Велика замена народа

Крајем јула ове године смо писали о летошњим уличним протестима у Великој Британији, њиховом смислу и могућим импликацијама. Три месеца касније су ствари јасније и назиру се контуре феномена који је добио и своје име: Велика замена народа (The Great Replacement).

Повод за летошње немире је био  догађај у малом месту Саутпорт на северозападу Енглеске када је тада малолетни момак пореклом из Руанде упао на дечји час плеса и ножем убио три а ранио још осам девојчица и двоје одраслих. У десетак градова Енглеске су кренули протести локалног становништва (белци) које је мислило да је убица муслимански екстремиста, а потом су почели и протести локалних муслимана. Нови премијер, лабуриста Кир Стармер је изашао у јавност рекавши да се не ради о терористичком акту и оштро је осудио... силеџијство белих десничара.

Сада, неколико месеци касније, страсти су се примириле. Почела је и фудбалска сезона која сваке недеље утера милионе млађих и средовечних мушкараца у оборе стадиона или их окива испред ТВ екрана. Зашто да се "баве политиком", протестују и муче се кад могу лепо да навуку дрес (80 фунти) свог вољеног клуба, попију десетак пива и уживају док не падну у несвест од умора и алкохола. После пар дана све то опет понове и тако даље. Енглези никада нису ни били специјално надарени за револуционарну делатност. Сетимо се само како су погубили краља Чарлса Првог (1649.) а нису укинули монархију тако да и данас влада један Чарлс – Трећи.

Али, да ђаво никада не спава показује нам и најновији обрт у случају Саутпорт. Убица Аксел Рудакубана (није више малолетан па се име сме објавити) је сада оптужен и за тероризам. Имао је у свом поседу биолошки отров као и приручник за тероризам. Премијер Стармер је оптужио беле протестанте да су силеџије јер дотични напад нема везе са тероризмом. Питање се сада намеће само од себе. Када су полиција и влада сазнали да је убица поседовао ове материјале? Претрес куће се обично одвија одмах после хапшења. Ако је тако онда су протестанти у Саутпорту и другим енглеским градовима били у праву. То јесте био терористички акт а влада је упркос томе покушавала да све заташка и за нереде оптужи само једну страну – бело становништво које је устало против тероризма и неконтролисане имиграције. Изгледа да су били у праву, зар не?

И тако смо дошли до неконтролисане имиграције. Земље Запада су преплављене имигрантима који су често илегални и без докумената. Они легални су нешколовани, тешко се интегришу.

Сјајан истраживачки посао на нашу тему Велике замене народа је направио публициста Сајмон Елмер чији подужи опус на ову тему препоручујем за читање (на енглеском у 4 наставка и скоро 40.000 речи).

Елмер је истражио овај феномен савремених масовних миграција, темељито је све документовао те дошао до следећих закључака.

Документ Уједињених нација из 2000. године под насловом "Миграције за замену популације: да ли је то право решење за популацију која стари и чији број опада?" (Replacement Migration: is this the Solution for Declining and Ageing Populations?) Дакле, оно што се на западу денунцира као ”теорија завере”, наиме, Велика замена народа, очигледно је званична политика глобалног тела попут Уједињених нација. О теми се расправљало и донети су закључци који су изложени у овом документу чија је сврха да артикулише кораке потребне да се амортизује нагло смањење броја радно способног становништва  и њихове способности да издржавају све већи број пензионера.

Ово није проблем искључиво Запада. Кина се суочава са сличним проблемом као резултатом политике једног детета покренуте 1980. као део њених економских реформи. Но овај документ анализира случајеве Француске, Немачке, Италије, Русије, Уједињеног Краљевства, Европске уније и САД, као и Јапана и Јужне Кореје.

Документ као решење предлаже пет сценарија од којих је нама најзанимљивији пети јер су сви изгледи да је, колико видимо, баш тај сценарио узет у обзир приликом имплементације. Тај пети сценарио предвиђа да однос радно способног становништва (15-64 година старости) и пензионисаног становништва (65+ година) буде на највишем могућем нивоу који би био достигнут у одсуству миграција после 1995.

Када узмемо у обзир постојање овог документа релативно је једноставно разумети зашто је још Ангела Меркел још 2015. наизглед напрасно довела милион избеглица у Немачку и зашто је исти феномен наизглед неконтролисане миграције реплициран у свим земљама западне политичке хемисфере. У Европу се сливају мигранти из Африке и Азије а у Сједињене Државе из Латинске Америке. Сврха је иста: (Велика) замена народа.

Да овде застанемо и подвучемо црту. Уједињене нације, наднационално тело, донело је одлуке којима се руководе западне земље. Ове одлуке нису потврђене кроз демократске парламентарне токове јер није било јавних дискусија на ту тему. Замислите само немачког или британског политичара који би се кандидовао за председника владе или премијера са програмом да годишње у земљу доведе милион избеглица од којих многи без валидне документације. Та особа би пре завршила у лудници него у канцеларији вође државе. Идеја и одлуке су дакле, не само над већ и ваннационалне природе. Што су лепо осетили мађарски лидер Виктор Орбан, па и Словак Роберт Фицо који не пристају да приме мигранте.

Но, да видимо како се ова имигрантска криза одвија овде у Британији. Градоначелник Лондона Садик Кан је изјавио прошле године да "бели људи нису типични представници Лондона". Ето, сад смо и то сазнали. Бели Британци чине мање од 50 одсто становништва (3,6 милиона) ове метрополе од скоро девет милиона душа. Има ту Ираца и Немаца и свакојаких других али, како градоначелник рече, то више није "бео" град као у доба Шекспира, Дикенса па чак ни Битлса. У Енглеској и Велсу је проценат белог становништва иначе 81,7 посто док је Азијата 9,3 одсто (углавном Индија и Пакистан) а црног становништва 4 посто.

У складу са том идеологијом припадници мањине (националних, расних, полних...) имају предност при запошљавању. Све под фирмом "различитости", наравно. Замислите сада у таквој ситуацији некога коме је отац бели Енглез а мајка црнкиња из Нигерије. До јуче је себе сматрао белим јер је живео у белом друштву где су белци привилеговани. Сада то више није случај и он се изјашњава, па можда све више и осећа црним. Исто је тако и у Сједињеним Државама па вероватно и другим земљама Запада. То ће статистика све више показивати. Белих ће дакле, бити све мање а свих других више.

Имиграција, међутим, не посустаје, чак се и убрзава. И то све упркос изборним обећањима последњих скоро двадесет година када су и торијевци и лабуристи обећавали успостављање  контроле над границама и смањење имиграције а де факто, када су на власти, настављали убрзано и неконтролисано насељавање људи без потребних квалификација и мимо проглашаваних критеријума (доктори, инжењери, научници...). Цифре сада достижу већ око седамсто хиљада имиграната годишње нето прилива (доласци мање одласци).

Јасно нам је дакле да је имиграција у земље Запада пре свега планирана а потом и организована. Сви повици медија масовних комуникација како је то немогуће зауставити и сва позивања на људска права, отворена друштва и слично су ту да замаскирају праву природу подухвата – довођење новог становништва. И свакако ће то бити, с обзиром на низак наталитет у овим земљама међу локалним становништвом, и замена становништва.

Лондон више није бео. Тешко је рећи и да је хришћански, европски, британски... неко ће рећи да је атеистички и то би било сасвим у реду да не постоји агресивна интерпретација ислама које заузима упражњено место. Лондон будућности неће бити атеистички. Биће он муслимански. Хоће ли бити толерантан и просвећен? Наше нам балканско искуство каже да неће.

Шта британска држава, дакле, ради како би поспешила овај прилив и замену? Ево, на пример овако: 2021. године је 20 одсто станова за социјалне случајеве у Енглеској имало главу породице која је рођена у иностранству. У Лондону се тај број удвостручио на 47,6 посто. Значи, пола станова за примаоце социјалне помоћи су већ отишли придошлицама који очигледно мора да имају приоритет при додељивању  стамбених јединица. Није ни чудо да градоначелник Садик Кан каже да град више није бео кад се он сам, како видимо, бави етно инжењерингом.

И даље, 10 одсто тих станова у Енглеској и 17,5 посто у Лондону има главу домаћинства који је овде стигао после 2021. године. Значи, то су људи који су овде стигли у последње три године а добили су и социјалну помоћ и смештај. Било би то сасвим у реду да на улицама Енглеске нема скоро четири хиљаде људи који спавају на улицама. На енглеском се то лепо и еуфемистички назива rough sleeping, или "грубо спавање" али осим очигледне грубости, опасности и болести који вребају ту најмање има спавања (sleeping). 

Од тог броја "грубих спавача" више од хиљаду је по улицама, парковима и подземним пролазима Лондона и они тешко да су имигранти. Нема статистичких података о етничкој припадности бескућника али сам их срео леп број, давао милостињу и са њима разговарао. То су локална деца, социјални случајеви, често са психичким траумама, трагичним судбинама а многи су и бивши војници, повратници из Авганистана или Ирака. Бели су. За њих нема места у становима Садика Кана. Они, дакле, нису део будућности, они су већ прошлост.

Поставља се, дакле, просто намеће, питање како је могуће сакрити од јавности овако погубну слику дотока имиграната као замене за локално становништво? Као и све друго што се да сакрити, уз помоћ свемоћних медија масовних комуникација за које многи још увек мисле да су ту да "информишу" широку јавност.

Би-Би-Си, на пример, себе назива јавним сервисом у служби народа. Но, публициста Ијан Дејвис нам демонстрира да се ова медијска кућа финансира како држава, влада каже. Рачуне полаже истој тој држави која, на крају, све то и регулише. Би-Би-Си не би могао бити мање независан да је владино одељење, каже Дејвис и додаје: "што, у ствари, и јесте – одељење владе".

Посматрајући свет кроз ту државну медијску диоптрију, бели људи су лоши а нови не-бели грађани су идеални. Како каже Сајмон Елмер, само 5 одсто имиграната доприноси економији Британије као висококвалификовани радници, а за сваку фунту коју доприносу, нискоквалификовани имигранти коштају привреду фунту и шездесет пенија. 72 посто виза је дато радницима са платом испод просечне, а 54 одсто онима који примају тек половину просечне плате. Дивота за послодавце.

Имигранти, како видимо, нису ту да допринесу садашњем друштву. Они су идеолошка пројекција у будућност када не само Лондон већ и читав Запад неће бити "бео", и где ће неквалификована радна снага радити за наднице на нивоу оних у Лондону Оливера Твиста и Дејвида Коперфилда. Коме би то могло погодовати? Па погледајте само Авганистанце и Пакистанце који јуре по европским градовима разносећи робу купљену преко интернета. Они су будућност пролетаријата. Некада, у доба индустријске и комунистичке револуције, сеобе су биле са села у град. Сада су са периферије западне цивилизације у само њено срце. Тако је и Рим срушен.

У Британији је премијер Кир Стармер већ и добио надимак Two Tier-Kir, Кир двоструких аршина. Његова влада пушта превремено из затвора окореле, професионалне криминалце да би у исте те ћелије стрпали грађане који се огласе преко друштвених медија да искажу своје незадовољство овде описаном ситуацијом.

Публициста Сајмон Елмер, чији рад поново препоручујем за читање, објавио је свој есеј, како нам и сам каже, тек када је напустио Британију и стигао у безбедни Хонг Конг (толико о слободи говора). У последњем пасусу овог текста нам поручује да нам треба више деловања а мање приче. Како је већ зборио и Хамлет, саме речи (words, words, words) неће задовољити правду али садржајна дискусија, артикулација тежњи и политичких стремљења можда хоће.

До тог судбоносног преврата или уобичајене смене гарде слушаћемо и даље злосрећног премијера Кира Стармера који свој народ назива силеџијама и десничарима док маршира стројевим кораком огрнут идеолошким плаштом из кројачнице глобалне елите. Ко ће кога овде заменити, питамо се?