Лондон између нуклеарног рата и сељачке буне

Што се британског премијера Кира Стармера и НАТО ракетних егзибиција тиче, треба се вратити пола године уназад. Претходни премијер Британије Риши Сунак најављивао је да је један од разлога његове оставке (превремени избори које није могао да добије), то што не желе да буде ратни премијер. И тада се већ звецкало далекометним ракетама, а онда је дошао лабуриста Кир Стармер, који је кренуо у прави крсташки поход како би убедио Американце да одобре ударе на Русију.

Летошња екскурзија није била успешна, али што није успело агилној британској дипломатији, успело је Доналду Трампу победом на изборима.

Док је весели Џо Бајден негде на годишњем одмору, неко (дубока држава?) је у његово име одобрио употребу далекометних ракета. Онда долази и предлог да се све паре које су на располагању америчкој влади дају Украјинцима, како би се што више отежала Трампова потенцијална мировна настојања.

Кир Стармер је тако дочекао својих пет минута сличности са Черчилом. Ваљда он себе тако замишља. Као храброг и бескомпромисног вођу. А можда свој узор види у једном чувеном лидеру Совјетског Савеза. Ко ће га знати.

Исти тај Стармер је после излуђивања нације укидањем додатка за зимски огрев пензионерима, хапшења корисника друштвених мрежа, лажи око трагедије у Саутпорту, те скандала због примања поклона (сто хиљада фунти) успео да до нервног слома доведе део британске популације која је вековима стоички подносила све политичке промене – фармере.

Oд 6. априла 2026, потпуно (сто посто) ослобађање од пореза на наследство биће ограничено на први милион фунти комбиноване пољопривредне и пословне имовине. Изнад овог износа, власници земљишта ће плаћати порез на наследство по сниженој стопи од 20 одсто, уместо стандардних 40 посто. Овај порез се може плаћати у ратама на 10 година без камате, а не одмах, као код других врста пореза на наследство (Guardian).

Порез на наследство је, дакле, нормална ствар али су земљорадници били од тога изузети. Један од разлога је и тај што фармер може имати обрадиве земље, ливада, шума, стоке и машинерије у вредности од неколико милиона фунти, али су приходи знатно мањи него у другим привредним гранама и расположиве готовине је мало. Фарма вредна милион фунти једва да да приход од сто хиљада. Величина просечног газдинства у земљи је око осамдесет хектара, а годишњи приход је углавном испод сто хиљада фунти.

С обзиром на количину, врсту и услове рада то је заиста мало и у ту професију улази из убеђења и породичних традиција радије него због зараде.

Тако да када неко наследи фарму вредну пар милиона и треба да плати држави неколико стотина хиљада у готовини то најчешће није могуће и наследник ће морати да прода део фарме да намири дуг. Пар генерација тим темпом и оде имање!

Очигледно је, дакле, да влада не мари за индивидуалне пољопривредне произвођаче јер је тешко претпоставити да ће један фармер моћи да купи земљу другога. Неће имати средства. Тај вишак земље ће полако куповати међународне корпорације које најчешће нису у власништву Британаца и које не маре за човекову средину, ливаде и поља, лепе панораме, чисте реке па ни за здраву храну.

Како то све може да изгледа, описао је вероватни министар здравља у будућој влади Доналда Трампа, Роберт Кенеди Јуниор, на примеру фарми за узгој свиња у Северној Каролини.

Укратко, дошла је велика корпорација која је променила законе, смањила своје трошкове производње и оставила све друге фармере без посла. Исти су ти фармери после морали да се запосле код корпорације као надничари. Кенеди се иначе отворено залаже за повратак здравој храни и регулацију здравства и ланца исхране који су у потпуности пали у руке корпорација које занима једино профит.

Тако је 19. новембра у Лондону испред зграде парламента одржан велики протесни скуп коме је присуствовало око четрдесет хиљада људи и неколико хиљада трактора. Све је протекло мирно и без икаквих изгреда. Неки су приметили да није лоше ради промене јер је становницима Лондона доста више размажене градске дечурлије која протестује увијена у мараме и машући палестинским застава. Толико о расположењу неких.

На скупу је говорио, између осталих, и Џереми Кларксон, познати водитељ емисије Top Gear који се и сам преквалификовао у земљопоседника (можда не баш – радника). Присуствовао је сада већ неизбежни Најџел Фараж. Неизбежни када се ради о протесним скуповима против влада и човек који има озбиљне амбиције да се усели у Даунинг стрит већ 2009. године ако не и раније (превремени избори).

За то време, премијер Кир Стармер је био у далеком Бразилу на састанку групе Г20, где је на састанку са Кинезима изразио забринутост због стања људских права у овој земљи. Ваља приметити да у Британији тренутно има више од хиљаду људи у затворима због вербалних деликата на друштвеним мрежама. И тај и такав Стармер да држи лекције Кинезима. Да и не спомињемо да је у поздравном говору на овом скупу говорио о глади. Да, о глади. Човек који затвара фарме у Британији и хапси неистомишљенике држе лекције свету о људским правима и глади.

Некако у исто то време се огласио и Илон Маск који је упоредио Стармера са Стаљином (Совјетски лидер). И заиста... Неко мисли да можда није фер и да је превише поредити Стармера са Стаљином?

Публициста Питер Хиченс има другачије и врло артикулисано мишљење. Он сматра Кира Стармера не само левичарем већ и догматичарем за кога свако ко има паре на штедњи није радник (working man). Лако је онда назрети из ове Хиченсове перспективе какве би нове намете и порезе Стармерова влада могла да уведе и какви је њихово виђење односа појединца и државе – готово тоталитаристички!

Још је Лењин затварао кулаке и сељаке у склопу свог Новог економског плана (1921) за унапређење пољопривредне производње. Камен-темељац плана је била колективизација земљишних поседа. Стаљин је тај посао наставио и на реторичко питање да ли кулаци (обогаћени сељаци) треба да буду примљени у колхозе одговара одсечно – не, "па они су смртни непријатељи колективизације".

Шта дакле, очекивати од стаљинисте Стармера, човека коме је Давос пречи од Вестминстера и који каже да Британија може да постане просперитетна само у сарадњи са глобалним финансијским гигантом попут "Блекрока".

Коцкице се, дакле, полако слажу и контуре жељеног новог поретка се назиру.

Бивши саветник лабуристичке партије, Џон МекТернан је пре неки дан рекао попуно збуњеном новинару Патрику Кристију са канала "GB News" (не верује својим ушима и очима) да према фармерима треба поступити како је Маргарет Тачер поступила са рударима пре педесет година. Новинар пита: "Мислите да их полиција бије?" А, МекТернан одговара: "Не, већ да их укинемо. Нама та индустрија више није потребна!"

Лабуристи су одмах потрчали да се ограде од ове изјаве али како већ знамо овим политичарима се може веровати само кад нешто негирају. Значи, неко је само рекао нешто што није требало да се каже – мало прерано. А да и не спомињемо иронију судбине да се садашњи лабуристи позивају на екстремно либералне потезе Гвоздене лејди Маргарет Тачер која је постала тада (штрајкови рудара 1984) непријатељ број један британске радничке класе а сада и узор лабуристима најновије, глобалистичке провенијенције.

Кулаци и сељаци треба, дакле, да нестану. И то није никакав специјалан рецепт Кир Стармера и његових партијских истомишљеника. Протести фармера су видљиви у Француској, Холандији, Италији, Немачкој... глобалисти раде глобално.

Не заборавимо да је данас највећи земљопоседник у Сједињеним државама нико други до Бил Гејтс, принц таме свих глобалистичких агенди. Човек који је уложио паре у фармацеутску индустрију па нам продавао вакцине да би онда продао своје деонице, зарадио милијарде и изјавио да те вакцине у ствари и не раде. Тај сад улаже у пољопривреду. Хоће ли његова пољопривреда радити? Ако послушамо Роберта Кенедија Јуниора, јасно је да неће. То и није поента куповине обрадиве земље.

У Британији ће свака генерација фармера, на основу новог закона о наследству, плаћати дажбине држави. Уколико "Блекрок", на пример, купи ту земљу – а хоће – неће плаћати те дажбине, јер у корпорацији се ништа не наслеђује. Корпорација ће се понашати као се понаша и у Северној Каролини и било где другде. Оне ће подићи цену земље тако да приватно лице, фармер то неће моћи да купи. "Блекрок" може јер баратају свим новцем овог света.

Кит Најтли из "Оф Гардијана" то овако једноставно објашњава. Прво ће сва пољопривредна добра средње и мале величине (породично власништво) постати финансијски неисплатива. Онда ће те породице морати да продају земљу коју ће купити  мега корпорације, ко би други. Онда ће корпорације имати тоталну контролу на ланцем исхране. Имамо земљу, имамо храну и воду – сад ради шта ти се каже. Јешћеш инсекте, живети у гету, нећеш поседовати ништа и бићеш срећан.

Шта више пожелети?

Није на одмет споменути и то да су дотични Бил Гејтс и директор "Блекрока", Лари Финг, колико пре десетак дана посетили Кира Стармера и министарку финансија Рејчел Ривс у резиденцији премијера у Даунинг стриту. Дотична господа се не баве парламентом, владом, кабинетом и таквим трицама и кучинама. Они директно улазе у кућу премијера и доносе нове предлоге. "Прилике и могућности", рекао би Стармер.

Но, док се ми овде по улицама Лондона па и Француске замајавамо са сељацима и тракторима, Американци и Британци су одлучили да Украјинцима дозволе употребу далекометних ракета. Ови несрећници су одмах пожурили да ту дозволу искористе, а Руси су одговорили испаљивањем интерконтиненталне балистичке ракете. Путин је и упозорио, присетимо се, да ракете великог домета може да испали само НАТО особље. Украјинци сами то не могу да ураде. НАТО је, дакле, напао Русију. Дивота. Операција "Барбароса" па све изнова. Британци су на томе радили од доласка Стармера на власт.

Пре неки дан је новинар упитао премијера: "Русија прети Уједињеном краљевству нуклеарним ратом?" На шта је Стармер одговорио: "Да, али Украјини је потребна наша помоћ и ми не можемо... Путин не сме да добије овај рат!"

Стармер очигледно није баш забринут за судбину острва али јесте за украјинске степе и њиве које су већ власништво истог тог "Блекрока". Ето чије интересе овај човек заступа. Да то није усамљена појава већ глобална, подсетимо се само идентичног одговора немачке министарке спољних послова Аналене Бербок: "Запад мора подржати Украјину без обзира на то шта Немачки гласачи мисле."

Са овако оданим кадровима нема шта да бринемо. Нуклеарни рат нам не гине.

Да све буде још лепше и забавније командант британске војске, генерал Роб Магован, истакао се изјавом да би у случају руске инвазије на источну Европу британска армија била спремна да прихвати борбу. Чак и ако би то било вечерас, каже он.

Други један генерал сер Патрик Сандерс је изјавио да би у случају рата британска младеж могла бити регрутована да служи обавезни војни рок. Ако узмемо у обзир да је и један британски изасланик изјавио да су Британци спремни да положе животе за Израел, онда је јасно да је милитаристичка агенда Уједињеног краљевства врло живахна и предузетна. Британија има 213 тенкова. Толико се на украјинском фронту потроши за једно месец-два дана.

Хоће да ратују и са Ираном? Провалија између стварности и речи тешко да може да буде дубља и шира.

Но, најлепше у овим њиховим глобалистичким нео-империјалним пројекцијама (тешко је то назвати плановима) јесте што се нико не обазире на мишљење народа Велике Британије који би требао (ваљда) да попуни борбене редове. Колико видимо по реакцијама мало се коме иде на источни или северно Афрички фронт. Можда планирају да регрутују ове нове имигранте? Јел то њихова коначна сврха? Мало имиграната, мало источних Европљана и ето нама лепог једног рата на истоку континента.

У рату са пензионерима, пољопривредним посленицима, корисницима друштвених мрежа, са Русијом, а волели би да зарате и са Ираном. Све је то доста амбициозно и ова влада неће дуго трајати. И следећа ће, међутим, да се испили из гнезда глобалне финансијске олигархије и имаће исте приоритете. "Блекрок" је купио земљу у Украјини, сад ће да купује и у Британији, а задатак владе је да штити њихове интересе, зар не? Све то под претпоставком да нас уопште и буде толико дуго.