Западни либерали "леве" политичке провенијенције дочекују имигранте, и легалне и илегалне, раширених руку – "па забога, сви смо ми људи и све су културе подједнако важне". Конзервативци, скептици су забринути због потенцијално непремостивих културолошких разлика и верске димензије ове инвазије. Мултинационалне компаније и већи предузетници трљају руке од задовољства јер јефтина радна снага само пристиже.
Пре неки дан сам гледао интервју познатог америчког новинара Такера Карлсона са британским политичарем Рупертом Лоуом. Карлсон је питао Лоуа да ли зна одакле потиче ова идеја о масовној имиграцији. Лоу је рекао да не зна и онда су се обојица јако томе чудили. Ни да покушају да погоде. Занимљиво.
У том контексту, барем две ствари треба истаћи. Прва је – потпуно је свеједно да ли су мотиви за довођење имиграната етичке, економске, политичке или идеолошке природе. Основна је чињеница да ниједна западна влада није у свој политички програм ставила такав план нити је иједан парламент о томе икада расправљао.
Сетимо се само корона пандемије и како су владе Запада (и не само Запада) одбациле своје националне планове за борбу против пандемије и пригрлиле диктат Светске здравствене организације и њених спонзора. Тај период људске историје је јужноафрички публициста Ник Хадсон овако описао: "Нису они тренирали народ, то је већ давно одрађено. Тренирали су послушност влада".
Шта нам поручује Хадсон? Поручује нам да су политичке елите сада већ добрано истрениране. Знају они сада чија их рука милује и куди и нема то више никакве везе са демократијом.
Сада када је послушност утврђена и обезбеђена настављају даље. Ево, на пример, украјинска криза, зелена па и транс-родна агенда, расизам и кривица белог човека те најзад у сред свег тог организованог идеолошког хаоса и талас имиграције. Милиони људи, махом мушкараца који надиру из поглавито муслиманских земаља без да је иједна смислена критичка опаска изговорена у парламентима или јавном простору тих земаља – тотална послушност и субверзија демократије.
То нас доводи до другог питања – ко је то све организовао и зашто? И то је онај део који Карлсон и Лоу не умеју да објасне.
У потрази за одговором наишао сам на сведочење Мајка Гонзалеса, старијег саветника у аналитичком центру Heritage Foundation пред радном групом америчког Представничког дома од 15. јула ове, 2025. године.
Гонзалес, републиканац иначе, сведочи да годинама већ пише како Џорџ Сорош и његово Фондација отвореног друштва (ОСФ) и друге прогресивне и радикалне организације раде у спрези са владиним (америчким) организацијама да промовишу левичарске агенде у свету. Гонзалес даље тврди да ова спрега представља саму срж онога против чега се бори антикорупцијска ДОГЕ иницијатива Илона Маска.
Мајк Гонзалес ставља, дакле, Сорошеве (има их сад двојица који дејствују, отац Џорџ и агилни син Александар) у центар свог излагања и обавештава радну групу да је по питању промоције радикалних агенди амерички УСАИД нашао у Џорџу Сорошу идеалног партнера. Представници Отвореног друштва у спрези са НВО које финансира УСАИД су премрежили читав свет. Та сарадња је отпочела, каже Гонзалес, средином 90-их када је Бил Клинтон постао председник Сједињених Држава. У то време је један неименовани македонски политичар изјавио да је "Клинтон Сорош и да је Сорош Клинтон на Балкану". Спрега интереса, шта друго – влада, "не-владине организације" и глобалне финансије.
И даље, наводи Гонзалес: Сорошеве активности нису ограничене само на Балкан. Наравно; они харају светом, од Монголије или Ирске до Гватемале и Кеније, где утицај ОСФ-а обликује политичке исходе како би се ускладили са његовом глобалистичком идеологијом. Сорошев ОСФ је потрошио милионе да легализује абортус на местима различитим попут Ирске, Мексика, Замбије, Нигерије и Танзаније, да де-криминализује дроге у Африци и Латинској Америци, да промовише мировни споразум са нарко-марксистичким побуњеницима у Колумбији који су грађани те земље одбацили на референдуму, да се залаже за трансродна права у Гватемали, да прикаже Израел као кршиоца људских права, и да легализује проституцију широм света.
У САД, Сорош троши милијарде да трансформише Америку на свим овим политичким фронтовима, јер је такође веома заинтересован да преобликује и ту земљу. Он финансира сва питања прогресивне политике, укључујући трансродне програме и асистирано самоубиство. Сорош је покренуо Пројекат за смрт у Америци преко своје Фондације за отворено друштво, издвајајући 45 милиона долара током девет година за напоре који подржавају еутаназију.
У време Обаме, 2014 године је УСАИД почео тешње да сарађује са ОСФ па и са Omidyar Network, мрежом милијардера Пјера Омидјара (оснивач Ebay-a) а потом и са фондацијама Била и Мелинде Гејтс, Рокфелера, Форд и МекАртур... Све у циљу промовисање прогресивних агенди широм света. Једна од "најпрогресивнијих" агенди је свакако масовна имиграција у земље западног света. Ми овде само можемо да претпоставимо да је дотична група фондација тесно сарађивала са ентитетима попут Уједињених нација, Светског економског форума и других полу-тајних али свакако непрозирних организацијама са глобалним интересима и визијама.
Онда је дошао Трамп 2025, укинуо УСАИД и ставио под знак питања агенде попут имиграције, зелене, транс-родне па и самог украјинског пројекта. Западна Европа се, међутим, идеолошки и стратешки разишла са Трамповом администрацијом те наставља да упумпава придошлице и идеологију у своје друштвене крвотоке.
Две директне последице политике замене народа се чине могућим: унутарњи, грађански немири и/или рат са спољним непријатељем. Да пођемо од сценарија који се чини реалнији и ближи – грађанских немира, па можда и грађанског рата.
Говоримо овде о Британији али је слично и у другим западноевропским земљама. Влада лабуристе Кира Стармера, достојног наследника Тонија Блера, дотакла је само дно – њихов рад одобрава тек око 11% грађана. И то је пуно обзиром на милитантно спровођење политике двоструких аршина у случајевима "исламофобије" и политичке коректности на друштвеним мрежама (цензура) и трпељивости према манифестацијама ислама па и оним агресивне природе као и према обичним злочинима.
Пример – мајка четворо деца је претучена и задобила фрактуру лобање. У поруци новој партнерки бившег мужа наводи да ју је претукао "онај педер". Супарница приватну поруку проследи полицији. Претучена жена добија затворску казну због речи "педер", а насилник није ни осуђен, колико видимо.
Невероватно али истинито. Није више ни необично. Слобода говора је већ ствар прошлости. Када једном становништво почне да се самоцензурише и осврће преко рамена да виде да их неко не прислушкује ту слобода престаје.
Упечатљива би била она историјска паралела са Венецијом где је од 1310. све до 1797. (пет векова!) постојао правни обичај денунцијације. Убациш писмо кроз уста лава (нису све биле лавље главе) и тиме поднесеш пријаву против других грађана. После тога су неки несретници бацани директно из затвора у канал (il Ponte dei sospiri).
У Британији има више од петсто џамија, а муслимани се моле по улицама. Саобраћај стаје. И то је нека порука? Муслимани имају своје шеријатске судове. Градоначелници већих градова су муслимани. Влада је повећала давања за породице са више од двоје деце. Ретко који Енглез има више од двоје деце а готово сви муслимани имају многобројне породице. Није прошло неопажено у британској јавности.
Пакистанци у Британији траже изградњу аеродрома у Мирпуру (Пакистан) да не морају из Лондона да лете прво у Исламабад па одатле у Мирпур (три сата). Све је то десет хиљада километара далеко од Британије и нико други осим њих (7 одсто популације) не жели да иде у Мирпур. Али они су проучили своја права и имају своје интересе. Демократија може да буде мач са више оштрица. Неке од њих буду и тупе, па му мач дође више као оклагија.
Но, управо наведене појаве нису више изненађење или вест дана. Следећа, међутим, свакако јесте. Министар правде Дејвид Лами је предложио и прогурао кроз парламент закон којим се укидају пороте за прекршаје где је запрећена казна до три године затвора. А све то у сврху убрзавања процеса и решавања великог броја преосталих случајева. Али је то наишло на оштру осуду многих управо из правне бранше попут баронесе Кенеди, члана Дома лордова, која нам јасно каже да Ламија треба да је срамота зато што лаже. Не може се тако смањити број случајева који чекају на суђење.
А зашто би Лами лагао? Па ако је намера садашње владе (тако се све чини) да уведе цензуру и страховладу онда је свакако упутно да пресуде по питању ”исламофобије” и сваке друге политичке коректности доноси један судија који ће свакако бити те и такве идеолошке провенијенције. Ради се, наравно, о идеолошким деликтима по моделу тоталитарних друштава која искључују друго и другачије мишљење.
Да и не спомињемо чињеницу да је порота уведена у енглески правни систем (индиректно) још Великом повељом права 1215. године, где члан 39 предвиђа да "ниједан слободан човек неће бити ухапшен или затворен, или лишен поседа, или стављен ван закона, или прогнан, или на било који начин уништен, нити ћемо ми ићи против њега или слати друге против њега, осим по законитој пресуди њему једнаких или по закону земље".
"Њему једнак" свакако није судија већ су то чланови пороте који се тако и бирају, да буду "једнаки".
Замислимо само горе наведени случај пребијене жене. Свака порота би је ослободила бесмислене оптужбе а она је ипак од судије добила казну затвора. Од тога до "кадија те тужи, кадија ти суди" само је корак. Ставимо то у контекст зелене агенде, градова од 15 минута, дигиталног идентитета, рата у Украјини, имиграционог хаоса, тоталног отуђења владајуће западне касте па и идеје о смањењу светске популације... и ствара се слика власти која је себе ставила изнад закона и ту позицију жели по сваку цену и да сачува и своју моћ повећа. Пејзаж који тако затичемо је као изашао из кичице ренесансног холандског мајстора Хијеронима Боша – Начини смрти на његовим сликама.
Логичан закључак који се да извести из горе наведеног јесте да британско друштво, али би могло то бити и оно немачко или француско или које друго из тог окружења, генерише тензије, и да је на ивици грађанских сукоба. Готово се свакодневно сада појављују извештаји о силовањима и убиствима. Пре тога није било... Питање је докле ће аутохтоно становништво мирно то подносити.
Професор историје ратовања и грађанских ратова на универзитету Кингс Колеџ у Лондону Дејвид Бец нам указује на чињеницу да су сви предуслови које историчари набрајају као нужне за почетак грађанског рата већ увелико присутни у западним друштвима. Он даље каже да је таквих земаља најмање десет а да предњаче Британија и Француска. И још, да је могућност да се сукоб прошири из једне земље у другу јако велика. Значи, један потенцијални грађански рат би се врло брзо проширио.
Постоји исто тако и расцеп између владајућих структура и становништва. Јасно је да Стармер, Мерц и Макрон не представљају интересе својих народа већ глобалистичких финансијских кругова, истих оних који и организују велику замену народа. Можемо онда претпоставити да би се у таквом грађанском рату полиција и војска сврстале на страну имиграната.
Но, како спречити незадовољство међу грађанима и локалне сукобе? Што би рекао Јозеф Гебелс, спољни непријатељ одвлачи пажњу од домаћих проблема и хомогенизује становништво. А како боље хомогенизовати друштво на ивици грађанских сукоба у вртлогу "мултикултуралности" и "различитости" него претњом од руске немани и Путина као новог Хитлера.
Колико пре неки дан нас је главни војник НАТО алијансе, Холанђанин Марк Руте, озбиљно упозорио да је Западна Европа следећа мета Русије. И даље, да треба да се припремимо на рат какав су искусили наши очеви и дедови.
Претпостављамо да мисли да Први и Други светски рат који су однели десетине милиона живота. Сметнуо је са ума ко је победио, а ко изгубио последњу рунду. Јасан случај параноје или (погрешне) анализе?
У Британији је министар за војску Ал Карнс рекао да је земља већ у рату са Русијом и да је рат већ пред вратима Европе. Ноторни ратни хушкач, парламентарац Тобијас Елвуд нам поручује да Британија већ даје опрему и логистичку подршку Украјини те не треба да се дозволи да Украјина сама подноси терет рата већ се Британија мора директно суочити са Русијом. Надовезују се нова шефица тајне службе MI6 Блез Метревели и главнокомандујући авијације сер Ричард Најтон који од нације траже "жртве".
На телевизији гледамо свакодневно прилоге о руским бродовима који снимају подводне каблове око Британије (хоће да нам укину интернет?), о руским дроновима који су претња свуда од Бугарске до Скандинавије, о немилосрдним руским хакерима и електронском ометању (опет интернет) и тако.
Генерал Фабјен Мандон, начелник генералштаба француске војске, упозорава Французе да треба да се навикну на идеју да ће њихова деца гинути у предстојећем рату. Немац Мерц најављује инвестиције реда 380 милијарди евра у војну индустрију. Немци ће сад уместо аутомобила (то ће Кинези) да праве тенкове.
Уводе војну обавезу и они и њихови савезници Хрвати. Све на крилима оне поскочице из раних 90-их – Danke Deutschland. За наше суседе се поставља питање хоће ли они то заиста на Русију (опет) или ће само на исток, на нас.
Природна богатства Русије су највећа од свих земаља на свету – процењују се на 75 билиона долара. Природно богатство Украјине се процењује на 15 билиона долара од чега је добар део на истоку земље који је сада под руском влашћу. Ове две земље заједно имају дупло више природних богатстава од Сједињених Држава. Спољни дуг Европске уније је око 20 билиона долара. Европа, дакле, балканизацијом Русије може да реши своје финансијске проблеме. Они су, међутим, већ толико корумпирани да су те паре или унапред потрошили (присвојили) или би то урадили чим би их се дочепали. Европска либерална капиталистичка неман се на издисају сетила последње карте. А америчка као да нишан помера ка Кини и Пацифику.
Уосталом, није њихов циљ да добију неки рат већ да из њега извуку финансијску корист. Што се тога тиче, што дужи рат то њима боље.
Овоме само да додамо да је глобалистички финансијски гигант БлекРок, купио велике делове украјинских ресурса, и да је сада њихов директор Лари Финк, поред тога што је постао Калиф уместо Калифа (Изногуд, уместо Клауса Шваба) на челу Светског Економског Форума, постао и део Америчког преговарачког тима по питањима Украјине и рата са Русијом. Заиста елегантан спој лепог и корисног – за БлекРок, наравно
Просечном грађанину Западне Европе тако остаје да бира између грађанског и атомског рата. Избор отприлике као између лабуриста и конзервативаца у Британији или демократа и републиканаца у Америци – све сами глобалистички пијуни који притискају одозго као зими камен на кисели купус. А каца све тешња. Можда је време за претакање?