Између Путина и сопствених грађана

Гледамо последњих неколико година како се НАТО посленици и политичко руководство већине земаља чланица од Балтика, преко Пољске и Немачке до Сједињених Држава и Канаде утркују указујући на опасност од Русије. Укратко, Путин је мегаломанијак који жели да освоји читаву или бар пола Европе – мора се то спречити и тако одбранити демократија и слобода, веле исти они који су управо поништили изборе у Румунији (на пример).

А, да бисмо одбранили демократију треба нам ништа мање до 5 одсто друштвеног дохотка сваке земље чланице. У време првог мандата Доналда Трампа је требало тричавих 2 посто. Но, министар одбране Немачке Борис Писторијус објашњава како је 5 одсто бруто националног дохотка једнако 42 посто федералног буџета (230 милијарди евра) – ми једноставно не можемо да потрошимо пола државног буџета Немачке на потребе НАТО-а, каже Писторијус.

Ништа зато, сменићемо министра. 

С обзиром на то да стално причају како је Руска економија на издисају те да је војска сва изгинула, а ни Путин се не осећа баш најбоље, није баш најјасније како то да нису још умарширали у Москву и на Кремљ подигли шарену заставу дугиних боја. Можда планирају да то ураде за 9. мај како би употпунили параду и прославу 80 година од краја великог "отаџбинског" рата. Марширали су они тим тргом и 1945. Кореографија била мало другачија, додуше.

Русофобија је, како смо већ видели више пута кроз историју, занимљива културолошка и политичка дисциплина. Што би рекла ненадмашна америчка министарка спољних послова Мадлен Олбрајт, "па није фер да Бразил има сву ту шуму, природно богатство и да то задржи само за себе". Замислите само шта је дотична мислила о Русији онда па самим тим и о тим "себичним" Русима који не дају природне ресурсе доброћудним и човекољубивим западним капиталистима. Још хоће и да се бране кад су нападнути. Страшно!

Русија је дакле представљена као велика претња сигурносној архитектури Запада.

Моћна индустрија пропаганде је изврнула све што се да изврнути и формирала свест (формирање свести је њихов посао а не "истина") просечног западњака који сад мисли да је Холивуд победио у Другом светском рату и да треба да настави да побеђује и снима лепе филмове у којима Черчила и Рузвелта играју црни глумци.

Када се од таквог једног, изманипулисаног грађанина тражи да плати пет или више посто за "безбедност", он ће платити. Односно, дозволиће свом демократски изабраном представнику да то учини за њега и то без питања. Тешка су времена, кажу политички прваци, немамо ми овде времена за пренемагање. Сетимо се само како је немачка министарка иностраних послова Аналена Бербок својевремено не трепнувши изјавила да је њен приоритет војна помоћ Украјини без обзира шта о томе мисле Немачки грађани. Како видимо, сасвим демократски. Шта њу брига шта мисле грађани и гласачи кад њен посао не зависи од њих. Другим се стазама стиже до врха политичке пирамиде.

Као да жели да потврди овај презир према грађанима и гласачима којег смо сведоци, премијер Британије сер Кир Стармер је одлучио да девет година после брегзита присуствује (и учествује) састанку лидера Европске уније. Отишао је тамо по упутства, кажу британски критички настројени коментатори, понаша се као да брегзита није ни било.

Но, што би рекао британски публициста и политички коментатор Алистер Крук, можда је прави рат Трампа, на пример, управо онај на домаћем терену, а не Русија, Иран и Кина? Да ли је могуће да је акутна русофобија само средство у борби против сопственог грађанства које показује већ сасвим јасне знаке незадовољства и непослушности?

Хајде да размотримо ову тезу.

Пет англосаксонских земаља, Велика Британија, Сједињене Државе, Канада, Аустралија и Нови Зеланд, су после Другог светског рата покренуле организацију "пет очију". Њих је пет па отуд и број очију. Организацији је задатак прислушкивање и прикупљање података и у почетку се то односило на геополитичке супарнике и стране силе. Међутим, како нас је већ чувени Едвард Сноуден информисао, ових пет очију је окренуто против самих грађана ових земаља и то по принципу ја шпијунирам твоје, ти његове, он њене и тако у круг.

Номинално је то можда било у складу са законом, али у пракси свакако није јер су агенције међусобно делиле приватне информације својих грађана. 

Сетимо се скандала кад је прислушкивана и немачка канцеларка Ангела Меркел. "Пет очију" сакупљају огромне количине података па онда анализирају и операционализују шта и кад им је потребно. Познато нам је свима да нас наши мобилни телефони прислушкују. Па ето, све то иде у енормне банке података које нису под цивилном контролом. Војна тајна.

Самим тим, пошто нас наша влада илегално шпијунира значи да им је стало до јавног мњења. Толико им је стало да сада, после релативно напрасне смрти медија главног тока, морају да некако ограниче и слободе говора на друштвеним платформама и уопште у јавности. Европа и Британија су донеле законе о слободи говора који обилују елементима цензуре. Она се не зове тако, наравно, то би подсетило на неке несретне претходнике од пре стотинак година, већ еуфемистички борба против дезинформација и полуистина. Сврха и ефекат су наравно исти.

У Британији се хапси због погрешне поруке или натписа на уличном протесту. Одлуке се доносе на "процесу" у Кафкином "Замку". Скоро милион имиграната (нето) стиже годишње у ову острвску земљу. Кажу да ће их у наредних пет година стићи још пет милиона па ће нас бити укупно 72 милиона. То су углавном људи из северне Африке и са Индијског потконтинента и слабо образовани. Интеграција ових људи већ јесте, а биће још више проблематична.

Углавном већ постоји консензус у западним земљама да је идеја "мултикултуралности" пропада. Можда, али је идеја "различитости" још увек жива. Да бисмо њу, ту идеју разумела и њен геополитички и цивилизацијски карактер треба да планету поздравимо из перспективе неке мултинационалне компаније или финансијског гиганта. Њима само треба јефтина радна снага. Да ли је то Енглез, Арапин, Авганистанац или Папуанац није толико важно. Али цена рада мора да се спусти, а услови рада да се редукују. Права радних људи кроз прозор, а нова свежа радна снага која не зна шта су уније и раднички покрети напред на главна врата.

Руку под руку са идејама различитости, инклузивности и једнакости иде и идеја о трансродним особама и мноштву родова. Опет као пре, са тачке гледишта мултинационалног гиганта то су све ситнице, детаљи који су сасвим погодни да се пучанство исцепка у што више различитих и неспојивих делова.

Кад је Трамп пре неки дан најавио да од сада у Сједињеним Државама постоје само два рода, мушки и женски, ЛГБТ+активисти су се јавили да кажу да родова има 76 (или 96?).

Ко им је то рекао и како је тај неко то утврдио остаје нејасно. Јасно је, међутим, да ако има толико родова колико они кажу да има, а не два, како, на пример, Библија, Доналд Трамп, Владимир Владимирович Путин, Италијанка Ђорђа Мелони и Мађар Виктор Орбан кажу, онда нема никаквог логичног разлога да тих родова не буде колико и људи на планети, што је наравно само по себи бесмислено и доводи категорију до апсурда и самоукидања.

Но, да се појединац не би осећао усамљено у овој мрежи сачињеној од цензуре, родних и националних идентитета и константног померања тла, имали смо последњих година и то задовољство да нам сервирају и псеудо-пандемију са све хистеричним изливима безбедносних мера и скоро потпуним сузбијањем личних слобода грађана.

Кад смо се отарасили закључавања у куће, ношења маски, избегавања људи и претње вакцинацијама до краја живота, на сцену је ступила још већа хистерија спашавања планете од коначне пропасти – Зелена агенда. Некада се звала глобално отопљавање а онда кад су видели да баш и не одговара опису морали да ребрендирају у Климатске промене. Ево на пример, пре неки дан пао снег у Мароку.

"Промене" је дефинитивно много боље од "отопљавање"!

Све у свему, Зелена агенда нам обећава чисту, обновљиву енергију и дуговечност планете. Укинућемо потрошњу такозваних фосилних горива, угља, дрвета, атомске енергије и гаса, а енергију ћемо добијати од ветра, сунца и воде.

Британски министар за енергетику Ед Милибанд каже да Британија треба да буде водећа светска сила у том пољу. Наравно, земља где сунце непрестано сија, где ветар дува сваки дан и где до Шкотске горе нема ни једно осредње брдо (брзина воде) нити пристојан речни ток. Природа овде не погодује дотичној агенди, али ће на светском нивоу бити успех уколико се Трамп и томе успротиви како је већ обећао да ће урадити.

И још нешто, Зелена агенда је гаранција осиромашења грађана. Једноставно је немогуће произвести предложеним начинима потребне количине енергије која је потребна индустријама, транспорту и грађанима за врло себичне потребе као што је на пример, зимско грејање. Но, како би достигао своје самозацртане циљеве министар Милибанд нас сад обавештава да ће десет посто обрадивог земљишта у Британији бити наменски преусмерено према обновљивим изворима енергије.

Где су биле ливаде, пашњаци и оранице сада ће бити гигантске металне ветрењаче и поља сунчаних панела. Храна је очигледно мање битна јер је нација ионако гојазна, а и храна може да се проведе синтетички. Није ни здрава ни укусна, али решава (привремено) овај акутни мали проблем недостатка енергије.

Ако неко случајно покуша да се критички осврне на било коју од овде побројаних догми иде, (као) по команди, цунами медијских напада, личних и професионалних дисквалификација, отпуштања, па и затварања. Не заборавимо да је Британија, тај вековни бастион слободног изражавања прошле године утамничила преко три хиљаде особа због "ширења дезинформација и/или говора мржње".

Овде можемо додати још једну симпатичну и симптоматичну "демократску" бравуру. Европска унија је увела "санитарни кордон" чија је историјска политичка функција да не дозволи учешће у политичком процесу, изборима или формирању владе одређеним политичким партијама чије стратегије или идеологија која нису прихватљиве и/или су оцењене као екстремистичке.

Но, није то крај европској бирократској инвентивности, Брисел је сада инаугурирао и Специјални комитет за европски демократски штит чији је примарни задатак да штити (поетично, врло) демократију од напада који долазе са било које стране. Опет та претња споља која долази (ваљда) од Руса и Кинеза. Од Американаца и њиховог USAID-а никако, забога. Упркос томе што и сама нова Америчка влада признаје да је ова организација испостава ЦИА са изричитом улогом да "усмерава" демократске токове.

Које и какве су то партије "непожељне" по критеријумима Европске уније и Британије? Свакако пре свега оне већ маргинализоване и пежоративно означене као "популистичке". Сетимо се само Виктора Орбана у Мађарској, Фица у Словачкој па сада и Ђорђескуа у Румунији чији је избор поништен због наводног "руског мешања" у изборни процес (помињу и кинески Тик-ток). Исто тако је и Најџел Фараж у Британији оптужен за "популизам".

Да је то једноставан и сигуран начин да бирократе Европске уније елиминишу демократски изабране, а по њима неподобне политичаре сведочи и изјава француског политичара, члана Европске комисије, Тијерија Бретона, који нам је објаснио да су они то учинили у Румунији и да ће то свакако поновити и у Немачкој ако нуде потребе.

Зашто у Немачкој? Па наравно да је због тога што је "популистички" АфД (Alternative für Deutschland) прети да победи на (демократским) изборима.

И још нешто, обратимо пажњу на апсурд да се у наводно политичком демократском систему противници дисквалификују зато што су популарни међу грађанима – "популисти". Суштина демократија и јесте владавина већине, или је бар тако некада било. Не, сада имамо европске технократе који нам намећу марионетске владе. Тако је и могуће да британски премијер Кир Стармер изјави да му је Давос пречи од Вестминстера.

Глобалистичка бирократија и крупни капитал пре демократски изабраних представника грађана којима је он премијер, шеф владе?

Изјавио је то човек и остао жив.

Замислимо сад само шта он у ствари мисли о демократском процесу кад ово јавно износи на британској телевизији пред истим тим грађанима које очигледно презире. А мисли следеће, управо је отишао са састанак лидера Европске уније, а следећи такав састанак ће се одржати 19 маја у Лондону, а циљ му је зближавање Британије и ЕУ! Ох, ужаса, вичу сад у глас сви они који су (демократски, на референдуму) изгласали брегзит. Ужасавају се и они принципијелни који су гласали против. Воља народа је воља народа, или можда...

Но, као да то Стармеру није доста, сад његова Лабуристичка партија жели да одложи на годину дана локалне изборе заказане за мај 2025, у двадесетак изборних јединица. Ствар је реорганизације, кажу. То што би, какво је расположење, изгубили већину места у тим јединицама, нема везе.

Из свих ових разлога изгледа, није тешко закључити, да се самозване политичке елите западног света више плаше сопствених грађана неко руских тенкова и ракета. Ови последњи им, међутим, дођу сасвим згодно да сходно вековним обичајима искористе "спољног непријатеља", како би учврстили сопствену власт.

Таквих примера у историји има на претек, а новост у овом данашњем случају је то што су у прошла времена могли да рачунају на снисходљиве и корумпиране медије главног тока којима није било озбиљне алтернативе и који су ентузијастично "креирали свест" грађана. Ауторитет ових медија је сада дефинитивно пољуљан и без изгледа да буде повраћен. Када ће и да ли ће "елита" и "дубока држава" успоставити контролу над друштвеним платформама, видећемо. Како било, у међупростору и међувремену треба сад бити кадар стићи, утећи и на страшном месту постојати.

Такав нам је вакат.

Демократски политички систем Запада и капиталистички привредни модел су под озбиљном претњом од стране директних такмаца. Кина и Русија нуде алтернативне визије и моделе. А оно што постаје сасвим јасно јесте да је политичка "демократска" структура Запада у потпуности корумпирана од стране мултинационалног капитала.

У Немачкој Аналена Бербок изјављује да јој је преча Украјина од сопствених грађана. Кир Стармер је управо потписао уговор о сарадњи са Украјином на сто година.

То је исти онај Стармер који је британским пензионерима укинуо новчани додатак за зимско грејање, грађанима слободу, а сада је у процесу укидања и чувеног демократски изгласаног брегзита.

Било би врло наивно мислити да сви ови Макрони, Трудоови и слични то раде из алтруистичких разлога и љубави према правди. Наравно да не, они извршавају домаће задатке, немају они ни интелектуалне ни духовне капацитете и интегритет да би осмислили, артикулисали и спровели сопствену политичку агенду у складу са мандатом који су добили од грађана. Процес селекције је такав да само најпослушнији и они који могу да буду уцењени пролазе.

То нам је већ ваљда свима јасно.

Коме није јасно нека почне од скидања ћирилице са сопственог рачунара па све до спаљивања ћириличних књига. За сваки случај, да неко тамо не помисли да је то нека проруска, мрачна и субверзивна работа. Притом, нема везе да ли је та ћирилица српска или руска. Из перспективе Брисела и Вашингтона, толико смо до сад научили, то је све исто.