи су управљали и стратегијом антифашистичке тензије. Масакре су, дакле, увек вршили исти људи. Прво су извршили масакр на Пјаца Фонтана, оптужујући левичарске екстремисте, затим су извршили масакре у Бреши и Болоњи, оптужујући фашисте."
Стратегија тензије је имала, дакле, задатак да одржи и учврсти власт, и то не власт демократски изабране и транспарентне власти већ власт из сенке, оно што данас називамо дубоком државом. У то време су у Италији постојале две јако снажне, слабо видљиве али изузетно моћне организације. Једна је оно што генерички називамо "мафија" а друга је операција "Гладио" чији је номинални задатак био, сада знамо, да организује структуре отпора (НАТО провенијенције) у случају да Совјетски Савез окупира Западну Европу.
Чије су интересе заступале ове организације? Тешко је одредити са прецизношћу, али то свакако није био просечни грађанин Италије. Нека као назнака послужи пример убиства шефа италијанске владе Алда Мора 1978. године. Отет је од стране "Црвених бригада", терористичке организације са наводно марксистичким предзнаком, после периода зближавања са Комунистичком партијом Италије а управо оног јутра када се упутио у парламент на дебату о поверењу Андреотијевој (персонификација дубоке државе) влади.
Modus operandi је,дакле, јасан. Завадити све око себе, спровести мере максималне контроле и тако овладати друштвеном заједницом. Средства су мање битна, битан је коначан исход и ова стратегија није измишљена пре пола века у Италији већ је тада само обзнањена и документована. Пракса је постојала, и сигурно је да и даље постоји.
"Превентивне" мере
Британију дакле тресу немири и тензије између муслиманског становништва и староседелаца, белих хришћанских Британаца међу које можемо сврстати и атеисте јер се овде ради о културолошкој и историјској матрици пре него о богољубљу.
Са једне стране ножеви, агресивност и "неурачунљивост", са друге стране протести (оправдани?). Но, немојмо заборавити да у тој чорби има пуно зачина. Постоје интересне сфере које ће да подстичу "бели реваншизам" исто као што неке друге подстичу "исламски фундаментализам". Постоје наравно и они, а о њима је овде реч, који подстичу и једне и друге.
Усред читаве те гужве се нацији обратио и нови премијер, лабуриста Кир Стармер. Говорио је о опасности која друштву прети од насилних нереда и "крајње деснице". Да се зауставимо овде на тренутак. Под "крајњом десницом" обично подразумевамо нпр. расизам. Да ли се протести поводом горе наведених крвавих напада могу сматрати расизмом? Колико смо видели и чули, ради се о безбедности. Но, премијер ваљда боље зна.
Кир Стармер наиме почиње да говори о новој "националној способности" за борбу против насиља и нереда која ће бити успостављена полицијским снагама. "Насиље и нереди" су "бели" нереди. Палестинци и уопште муслимани "протестују".
Даље ћемо да уведемо технологију препознавања лица и превентивних мера за ограничавање кретања људи. Значи, "превентивно" ћемо да ограничавамо кретање људи. Што ће рећи, кад и коме пожелимо ми ћемо да ускратимо право на кретање. Коме ће та служба да одговара? Гласачима којима је онемогућено слободно кретање? Њима сигурно неће.
И још, Стармер је компанијама друштвених медија рекао да се закон мора поштовати како бисмо избегли нереде који се организују на друштвеним мрежама. "Закон се мора поштовати" значи, да преведемо, да треба увести строгу цензуру слободе говора и изражавања.
Полицији су дају већа овлашћења, више надзора (електронско препознавање лица, face recognition), више ограничења кретања људи (а шта ћеш ти баш овде?), пооштравање контроле на платформама друштвених медија (а зашто си ти проследио "ону" поруку?).
Врли нови свет
Да погледамо сад само још мени Светског економског форума (СЕФ) чији је Кир Стармер велики поштовалац. Сетимо се само његове изјаве да је Давос (СЕФ) пуно значајнији и занимљивији од Вестминстера (британски парламент).
Ту дакле још имамо (агенда 2030) дигитални идентитет (да знамо ко су изгредници), имамо онда и дигиталну валуту (може да се програмира), потписивање међународног споразума са Светском здравственом организацијом (СЗО преузима критичне ингеренције земаља), климатске промене и зелена агенда, вечни рат са Русијом и коначно, како сад већ можемо да назремо из тока Олимпијских игара, увођење појма трансродне особе у правне одредбе. Врли нови свет, дизајниран по мери... да, заиста, коме све то треба? А некоме треба, па полако ка томе и клизимо.
Како видимо сада из ових свежих британских примера, ни теорија о замени становништва није више само теорија, постоје већ и материјални докази који свакодневно стижу на обале, аеродроме, добијају смештај у хотелима, социјалну помоћ, грађанска права... Медији главног тока систематски игноришу проблеме а политичка каста за све криви "непослушно", критички настројено становништво и друштвене мреже.
Како је то само лепо било кад смо успели да свакој кући увалимо по радио или црно-бели телевизор са по једном станицом. Вести у шест увече, понове у десет и то је то. А не сад ово, где свако може да прича, размишља, запиткује... још имају и камере, аудио-записе, фотографије... тотални ужас. Мора се томе стати на пут. Још мало па ће почети и књиге да читају! Но, на жалост, не постоји опасност да се то заиста и догоди.
Стратегија тензије је на делу. Постоје претходни историјски случајеви на које се можемо позвати и онда мирно анализирати то све што читамо, видимо и чујемо. Док још можемо да читамо, видимо и чујемо. Дух је изашао из боце. Тешко се то враћа.
Што би рекао Роџер "Благоглагољиви" Клинт у чувеном филму "Уобичајени сумњивци": "Највећи трик који је ђаво извео јесте тај да нас увери да он не постоји!"
