"Агенда 2030" и једна светска влада

Једна од "теорија завере" које имају тај незгодан обичај да се показују истинитим је и она о Агенди 2030. Mедији главног тока се тиме не баве, а другима је остало да нагађају. Постоји додуше и други један метод, да прочитамо званични документ Уједињених нација који је насловљен управо тако – "Агенда 2030 за одрживи развој."

Постоји и британска верзија истог наслова са симпатичним и врло индикативним поднасловом: "Приступ Уједињеног Краљевства остваривању глобалних циљева за одрживи развој – у земљи и широм света". Кад Енглези планирају да допринесу развоју читавог света то мора да је свакако нешто јако добро и корисно. Као Битлси и Џејмс Бонд, рецимо.

Сама Агенда 2030 тежи, каже се у документу УН, "свету универзалног поштовања људских права и људског достојанства, владавине права, правде, једнакости без дискриминације". Свих 17 циљева одрживог развоја Агенде је ступило на снагу још 1. јануара 2016. а она предвиђа да до 2030. године све земље света мобилишу своје напоре за окончање свих облика сиромаштва, за борбу против неједнакости и климатских промена.

Прокламованих 17 циљева су следећи: искоренити сиромаштво и глад (1-2); осигурати: добро здравље (3), квалитетно образовање (4), једнакост полова (5), приступ чистој и пијаћој води (6), јефтину и чисту енергију (7), пристојан посао и привредни раст (8); развој индустрија, иновација и инфраструктуре(9); смањење неједнакости (10); одрживи градови и заједнице (11); одговорна потрошња и производња (12); климатске акције (13); живот под водом (14); пољопривреда (15); мир, правда и јаке институције (16), и најзад, сарадња (17).

На први поглед, овим циљевима се нема шта замерити. Сви људи света би волели да нема сиромаштва, да су сви здрави и да владају мир и правда на планети која је зелена, лепа и успешна. Но, питање је увек како то постићи. Свима познати пример из прошлости би нас могао приближити одговору.

Карл Маркс и Фридрих Енгелс су 1848. године објавили у Лондону чувени Манифест комунистичке партије који почиње речима: "Баук кружи Европом – баук комунизма. Све снаге старе Европе ујединиле су се у светом лову на тај дух, римског папе и руског цара, краља Клеменса Венцела фон Метерниха, Франсоа Гизоа, француских радикала и немачке полиције". Манифест се завршава речима "нека владајуће класе дрхте пред комунистичком револуцијом. Радници немају шта да изгубе осим окова, а човечанство ће бити на добитку – 'пролетери свих земаља, уједините се'".

Обзиром на историјски тренутак и околности, већини људи на свету су идеје објављене у Манифесту изгледале привлачнима па чак можда и остваривима. Један од битних проблема који смо међутим имали са овим идејама јесте било њихово спровођење. Сетимо се само Октобарске револуције у Русији, наше братоубилачке борбе током и после Другог светског рата или крволочних испада попут онога Пола Пота у Камбоџи. Све су ове и многе друге историјске трагедије биле инспирисане марксистичком идеологијом.

А шта имају заједничко "Агенда 2030" и Комунистички манифест? За почетак, утерују страх и под тим околностима теже да идентификују и реше глобалне, општељудске амбиције. Сви капиталисти и ауторитативни владари Европе се удружују против комунизма и самим тим, против слободољубивих људи (1848). Данас климатске промене прете уништењем планете. Ништа мање.

У оба случаја је ситуација потпуно ванредна и захтева хитну и одлучну акцију. У оба случаја проблем је глобалне природе и захтева да се организован отпор против заједничког непријатеља пружи из једног јединог кохерентног центра. Била то комунистичка интернационала или једна јединствена глобална влада са својим еманацијама попут Уједињених нација, Светског економског форума, Светске здравствене организације или Међународног монетарног фонда.

Ова паралела нам може бити само донекле корисна за разумевање "Агенде 2030" и њених импликација. У данашњим околностима је, међутим, важно и разумети да медији масовних комуникација не извештавају о Агенди, а поготову се не осврћу критички на њен текст или начин примене. Да не говоримо о томе да универзитетске катедре које би требало да критички анализирају овакве свеобухватне глобалне и недемократске процесе то не раде. Тако је Агенда 2030 и завршила на маргинама јавног дискурса, у оном џаку где се одлажу "теорије завере" којима треба неких шест месеци, како кажу, до потврде валидности.

Имамо пред собом, дакле, повељу Уједињених нација која је идентификовала пакет глобалних проблема и зацртала пут за њихово решење. Читава операција је, међутим, из неког разлога, завијена у непрозиран вео. Парламенти о томе не дискутују, новинари не пишу, професори нису заинтересовани, медији главног тока углавном игноришу... само се "теоретичари завере" тиме баве, несреће једне. Зашто је то тако?

Јужноафрички публициста Ник Хадсон је председавајући ПАНДА-е, која је, како сами кажу, мултидисциплинарна организација са мисијом да подржи отворену науку и омогући процват друштава кроз истраживање свих аспеката науке и смисла, подстицање рационалне дебате и помагање у информисању здраве јавне политике. Поред тога што је истакнута јавна личност, Ник Хадсон је пре свега стручњак за финансије и инвестиције. Он не оставља утисак, дакле, наивног и лако поводљивог. Људи који баратају милијардама су врло опрезни у својим проценама. Поготово када их износе јавно.

Ник Хадсон препоручује чувени логички принцип Окамове бритве. Овај принцип се приписује енглеском фрањевачком фратру и филозофу из 14 века Вилијаму Окамском и налаже да објашњење неког феномена треба тражити са што је мање претпоставки односно елиминишући оне претпоставке које не утичу на формулисање хипотезе.  Хадсон и Окам закључују дакле, да је најједноставније објашњење најчешће и оно право.

Хадсон се даље пита како препознати глобалну превару и указује на следећа три  момента. Таква превара промовише кризу која је по својој природи глобална, свеобухватна и за њено решење је нужна координација на глобалном нивоу. И даље, вели Хадсон, свака критичка опаска, недоумица или глас неслагања се имају потиснути и ућуткати.

Хајде да овај принцип применимо на "Агенду 2030". Проблеми су наравно, како видимо, глобалне природе. Решења тих проблема захтевају координацију из једног јединственог центра моћи (УН, на пример), а јавна дебата је у потпуности скрајнута или непостојећа.

Што се логике и праксе тиче, можемо се сада вратити још и даље у прошлост све до старих Латина који су установили принцип за решавање злочина који гласи – cui bono, или, у чију корист?

Ко је имао користи од претходне глобалне кризе – од корона пандемије? Били су то богати који су постали још богатији, фармацеутски гиганти и владајућа политичка елита. Ко би сад могао имати користи од ове нове кризе? Иста та владајућа каста.

Како сам већ напоменуо на почетку овог текста, британска верзија "Агенде 2030" јасно каже да је намера Британије да се постара да се све одлуке спроведу широм планете. Да ли је то излив несебичности и прагматизма или...? Ко није преспавао последњих неколико векова деловања ”Империје у којој сунце никада не залази” тај разуме неоколонијални потенцијал горе наведеног става. Као кад Немци дођу на Балкан да нам помогну да копамо литијум.

Као што смо закључили на почетку, циљеви "Агенде 2030" звуче готово идилично и нико при здравој памети им се не би супротставио. Но, проблеми настају са фазом примене. Критичког отклона нема јер су медији па и научне установе често корумпирани и углавном послушни тако да су демократски принципи суспендовани. Ситуација је сасвим алармантна, само без панике, пустите НАС да решавамо тај проблем (вашим парама) који смо МИ и артикулисали. У пракси би то, дакле, могло изгледати овако.

Широм света, градоначелници групе C40 (City 40) састављене од четрдесет градова  предузимају (кажу они) амбициозне, колаборативне и хитне климатске акције у складу са циљевима Агенде 2030. Ови градови, односно њихови градоначелници и администрације номинално желе да заштите своје становнике и заједнице те ће свуда изградити одрживију, отпорнију и праведнију будућност.

Све сами племенити циљеви којима међутим није импресиониран ни познати канадски интелектуалац Џордан Питерсон који сматра да ће C40 агенда смањити стандард нашег живљења за неких 85 одсто. А и нећемо моћи даље од 15 минута од куће.

Но, да овде застанемо и приметимо две ствари. Прва је да су акције "хитне" што је јасан сигнал да свакако нема времена за темељите консултације и демократске процесе који су незграпни и спори. Друга је да је ова мрежа градова наднационална и, колико видимо, директно укључена у рад глобалне институције попут Уједињених нација радије него у своје националне оквире.

Приметимо овде да је историјски задатак националне државе и њених институција да се старају о добробити грађана и да грађани (треба да) поседују механизме (демократске) којима оцењују рад дотичне владе. Уједињене нације, на пример, и други глобални актери нису подложни никаквим контролама од стране грађана. И велико је питање да ли раде у корист извора својих финансија или грађана. Ово је питање, наравно, сасвим реторичко. "Глобални грађанин" је аморфна политичка неартикулисана маса која се да месити и уобличавати по потреби.

Највећи финансијски допринос Светској здравственој организацији (буџет 2018/19) су дале Сједињене Америчке Државе (893 милион долара), најбогатија земља света, а на другом месту је фондација Била и Мелинде Гејтс са 531 милион долара, више од Британије, Немачке, Кине или Јапана. Бил Гејтс је потом инвестирао у вакцине против короне. Сукоб интереса је очигледан али и сасвим занемарљив и занемарен обзиром да иста та фондација финансира и медије чији је задатак (некад био) да преиспитују овакве ситуације. Да само подсетимо овде, богаташи не поклањају паре, они их инвестирају – траже и узимају нешто за узврат. Не заборавимо да су западни "добротвори" (philantropist) исто што и источни "олигарси" само је ствар перспективе.

Како Светска здравствена организација тако и Уједињене нације и друге глобалне институције. Њих је лако поткупити а по свој прилици и не коштају пуно у односу на енормну зараду коју доносе. Највећи финансијски допринос Уједињеним нацијама дају Сједињене Државе па Европска унија, скуп земаља које најагресивније заговарају зелене агенде.

Како могу да изгледају финансије једне глобалне организације са дивним (прокламованим) намерама може да посведочи Оксфам који је октобра 2024. објавио извештај из кога видимо да у буџету Светске банке за климатске промене недостаје 41 милијарда долара. Што је око 40% њиховог укупног буџета за последњих седам година.

Свака нормална фирма која финансијским службама прикаже мањак од скоро половине прихода бива затворена, а одговорна лица ухапшена. Како извештај Оксфама лепо каже, "не постоји доступна прецизна евиденција о томе где је овај новац отишао или како је утрошен, што онемогућава било какву процену сврсисходности ти инвестиција". Четрдесет милијарди долара оде док си трепнуо.

Буџет Србије за 2024 годину је био 2.040,9 милијарди динара што је нешто мање од двадесет милијарди долара. Ови из климатских промена Светске банке су проневерили, дакле, две годишња буџета земље од око седам милиона становника. Или један годишњи буџет земље од петнаест милиона становника. А паре нестале. Нико не зна где су. Мистерија.

Но, можда финансије и нису највећи проблем. Како стојимо са слободом говора и изражавања, основним постулатима сваког цивилизованог демократског друштва?

Шеф одељења Уједињених нација за глобалне комуникације Мелиса Флеминг нас је пре неки дан из Гвадалахаре у Мексику упозорила на тамну страну вештачке интелигенције и на опасност да би ова технологија могла бити употребљена да дезинформише и манипулише јавност. Сетимо се опет Ника Хадсона и Окамове бритве – глобални проблем, глобално решење и блокада слободног изражавања. Да видимо шта Уједињене нације предлажу да се ради поводом овог деликатног питања – увођење дигиталног идентитета, цензуру, константно и тотално надгледање, алгоритмичну цензуру, демонетизацију садржаја на интернету који нису по вољи ауторитета. Како каже британски новинар Патрик Кристис, ово је очигледан и фронтални напад на слободу говора, приватност па и на финансијску самосталност грађана.

Увођење дигиталног идентитета је први корак ка увођењу дигиталне валуте која може да се програмира. Зелена агенда нам тако може дозволити литар бензина, литар млека и кило меса месечно. У име спашавања планете, наравно. Дигитална валута под директном контролом централне банке то може да омогући. Без приватности (камере и дигитално праћење на интернету) и финансијске независности грађанин престаје да буде субјект и постаје – објекат, роб којим је лако манипулисати.

Но, ако ова "Агенда 2030" треба да нам свима олакша живот и продужи век планети, па добро. Ајде да се сви заједнички, по мало и жртвујемо. Нико, међутим, није овде спомињао жртву свих. Погрешно смо разумели. Жртва је наравно, наша а не "њихова".

Горе већ поменути милијардер Бил Гејтс у једном интервјуу лепо објашњава како он прелази годишње авионом десетине па и стотине хиљада километара (загађује средину) али да он то све откупи улажући милионе долара. Јесмо ли схватили? Сваки становник ће да добије купон за понешто, а онда ће богати те купоне да од нас откупе (требају нам паре да једемо) и да наставе да живе као да ништа није било. Биће им и боље и лепше јер ћемо ми бити заточени у градовима и ограничени на кретање у кругу од петнаестак минута.

А одакле дотичним милијардерима паре да то све плате? Ово друштванце које је ојадило фонд Светске банке за климатске промене има четрдесетак милијарди на располагању. За те паре могу да себи приуште и јахту попут оне Марка Закерберга (Фејсбук/Мета). Дуга је око 120 метара и кошта oкo 300 милиона долара. Троши дизела дневно к’о читав Нови Сад или Ниш у зимске дане. И он ће све то загађење да откупи исто као и колега Бил.

Има ли заиста хитних глобалних проблема који захтевају хитне глобалне реакције или је то само начин да се успостави недемократска глобална власт? Били смо сведоци америчких изборних процеса, пратимо скандалозну непопуларност британске владе, падају владе у Холандији и Немачкој. Румунију, Грузију и Молдавију, Блиски исток да и не спомињемо. Демократија за коју смо мислили да постоји и каквој смо тежили пред нашим очима се растаче.

Трамп прети (обећава?) да ће укинути Зелену агенду, воук покрет, трансџендеризам, електричне аутомобиле, да ће напустити Светску здравствену организацију... ако крене тим путем задаће озбиљан ударац амбицијама Агенде 2030. Треба ипак  да прво останемо  сви живи и здрави бар до Јовандана и његове инаугурације, а онда ћемо да видимо...