Да почнемо из средине,
Цитат први: "Захтев да дефектни људи престану да се размножавају и увећавају број свог дефективног потомства је заснован на рационалним основама, а његово спровођење је најхуманији задатак са којим се данас суочава човечанство. Ови несрећни људи ће бити поштеђени даљих патњи, а здравље нације ће се постепено побољшавати".
Цитат други: "Неприродан и све бржи раст дементних и ментално оболелих класа људи, у комбинацији са сталним ограничењима која се намећу штедљивим, енергичним и вишим слојевима становништва, представља националну и расну опасност коју је немогуће преувеличати".
У оба текста се заговарају основни принципи еугенике, доктрине по којој се до побољшања људске врсте може доћи селективним укрштањем људи са одређеним пожељним наследним особинама. Еугеника има за циљ смањење људске патње уклањањем болести, инвалидитета и такозваних нежељених карактеристика из људске популације.
Аутор првог текста је Адолф Хитлер (Mein Kampf, 1924) а другог је Винстон Черчил (писмо Х.Х. Аскиту, 1910). Обојица заговарају селекцију становништва на основу непромењивих карактеристика (дефиниција расизма). Черчил, британски аристократа, ову идеју промишља на класном нивоу, он говори о јасно артикулисаној класи људи која онемогућава просперитет "виших слојева". Приметимо за сада још један важан детаљ. Черчил је свој текст писао четрнаест година пре Хитлера, у време када је будући Фирер сањао да постане сликар.
Селекција становништва на основу одређених пожељних карактеристика је одувек постојала. Сетимо се да су Спартанци недовољно способне (по њиховим критеријумима) бебе бацали са стене у провалију. Платон је заговарао селективну репродукцију како људи тако и животиња у циљу побољшања врсте. Долазимо тако до првих теоретских списа где ова идеја добија модерну артикулацију.
Енглески економиста Томас Малтус је 1798. године изнео своју хипотезу у есеју "О принципу становништва". Малтус (од њега потиче придев "малтузијански") је закључио да становништво има тенденцију повећања али да срећа једне нације зависи и од повећања производње хране:
"Срећа земље апсолутно не зависи од њеног сиромаштва или богатства, младости или старости, од тога да ли је ретко насељена или потпуно насељена, већ од брзине којом расте, до степена у којем се годишњи раст хране приближава потребном нивоу".
Малтус је дакле довео у везу број становника планете са ресурсима за прехрану. Означио је прве контуре данашње Зелене агенде која нам проповеда смањење потрошње и (имплицитно) раста становништва услед недостатка ресурса.
Чарлс Дарвин је средином деветнаестог века (The Origin of Spieces, 1859) формулисао своју теорију о природној селекцији и "опстанку најјачег". Кренула је ова идеја са Галапагоса, где је он тада боравио, и дошла до нас те је постала камен темељац сваке капиталистичке доктрине. Ништа лепше за власнике капитала него да кажу да су успешни зато што су лепши и јачи – на утају пореза, непоштoвање закона, родбинске везе и корупцију овде да заборавимо. Но, можемо да споменемо чувеног политичког економисту и заговорника слободног тржишта Аустријанца (и британског држављанина) Фридриха Хајека и његов есеј индикативног наслова "Зашто увек најгори стигну до врха" (The Road to Serfdom, 1944) Да, заиста, је л' се систем покварио или је тако конципиран од почетка? Могли бисмо се запитати.
Није, дакле, необично да једна друга теорија, које је настала после Дарвинове, није на западу тако здушно прихваћена. Руски принц, мислилац и анархиста Петар Алексејевич Кропоткин је на основу емпиријског истраживања утврдио да је сарадња, а не конкуренција у дарвинистичком смислу те речи, допринела успеху биолошких врста, укључујући ту и људе. Кропоткин апострофира, дакле, сарадњу, а не борбу и конкуренцију.
Кропоткин је по убеђењу био анархиста и није благонаклоно гледао ни на друштвено уређење попут капитализма као ни на новонастајуће социјалистичке идеје. Но, да закључимо на основу овог поређења да је западном капиталистичком систему идеја да је "човек човеку вук" (Дарвин) много више одговарала јер су се њоме дала оправдати колонијална освајања, империјализам па и геноцид локалног, аутохтоног становништва (Индијанци, Абориџини, Маје, Астеци итд).
Творац самог термина "еугеника" је, међутим, близак рођак Чарлса Дарвина, антрополог Френсис Галтон и долази нам од старогрчког "еу-генес", добро рођен. Исто као што "еутаназија" потиче од "еу-танатос", добра, лака смрт.
Галтон је био један од првих који је увидео значај Дарвинове теорије еволуције и схватио да она оповргава већи део модерне теологије (етика) као и да отвара могућности за планирано побољшање човечанства. Галтон је увео термин "еугеника" за означавање научних напора усмерених ка повећању броја људи са изузетним генетским способностима путем селективног избора брачних партнера. Предлагао је да се праве спискови даровитих мушкараца и жена који би се онда међусобно венчавали и стварали здраво потомство надпросечног здравља, те интелектуалне и духовне снаге.
Како видимо, почетком двадесетог века смо већ имали не само идеју о побољшању врсте селекцијом (Спартанци) већ и теоретску потпору (Дарвин). Имали смо и еугенику (Галтон) која је за некога била наука а за неког другог опасно псеудо-научно шарлатанство. Како било, оруђа (појмови и језик) су искована, па су била и на располагању. Било је само питање времена када ће се њима неко послужити.
Док су се ове идеје јављале у Британији, преко Атлантика, у Сједињеним Државама је постојао врло сличан покрет. Што је у Британији била класна биологија, у Америци је постајала расна и етничка. Већ 1865. године се у америчким новинама јавила идеја да размножавање људи мора да буде једна од централних тема епохе. Пар година иза тога већ смо сведоци и првих експеримената, а десетак година касније овај покрет задобија мање беневолентне и чак агресивне обрисе, уз тврдњу да међу најумнијим савременицима постоји консензус да ако су супериорни људи пожељни они треба да се одгајају (селекцијом). И да, исто тако, ако су имбецили, криминалци, сиротиња и на било који други начин неспособни за живот не смеју да се размножавају ("The Rapid Multiplication of the Unfit", Woodhull 1891).
Једно питање се овде сигурно намеће. Да старо британско, готово кастинско друштво има класни проблем и да помишља да га решава на основу дарвинистичких принципа и еугенике да се донекле и разумети. Али зашто Америка, једна нова нација сачињена од имиграната?
Представа о Америци као лонцу у ком се стапају различите културе и масе је у својој бити романтична и не одговара стварности која више личи на казан нерастопљених и нерастопивих идентитета мањина, етничких заједница и раса. Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века скоро двадесет милиона миграната је стигло у ову земљу. Међу њима немачки протестанти, ирски и италијански католици, руски Јевреји, православни, Кинези... додајмо њима аутохтоне Индијанце, афричке робове, Мексиканце који су се на нашли на територији САД после присаједињена делова Мексика и ето нам тог казана препуног постојаних, нерасточивих громада (Edwin Black, Eugenics and America’s Campaing to Create a Master Race, 2003).
То су дакле биле друштвене околности у којима се појављује интерес белих староседелаца ("виша класа") да очувају своје позиције и да на неки начин "заведу ред" међу придошлицама.
Озбиљан и систематски приступ питањима еугенике је започет 1904. године у Станици за експерименталну еволуцију Карнеги института коју је предводио зоолог Чарлс Девонпорт. Истраживања је у потпуности финансирао чувени богаташ и добротвор (како воле себе да зову) Ендрју Карнеги. Девонпорт је трагао за подацима о породичним везама и стаблима како би идентификовао генетске недостатке. Податке је налазио у добротворним организацијама, психијатријским установама и лудницама, школама и установама за слепе и глуве, домовима за бескућнике и затворима. То је био сегмент популације који је сматран непотребним и било је важно каталогизирати и систематски обрадити све такве јединке.
Каква је била примена такве једне организације која је имала средства, идеолошку и теоријску основу за своја чињења можемо видети из једне озбиљно прихваћене и доста познате студије из тог времена која је утврдила да је између 40 и 50 посто источноевропских Јевреја који стижу на Елис ајленд (Њујорк) ментално заостало. Статистички и културолошки је то свакако немогуће и нехумано али је то било стање науке тог времена и тог места.
Таква друштвена клима је довела и до скандалозне одлуке Врховног суда Сједињених Држава (1927. година) да је насилна стерилизација малоумних особа прихватљива. Тако је 70.000 особа тако стерилизовано. Насилним путем.
Америчка еугеника је привукла пажњу и Адолфа Хитлера и нациста у Европи. Мада су и Немци имали свој аутохтони еугенетички Lebensunwertes Leben, ”живот који није вредан живљења” програм.
Хитлер је већ имао на уму решавање јеврејског, словенског и ромског питања тако да му је ова теоретска потка згодно дошла да оправда расистичке и геноцидне тежње. Американци нису успели да формирају јединствену банку података преко које би могли да прате породична стабла и да се систематски на државном нивоу решавају непожељних. То је међутим успело пословично организованим Немцима уз велику помоћ америчке ИБМ корпорације која је својим базама података омогућила систематску идентификацију, искључивање из јавног живота, конфискацију имовине, гетоизацију, депортацију па коначно и уништавање огромног броја Јевреја, Словена и Рома.
Нацисти су остали упамћени као идеологија која је покренула систематско и готово индустријско уништавање људи. Но, идеје које су довеле до спровођења коначног решења као и технологија која је добрим делом то омогућила је стигла са Атлантика, из Енглеске преко Америке.
Питање које се нама сад намеће јесте да ли је могуће да се у 21. веку поново суочимо са геноцидном, расистичком политиком каква је била нацистичка? Да ли је то била грешка природе, само један квар или постоје дубљи цивилизацијски разлози који наводе одређене друштвене слојеве да посегну за овом идеологијом и, сада већ и сасвим доступним, средствима?
Овде где живим, у Кембриџу у Енглеској, има један паб који се зове "Eagle" – "Orao". Налази се у самом центру и познат је по две ствари. Ту су се током Другог светског рата сакупљали амерички пилоти који су ишли да бомбардују Немачку и што је за нас занимљивије, ту су своје паузе а зли језици кажу и дане, проводили Френсис Крик и Џозеф Вотсон који су 1962. године добили Нобелову награду из медицине за откриће ДНК-а ланца. Њихова лабораторија је била преко пута паба тако да није било лако установити да ли су на радној или обичној паузи.
Џозеф Вотсон, овај, дакле, врхунски научник, је пре неколико година и у већ поодмаклој доби утврдио у једном интервју да постоји генетска разлика између црнаца и белаца и да се она одражава на интелигенцију (бели паметнији). Покојни британски принц Филип је својевремено говорио да би у следећем животу волео да буде нека пошаст која би смањила број људи на планети. Отац доскорашњег премијера Британије Бориса Џонсона, публициста и јавна личност Стенли Џонсон јавно заговара смањење популације Велике Британије на око петнаест милиона (са садашњих 70). Стенли је, како видимо, на позицијама Малтуса од пре 200 година.
Наш омиљени "добротвор" Бил Гејтс је објашњавао како се паметном и успешном кампањом вакцинација може смањити број становника планете за десет до петнаест одсто (милијарду отприлике). А интелектуални манекен Светског економског форума, израелски филозоф Јувал Ноа Харари нам упорно објашњава да је већина човечанства састављена од "непотребних изелица" за које неће бити места у будућем пост-хуманистичком друштву. Лари Финк генерални директор "Блекрок корпорације", најбогатије финансијске институције на свету, каже нам да ће земље у којима се смањи број становника боље проћи у овој четвртој индустријској револуцији.
Значи, има већ неко ко јавно проповеда да је мањи број људи боља опција. И тај неко је јако моћан и воли да спроводи своје идеје у дело.
Истовремено у лондонском метроу видимо огласе за еутаназију. Британски парламент је озаконио убиство из милосрђа. Еутаназија је сада већ постала западна норма – онда ће се поставити питање зашто некога лечити кад је то скупо? Еутаназија је јефтинија. Једна од главних тема америчких избора је било право на абортус. Осим хистеричних међусобних напада никакву зрелу дискусију на ту тему нисмо чули. Владајућа воук идеологија не спомиње децу и породицу. Просто се гаде. Зелена агенда нам проповеда смањење производње природне хране и уопште ресурса. Сетимо се Малтуса. Мање ресурса значи мање... нас?
У свету већ постоји неколико жаришта и на прагу смо можда и глобалног ратног сукоба. Смрт као да постаје реалност и у миру. За рат већ знамо како то изгледа.
Но, тема наше дискусије је псеудо-наука еугеника која је врло погодна да оправда читав спектар злочина које су починили расисти, колонизатори и империјалисти. Промишљања ове псеудо-науке су уздигнута на ниво технократског морала који себе ставља изван и изнад етичких оквира нама задате цивилизације. Убити није хришћански, али помоћи невољнику и слабијем од себе јесте.
Куран проповеда (сура Ел-Маида, 32) да ако неко убије човека који никога није убио – као да је побио све људе; а ако неко нечији живот спасе – то је као да је свима спасао живот. И руски класик Фјодор Михајлович Достојевски је тако писао: убити једног човека исто је као и убити све људе.
Моралне норме најављеног нам пост-хуманистичког света ће се разликовати од наших данашњих. Само да се не вратимо на почетак, на Спартанце и Платона. И да чекамо да нам отвори могућност суживота и дарује милосрђе неки нов Исус. Дигитални?