Таласи имиграције запљускују Западни свет. Градоначелници Лондона и Њујорка су муслимани. У Лондону је једва трећина становништва енглеског, белог порекла. Шпанија је потезом пера председника Педра Санчеза легализовала пола милиона илегалних придошлица.
Замена становништва је у току.
Како на ову појаву реагује аутохтоно становништво, да ли успева да артикулише и заштити своје интересе и да ли постојећи политички систем уопште може да намири њихове захтеве? Је ли аутохтоно становништво монолитно или има и оних који топло поздрављају велику замену и једва чекају да се реше историјске пошасти коју симболише средовечни бели мушкарац припадник средње класе? Одакле уопште потиче идеја и организација масовне имиграције ових размера? Која је улога самозване елите у овом цивилизацијском помаку?
Домаће становништво је као последица година проведених под бомбама воук покрета и политике идентитета, уситњено на мушко, женско и све родове између, по расној основи, класној, верској, по питањима короне, вакцина, зелене агенде, ратова у Украјини и Блиском истоку... Свако противљење званичној верзији (влада) догађаја је у најбољем случају скрајнуто као "теорија завере", а у најгорем су и обични изливи осећања на друштвеним платформама довољан разлог за хапшење, прогон па и затвор.
Парламенти о тим стварима слабо да расправљају пошто се сви у основи слажу са идеолошком поставком да је "различитост наша снага", а имиграција цивилизацијски одмак од империјалне, колонијалне заоставштине, самог капитализма (има ту и Маркса) па коначно и трагичне и неискупиве кривице белог човека – класног, расног, родног, климатског и уопште непријатеља број 1. здравог еколошког, биолошког, менталног и духовног стања планете (галаксије?).
Једина прилика да нагомилани проблеми, пре свега имиграциони, почну да се решавају у оквиру постојећег политичког система јесте, барем у Британији, новонастала партија Рестор која је за месец дана постојања, по броју чланова (115.000) претекла доскорашњег "тешкаша", Конзервативну партију. Рестор програм је за сад врло једноставан: вратићемо кућама све илегалне и углавном непожељне (не раде, криминал, и слично) имигранте.
Поред тога што је нова партија привукла велики број чланова она је учинила нешто сигурно још важније: увела је тему имиграције и етничких односа у главни ток јавног дискурса. До пре месец дана се о тим стварима није смело ни разговарати у пристојним срединама. Сад већ имамо демонстрације и стотине објава на Иксу, Фејсбуку, Инстаграму које подржавају критичан однос према теми имиграције. Центар политичког тежишта је дефинитивно померен.
Ово је, међутим, вероватно последњи покушај да се проблеми реше у оквиру постојећег, сигурно застарелог, политичког система. Уколико систем не издржи овај цивилизацијски изазов мора бити промењен. Или нас тако бар учи историја.
Када говоримо о могућности сукоба или чак грађанског рата треба пре свега видети ко су потенцијални учесници. Потребна су бар два па ћемо се за сад ограничити на ову минималистичку варијанту сукоба. Примера ради, распади и прве и друге Југославије су имали више од два учесника.
Једна страна је аутохтоно бело становништво које је незадовољно агресивном, масовном и недемократски спроведеном имиграционом политиком као и уопште стањем како економије тако и домаће и међународне политике (британски војници у Украјини?).
А друга страна? Да су то само имигранти опасности од сукоба не би ни било. Имигранти нису случајност већ производ одређене идеологије и политике. Да пођемо од метафизичке димензије, од идеологије.
Ако аутохтоно становништво назовемо десницом (нација, отаџбина, границе, традиција, породица, хришћанска вера...) онда су ови други левица. И то воук левица коју чини чак и до осамдесет посто универзитетских професора и доцената (у Сједињеним државама и више). На основу ове цифре се може свакако с разлогом претпоставити да је и већина студената односно младих исте такве идеолошке оријентације.
Левица се дакле, не бави "старомодним" и цивилизацијски "превазиђеним" појмовима попут граница и националног идентитета. Они се баве "просвећеним" идеалима на линији расних и родних идентитета, мањинских и универзалних људских права, решавања заједничких, глобалних проблема (климатске промене нпр.).
Политички се они залажу (крајње консеквенце) за укидање граница, за социјалну једнакост, за слободу говора кроз терор (забраниш другима да говоре) за политички плурализам кроз забране, за промоцију најновије еманације фашизма кроз концепт капитализма стејкхолдера
Таква револуционарно настројена левица има сасвим пристојну и снажну вертикалу која креће од самог Краља Чарлса (Зелена агенда) па се преко академских (како смо видели) и политичких слојева, инструментализоване полиције (хапсе због порука на друштвеним мрежама) и војске, па се спушта све до омладине која учи из педагошких садржаја који им објашњавају да су у време Римљана многи Британци били црнци (и многи Римљани су били црнци изгледа) – што значи да бели Британци нису староседеоци већ да је сасвим нормално и прихватљиво да масе различитог становништва долазе и одлазе (за одлазак ћемо тек да видимо).
Сукоб овако конципираних снага би био доста неравноправан и левица овде има апсолутну премоћ. Ако ништа друго оно због чињенице да је глобално повезана и да би се свакако ове снаге по потреби могле ујединити. Сетимо се само комунистичке интернационале и грађанског рата у Шпанији тридесетих година прошлог века.
А како стоје ствари са црквом у Британији. Па Британија је хришћанска земља, зар не? Па сад... истраживања показују да има више атеиста (46 одсто) него хришћана. Заговорници имиграције тврде да зарад инклузивности не треба истицати хришћанске симболе. Ни крстићем око врата на радном месту, ни (тихом чак) молитвом на јавном месту (улица) нити каквом великом прославом и светковином. Ланац самопослуга Теско је ове зиме продавао evergreen дрвеће уместо бадњака (Christmas tree). И даље, лидер Зелене партије која тренутно води по популарности каже да ће, уколико победе, сасвим одвојити Енглеску цркву од државе.
Значи, заправо, изједначиће Ислам и Хришћанство.
Вероватно да ће тад Би-Би-Си да прави дечје емисије о црним муслиманима у околини Оксфорда половином другог века пре нове ере. Додаће и то да су били и трансродни, да су се бавили екологијом, били забринути за судбину планете и да су живели у страху од ауторитативне Русије.
Но, веровали или не, није то само дно. За то се побринуо најнепопуларнији премијер у историји земље Кир Стармер који муслимане назива "лицем модерне Британије", а да човек при том није ни у једном интервјуу успео да дефинише шта је то жена или шта је то Британац. Идеолошке поставке свуда око нас. Да га неко пита да ли је дан или ноћ не би му пало на памет да погледа кроз прозор већ би морао да зове централу и тражи упутства.
Британски закон сада признаје постојање "исламофобије" што је намерно учешће у, помагање или подстицање криминалних дела – укључујући акте насиља, вандализма, узнемиравања или претњи, било физичких, вербалних, писаних или електронски комуницираних – која су усмерена на Муслимане због њихове религије или на оне који се перципирају као Муслимани, укључујући случајеве када та перцепција почива на претпоставкама о етничкој припадности, раси или изгледу.
Оваква политичко-друштвена клима доводи и довешће до инцидената. У Лондону је прошле недеље власник ресторана, Сик иначе по вери и Индијац по пореклу, ставио у витрину натпис – "с поносом не продајемо халал месо". Онда је морала полиција да га брани од муслимана који су то схватили као увреду.
На северу Енглеске је локална управа издала препоруку школама да би цртање, као и часови музике и плеса можда нису у складу са учењима Ислама. Неко је прокоментарисао да ови сад постају ко Талибани. Атмосфера је експлозивна.
Политика масовне имиграције у земље западног света је сасвим сигурно плод идеје и артикулације на глобалном нивоу.
Питање, међутим, на које још нико као да нема одговора јесте генеза идеје. Да бисмо дали бар кратак одговор на ово комплексно питање, почећемо од Питера Садерленда, ирског пословног човека који је у говору у британском Дому лордова 2012. године рекао је да ЕУ треба "да учини све што може да поткопа" националну хомогеност како би подстакла мултикултурализам, тврдећи да будући просперитет многих држава ЕУ (суочених са старењем/опадањем популације, нпр. Немачка или јужна Европа) зависи од тога да постану мултикултуралне. Миграцију је назвао "кључном динамиком за економски раст" и сугерисао да грађанима то може бити тешко прихватити.
Тим поводом је и заговарао прелазак са строгог државног избора миграната на флуидну динамику, критиковао је "токсичну" анти-имиграциону реторику и рекао да су избеглице глобална одговорност према Конвенцији из 1951. о статусу избеглица.
Основао је Глобални форум о миграцији и развоју (2007.), прогурао је укључивање миграције у Циљеве одрживог развоја УН (SDG) и Самит УН о избеглицама и мигрантима 2016. Подстицао је доношење Глобалног пакта о безбедној, уредној и регуларној миграцији (усвојен 2018, након његовог мандата). Давао је подршку интеграцији Међународне организације за миграцију (IOM) у систем УН (остварено 2016) а миграцију је представљао као "не проблем", већ "покушај решења" за сиромаштво, недостатак радне снаге и старење популације.
Ови и овакви ставови су се поклапали са ширим перспективама УН, ЕУ и бизниса о мобилности радне снаге, демографским "потребама замене" у развијеним земљама са ниским фертилитетом (одјек ранијих УН извештаја попут Replacement Migration из 2000) и користима глобализације.
Као што видимо, Садерленд је артикулисао идејне темеље садашње масовне имиграције и покренуо основне полуге уз учешће глобалних организација. Овај поглед на свет оставља по страни националне државе (и демократију) и националне идентитете ради инклузивне, мултикултурне политике засноване на глобалним људским правима. Укратко – неко је рођен у богатој Шведској, а неко у сиромашном Авганистану и то ни праведно ни морално. Како смо то већ раније продискутовали у овом тексту, све се то да поправити револуционарном делатношћу.
Но, пре него се преселимо на идеолошки план овог подухвата да само погледамо које је професионално порекло Питера Садерленда. С обзиром на моралне норме којима се наводно руководио стиче се утисак да је човек побегао из неког манастира само да би помогао човечанству. Његова прича је ипак много једноставнија. Садерленд је био најмлађи Генерални тужилац Републике Ирске, потом Европски комесар за конкуренцију (1985–1989), па један од оснивача Светске трговинске организације (1993–1995) и познат као "отац глобализације". Био је председник Бритиш Петрол (1997–2009) и Голдман Сакс Интернешнл (1995–2015) као и учесник у елитним форумима као што су Билдерберг група (члан управног одбора до 2014), Трилатерална комисија (председник за Европу, касније почасни) и Светски економски форум.
Питер Садерленд је, дакле, човек мултинационалне финансијске елите коју тешко можемо да доведемо у везу са бригом за људска права и моралним императивима. Таквој елити је очигледно у пословном смислу пуно практичније да макну националне државе са својим компликованим државним апаратима, историјом, културом и језицима те претворе свет у једну масу радне снаге која се да месити по (њиховој) вољи. Све оно што ми сада видимо само је крајњи резултат једне дуго припремане операције на глобалном нивоу и важно је поново напоменути да се ниједан и никакав демократски принцип нити назире у ставовима и поступцима ове самозване "елите".
Споменули смо и идеолошки план који игра важну улогу у могућем грађанском сукобу. Воук покрет подржава из све снаге имиграцију и политику отворених граница (глобалистичке идеје). Они су за људска права без граница а против свих инструмената националне државе попут полиције и војске. Једно врло занимљиво и проницљиво тумачење воук покрета је дала Амерички политички коментатор Хелен Ендрјуз. Она износи виђење по ком се појава воук идеологије временски поклапа са феноменом где у западном свету жене, по први пут у историји постају већина на правним (у Сједињеним Државама су већина од 2016, сада око 56 посто), медицинским факултетима (већина од 2019), међу високообразованом радном снагом (већина од 2019), међу наставним особљем на универзитетима (већина од 2023), чак и међу особљем "Њујорк тајмса" (већина од 2018) и заузимају већину менаџерских позиција (46 одсто и расте).
Зашто је овај податак битан? Зато што жене са собом доносе и своју "културу", а епифеномени такве демографске феминизације су следећи: преимућство емпатије над рационалношћу, безбедности над ризиком, кохезије и консензуса над конкуренцијом, избегавање отвореног конфликта и "сплеткарење", приоритет емоционалној хармонији и субјективним осећањима.
Бели средовечни мушкарац је, дакле, с разлогом непријатељ јер су његови обрасци понашања обликовали институције попут права, науке, новинарства и бизниса у прошлости. Мушкарцима је ближи такмичарски, конфронтациони приступ (где се истине тражи кроз сукоб аргумената), слобода говора, конкуренција и ризик. Ендрјуз не тврди да је било који од ових система бољи или лошији већ само да су другачији.
Јасно је да се нације којима влада оваква "женска", воук идеолошка матрица и свест становништва неће моћи одупрети "великој замени народа".
Постоји ли видљива спона између воук и глобалног покрета за замену народа (имиграциони трендови). Наравно да има. Највећи финансијски гигант света је групација БлекРок чије је генерални директор Лари Финк који је сада наследио и ноторног Клауса Шваба на месту председника Светског економског форума. Лери Финк нам отворено каже да се његова фирма вредна око десет билиона долара труди (намеће) идеолошку поставку Diversity, Equity, Inclusion (DEI), различитост, једнакост (према потребама), инклузивност. Што је корпоративна варијанта воук идеологије.
Нереда и сукоба ће свакако бити. Хоће ли владајућа каста успети да то локализује, да позавађа све могуће актере па по старом обичају седне са стране и мирно посматра? О томе – у једном од наредних наставака.
И то све а да ратове на истоку Европе и на Блиском истоку нисмо ни споменули. Како ствари стоје, можемо се бар подсетити злослутних стихова чувеног Вилијема Батлера Јејтса из песме Други долазак (1920):
Вртећи се и вртећи у све ширем кругу
Соко не чује соколара;
Све се распада; средиште не може да издржи;
Гола анархија шири се по свету,
Крвљу замућена плима се излила,
Обред невиности је угушен;
Најбољи ни у шта не верују, док се
Најгори надимају од жестине.
(Превод Милована Данојлића)