Колумне и интервјуи
Хоће ли Илон Маск купити Велику Британију?
Најбогатији човек на свету, Илон Маск је покренуо најновију британску медијску буру. Јавно се запитао (Икс) да ли је Томи Робинсон политички затвореник?
Прво су кружиле гласине да би Илон Маск могао донирати сто милиона долара будућој изборној кампањи Најџела Фаража. Онда је Маск стао у одбрану енглеског дисидента Томија Робинсона, за кога тврди да је заточен из политичких разлога. Кад се већ толико занима, зашто онда Маск лепо не купи цело острво и прогласи себе краљем? Ричард лављег срца је својевремено нудио Британију на продају али нико није хтео да купи. Времена су се променила. Сад можда имамо купца. ...
Најбогатији човек на свету, Илон Маск је покренуо најновију британску медијску буру. Јавно се запитао (Икс) да ли је Томи Робинсон политички затвореник?
Да кренемо из почетка. Ко је Томи Робинсон и зашто је његов случај уопште важан?
Томи Робинсон је британски дисидент који је снимио документарни филм о, на први поглед, безазленом инциденту – деца се сукобила у школском дворишту. Филм се појавио на друштвеним мрежама, аутор је упро прстом на пропусте полиције и политичког система те изазвао лавину коментара и реакцију власти. Осуђен је на 18 месеци затвора (самица) због непоштовања суда. Значи, треба то јасно назначити, Робинсон није осуђен због самог филма и у њему изречених ставова. Због тога је одлуком претходног судије морао да плати казну и трошкове поступка.
Робинсон је родом из Лутона, градића који се налази северно од Лондона са нешто више од двеста хиљада становника и 1971. године је то становништво било углавном бело, британско (93.3%). Данас бели Британци чине мање од половине становништва, 45%, и то је само један од британских градова где већина полако али сигурно постаје не-бела односно поглавито муслиманска. Други такви градови су, од већих, на пример, Лондон, Бирмингем и Манчестер.
Робинсон је, дакле, одрастао у Лутону у време ове азијске експанзије где је био сведок (сам тврди) стварања и деловања муслиманских, поглавито пакистанских криминалних група. Почео је да се бави политиком и новинарским радом, али увек на маргинама као крајњи десничар, националиста.
Као такав он је редовно и систематски дисквалификован у медијима главног тока. Ево сасвим веселог примера таквог поступка (character assassination) из пера дописника француског Ле монда из Лондона који очигледно помно прати рад енглеских колега:
"Ко је Томи Робинсон, британски екстремно десничарски исламофобични инфлуенсер? Стивен Јаксли-Ленон, његово право име, оптужен је за подстицање протеста против имиграната који су уследили након убиства три девојке у Саутпорту. На друштвеним мрежама годинама распирује мржњу, шири лажи и неистине."
Француски колега је добро простудирао и верно пренео технику ликвидације друштвеног статуса политичког противника – исламофоб (мрзи ислам или муслимане?), инфлуенсер (за Ле Монд је то слој планктона вредан презира), подстицање нереда (шта год то да значи), анти-имигрантски (сасвим грозно само по себи), распирује и тако даље... Из овог примера можемо чак и закључити да су позиције француског министарства иностраних послова у Ки Дорсеју идентичне онима лондонског Вајтхола бар што се имиграције, ислама и дисидената тиче.
Гардијан нас је обавестио да је "активиста крајње деснице Томи Робинсон осуђен на 18 месеци затвора због непоштовања суда и због понављања лажних оптужби против сиријског избеглице."
Изричући пресуду, каже се у чланку, судија је рекао да нико није изнад закона и да су Робинсонови прекршаји изведени на софистициран начин како би лажне тврдње постигле максималан ефекат допирући до десетина милиона људи.
Но, да видимо сад какве је то неистине Робинсон изнео да је то завредело тужбу од стране родитеља 15-годишњег Сиријца.
Робинсонов филм почиње исказом да је то филм о токсичној спрези медија, правосудног система и политичара. Наставља се приказујући инцидент снимљен телефоном где већи бели већи дечак насрће на мањег тамнопутог дечака за кога после сазнајемо да је сиријски избеглица. Већи дечак обара мањег на траву и полива га водом из пластичне боце. Тај снимак, из школског дворишта, је објављен у свим медијима и водеће фигуре медијске и политичке сцене су врло оштрим речима осудиле расизам, малтретирање и мучење сиријског имигранта. Бели дечак је жигосан, избачен из школе без изгледа да негде другде буде примљен или да икада води нормалан живот.
Робинсон је отишао у школу и интервјуисао је ученике, бившег директора, наставнике и домара. Од свих је добио исти одговор. Из различитих углова, изражен другачијим речима али исти одговор – бели дечак је узоран момак који никада никоме није упутио ружну реч, узоран ђак из пристојне породице коме је дозлогрдило да гледа новопридошлог Сиријца, како малтретира мање од себе, вређа и бије девојчице, псује наставнице.
Нико од сведока, међутим, не жели да да званичан исказ нити да сведочи на суду зато што су сви потписали non disclosure agreement правни документ који обавезује на ћутање по питању одређеног предмета. У овом случају је то уговор између локалне градске општине и речених сведока. Робинсон се распитивао о суми која им је исплаћена да тај документ потпишу. Домар каже да је добио шеснаест хиљада фунти. Колико је тек онда добио директор школе?
"Не могу ништа да кажем, пензија ми зависи од тога", каже директор.
Зид ћутања. Председник општине је исплатио пар стотина хиљада фунти да обезбеди ћутање сведока. Права сицилијанска "омерта", завет ћутања који ће Робинсона, на крају крајева, коштати 18 месеци затвора.
Ово је, укратко, прича за коју се заинтересовао Маск и због које је реаговао тако што се питао да ли је Робинсон политички затвореник? Зашто политички?
Тема је много већа и важнија од описаног случаја јер задире у само ткиво модерне Британије. Земља као на покретној траци увози милионе имиграната. Прошле године је било 1,2 милиона имиграната. Неки су отишли па је нето остало скоро осамсто хиљада.
Скоро двадесет посто становника Британије је рођено ван земље, 41% становника Лондона је рођено ван Британије, а многи су дошли из муслиманских земаља од блиско-источних арапских земаља до Индије, Пакистана и Бангладеша. Међу-расни односи су постали од пресудне важности и њима треба пажљиво управљати. Томи Робинсон је својим деловањем, па и филмом, нарушио тај деликатни баланс, а Илон Маск је случај подигао на глобални ниво. Од Робинсонових можда десетак милиона гледалаца и слушалаца до стотина милиона широм света.
Поред расних односа, ова тема има и други можда политички и дубљи смисао, а да би разумели ту димензију, предлажем да се вратимо у годину 1978. и човека који наизглед уопште не припада овој причи – Џонија Ротена, певача чувене панк групе Sex Pistols. Џони је те године у једном интервјуу на БиБиСи-ју рекао оно што нико није смео, а то је да је ТВ звезда и популарни водитељ Џими Савил сексуални предатор и педофил. Због те опаске је Ротену забрањен наступ на телевизији неколико година, а Савил је наставио да се бави својим занатом.
Пре двадесетак година, Савил је опет доспео у жижу јавности и тражена је његова кривична одговорност. Али Савил је био пријатељ садашњег краља Чарлса, његовог брата Ендрјуа и целокупне ергеле познатих и свемоћних личности. Јавност је сазнала за стотине његових жртава, све младе жене и деца од којих је најмлађе имало две године.
Државни тужилац је покренуо истрагу (2008) која је, међутим, обустављена услед недостатка доказа, a читава је документација потом нестала из архива. Џими Савил је умро и тек онда је истина какву данас познајемо избила на видело. Име тужиоца који је повео па затворио истрагу против Савила?
Кир Стармер, садашњи премијер Велике Британије. Политички потенцијал ове приче је, како видимо, реда величине атомске бомбе. Да ли је тужилац Стармер радио на своју руку или је штитио некога? Наивно, али нужно питање. Неко штити списак муштерија педофила Епстина у Америци и Савила у Британији.
Тада је већ почело да се прича о пакистанским бандама, криминалним организацијама за подвођење жена и деце и индикативна је изјава тадашњег премијера Гордона Брауна који је објаснио да су те жене, девојке и девојчице добровољно ступале у сексуалне односе са тим мушкарцима и да с тога полиција не треба у то да се меша. Неке од тих девојчица нису имале ни четрнаест година, а многе су силоване неколико десетина пута током многих година. Знао је то тадашњи премијер као што то зна и садашњи који је тада био јавни тужилац.
Пре неки дан је у британском парламенту посланик Малколм Пирсон рекао да је само у последњих 25 година више од 250.000 белих младих девојака силовано. И то углавном од стране муслиманских мушкараца. Индикативна је реакција парламента. На бројку од четврт милиона силованих – тишина. На помен муслимана као починилаца тих злочина – комешање и негодовање.
Лепо је то објаснио Пирсон у наставку свог излагања – многи људи не пријављују ове инциденте јер се плаше да ће бити дисквалификовани као исламофобични.
Устајући у заштиту Робинсона, Илон Маск, дакле, отвара истовремено две осетљиве теме. Прва је међу-расни односи и институционализовано законско фаворизовање муслиманске мањине, а друга је педофилија и сексулано насиље.
Новембра 2024. Је и надбискуп од Кентерберија, поглавар енглеске цркве дао оставку због случаја педофилије у редовима његовог свештенства. Дубоки су корени.
Да је педофилија критеријум за селекцију и потенцијалну уцену политички релевантних фигура то нам свима постаје јасно и можемо само да се надамо да ће се клупко око Епстина и Савила одмотати. Но, време је да се запитамо и зашто су ове муслиманске, најчешће пакистанске, криминалне организације заштићене?
Вероватно постоје бар два важна разлога. Први је муслиманско бирачко тело које је хомогено. У бирачком телу Џес Филипс, садашње министарке при Министарству унутрашњих послова Британије, има 21% Пакистанаца који имају око 15.000 гласова. На последњим изборима је она од те заједнице добила 11.275 гласа, а изборе и место у парламенту је добила разликом од око 700 гласова. Џес Филипс је сигурно врло опрезна када је у питању та заједница, па је тако и одбила да спроведе јавну националну истрагу о дотичним бандама и силовањима. Маск је реаговао изјавом да министарку треба у затвор.
Друга једна посланица парламента је својевремено послала твит у коме каже да силоване девојке треба једноставно да умукну како не би угрозиле ”различитост”.
Други разлог је безрезервна подршка коју британска влада (било која) даје Израелу. Једном руком треба мазити Израел, а другом примирити домаће муслимане. У оба случаја цех плаћа просечан британски грађанин.
Томи Робинсон је својим филмом џарнуо у осиње гнездо, а онда је Илон Маск зграбио Икс као тољагу и распалио по осињаку из све снаге.
Јавио се вођа реформске партије Најџел Фараж да објасни како Робинсон није завршио у самици због онога што је рекао, дакле не ради се о политички мотивираној казни, већ је он у затвору због непоштовања суда. Маск је то прокоментарисао рекавши да Фараж онда вероватно није права особа да води ту партију па ни земљу једног дана.
Да се само подсетимо да је Фараж пријатељ Доналда Трампа исто као и Илон Маск. Били су у истом ”тиму” до пре пар недеља када се причало да ће Маск поклонити будућој Фаражовој изборној кампањи неких сто милиона долара. Сада тражи да се Фараж скине.
Сутрадан се на GBNews појавио прилог где се новинар пита да ли је Маск подобан да буде близак сарадник будућег председника Трампа, а Најџел Фараж објављује да ће реформска партија да спроведе националну истрагу о дотичним бандама и злочинима. Реформисти одустају од гласова муслиманске заједнице?
Но, Маск је кренуо даље па је приметио како у Британији полиција треба да добије налог државног тужиоца како би кривично гонила преступнике. А ко је био државни тужилац у време масовних силовања и подвођења пре петнаестак година због којих нико није одговарао? Пита Маск и одмах одговара, па садашњи премијер Кир Стармер – "саучесник у СИЛОВАЊУ БРИТАНИЈЕ" (каже Маск са све великим словима).
Тако Маск тражи да Стармер буде суочен са оптужбама за саучесништво у најгорем масовном злочину у историји Британије. Тим речима.
Чују се већ повици са разних страна и озбиљна се питања постављају да ли је све ово мешање у унутрашње послове Британије. Да странац (Амерички и Јужно Афрички држављанин) финансира домаће политичке партије и коментарише прилике.
Ова цика и дрека звучи доста лицемерно. Сорош је присутан у међународној, па и британској политици, већ више од тридесет година, а својевремено је донирао 400.000 долара за кампању против Брексита. Барак Обама је приликом посете Лондону агитовао да Британија остане у Европској Унији. Бил Гејтс и Лари Финк пију кафу код премијера кад им се прохте, а садржај тог разговора није доступан јавности јер је био "комерцијалне" природе. Где завршавају пословни интереси, а почињу права грађана? То као да је танка једна линија исцртана у песку коју сваки талас обрише.
Битка се, како видимо, бије на неколико нивоа. Томи Робинсон је у затвору јер је објавио документарац којим је рекао шта није смео, односно неистину како каже суд. Премијер Стармер се ограђује од свега и свих. Он једино прича са гостима кад му сврате Бил Гејтс и Лари Финк. У земљи већ сви знају да су уведени двоструки законски аршини. Један за муслимане, мањине и имигранте, а други за беле староседеоце. Педофилија и подземље сексуалних услуга и злостављања се полако промаљају у јавности.
Пре годину дана сам на овом порталу приметио да Масков Икс има потенцијал да постане средиште рађања глобалне опозиције. Сада је Маск почео да инструментализује тај потенцијал и да артикулише политичку агенду (за сад) нејасних обриса.
Но, да ли би Маск могао да постане нови краљ, на пример, овакве напукле Британије? Што да не?
Трамп прети на сва уста да ће да анектира Канаду и Гренланд. Виспрени и враголасти руски политичар Дмитриј Медведев на то поручује како је то врло старомодно и да би он (Трамп) и Илон Маск требали једноставно да откупе те територије. Обзиром на интересовање које је Маск испољио за Британију можда би он могао да понуди лепу цену и за Горди Албион? Нека он то лепо купи и прогласи себе за краља, Илона првог!
Мислите да је то превише маштовита идеја? А шта онда мислите да Бил Гејтс и Лари Финк раде када сврате у Даунинг стрит код премијера Стармера? Уговарају цену, тврде пазар, ето шта раде.
