Хенри Новак је имао осамнаест година. Децембра 2025. је у Саутемптону избоден ножем једне вечери и остављен на тротоару да искрвари. Полицајци су брзо стигли на место напада али уместо да Хенрију пруже прву помоћ, ставили су му лисице на руке и оставили да лежи у локви крви.
Нападач индијског порекла именом Викрум Дигва, прстом је упирао на умирућег белог момка и тврдио да га је овај вређао на расној основи. Полицајци су поверовали Дигви. На снимку боди-камере, објављеном овог јуна на инсистирање јавности, јасно се чује како Хенри запомаже да је избоден и да не може да дише.
"I don't think you have, mate", не бих рекао да је баш тако, момак – речи су полицајца који је ставио лисице и тако можда и убрзао Хенријеву смрт. Дигва је у мају ове године осуђен за убиство, а судија је његову причу о увреди на расној основи назвао подлом лажи. Реч "расизам" била је довољна да жртва и џелат замене улоге. Та реч је по свој прилици била и узрок Хенријеве смрти.
Пре пар недеља је у Белфасту судански азилант ножем напао и тешко ранио мештанина. Нанео му је тешке повреде лица и леђа. Човек је изгубио око. Снимак напада прострујао је мрежама и уследила је бурна, вишедневна реакција.
Демонстранти на улицама, запаљена возила, барикаде. Уследили су напади на хотели и смештаје имиграната. Медији главног тока су то назвали погромом фокусирајући пажњу на реакцију, чини нам се, уместо на узрок. Власт жели да створи привид друштвене кохезије, а стварност измиче контроли. Друштвене мреже су брзо преплављене видео-снимцима са лица места.
Прошле недеље је у Брајерфилду, градићу у области Ланкашир, седамнаестогодишња девојка нападнута с леђа и избодена ножем у задњи део врата. Све је снимљено видео-камерама за надзор и доступно на друштвеним мрежама.
За напад је осумњичен и ухапшен тридесетогодишњи мушкарац – пакистанског порекла, рођен у Британији. Полиција је одмах саопштила да нема доказа да је напад био расно мотивисан. Рекли су и то да су и нападач и жртва Британци а локални посланик је описао је нападача као тешко болесног, опасног човека.
Ту се отвара провалија поделе.
За једне је нападач само још један Пакистанац, имигрант, а за друге је он ментално оболели Британац.
Можемо се свакако сложити да човек који ножем с леђа нападне непознату девојку мора да је ментално оболео. То би могла да буде и једна од дефиниција лудила. Но исто тако се морамо и запитати зашто овакви напади превише често долазе од имиграната или особа имигрантског порекла а не од белих, домаћих Британаца.
Влада и медији главног тока нам објашњавају да се то Илон Маск намерачио да на свом Иксу амплифицира овакве случаје како би поткопао унутарњу кохезиону силу мултиетничког британског друштва. Зашто би то Маск уопште радио није јасно осим што је касно да се по питању слободе говора и одговорности (углавном) америчких друштвених и комуникационих платформи ставови америчког технолошког бизниса и владе дијаметрално разликују од ставова европске па и британске политичке класе.
Наведена три случаја нису изузеци каквима их (досадашњи) премијер сер Кир Стармер и његова влада представљају. Нажалост, имамо ми још на том списку убиство девојчица на часу плеса у Сатпорту 2024. године, и – можда најстравичнији низ – године прикривања банди за сексуално злостављање у Ротераму, Рочдејлу, Телфорду и другде, где су се полиција и судство деценијама правили да ништа не виде ни знају, из страха да не буду названи расистима.
О размерама тог злостављања и данас се води оштар спор (четврт милиона жртава?), али је неспорно да су жртве биле претежно беле девојчице и да је управо страх од оптужбе за расизам годинама гушио истраге.
У таквој Британији, данас, може да се заврши у затвору због поруке са расистичким призвуком на друштвеним мрежама. Случајева кривичног гоњења због објава на мрежама је прошле године било око дванаест хиљада и ту је Британија већ светски првак. За фудбал ћемо тек да видимо.
На аеродрому у Манчестеру су камере 2024. снимиле двојицу браће, Британце пакистанског порекла, како нападају полицајке на аеродрому и наносе им озбиљне телесне повреде. Један од нападача је осуђен за напад, док су око посебне оптужбе која се односи на напад на трећег, мушког полицајца – две пороте остале неодлучне, па је случај напуштен.
Двоструки аршини?
Бели момак који је на протесту у Саутемптону поводом убиства Хенрија Новака бацио камен ка полицији (није никога погодио) по кратком поступку осуђен је на неколико месеци затвора.
Пореклом Пакистанац пред камерама туче полицајца, и ништа?
Двоструки аршини нису више урбана легенда. Доказа је превише. Но, зашто је то тако? Чули смо већ све или скоро све о теорији о замени становништва, о кривици белог човека. Но, да видимо мало конкретније како правни механизам функционише.
Црни момак, тинејџер Стивен Лоренс је убијен 1993. а полиција је истрагу водила катастрофално – грешке, пропусти, прикривање – сер Вилијам Макферсон, пензионисани судија коме је дат задатак да истражи случај и напише извештај, је закључио да је британска полиција институционално расистичка.
Његова дефиниција је гласила: "То је неуспех организације да пружи одговарајућу и професионалну услугу људима због њихове боје коже, културе или етничког порекла. То се манифестује кроз процесе, ставове и понашање који укључују несвесну предрасуду, незнање, непромишљеност и расистичко стереотипизирање које је на штету мањина."
Извештај је донео огромне промене. Обуке о "различитости" су постале обавезне. Установљен је посебан третман за "hate crime", злочин мржње. Избећи оптужбу за расизам постао је приоритет свих институција. Последица је била парадоксална: полиција и локалне власти почеле су да се плаше да истражују озбиљне злочине које чине припадници етничких мањина, јер би то могло да се протумачи као расизам.
Управо тај страх био је један од главних разлога за деценијско игнорисање организованог злостављања белих девојчица. О броју жртава води се оштар спор: лорд Пирсон је у Дому лордова 2019. говорио о "250.000 жртава", али је та цифра оспоравана као екстраполација – добијена множењем процене жртава у Родераму (град од 250.000). Из извештаја Алексис Џеј, која обухвата сву експлоатацију деце 1997–2013, на целу земљу, поуздано се зна за око 1.400 жртава у Родераму.
Тачан број жртава на нивоу земље је непознат али бројке не мењају суштину, институције су ћутале из страха да не буду назване расистичким.
Реч "расизам" тако је постала магична формула. На сам њен помен државна машинерија се покреће – и то не да утврди шта се догодило, него да покаже да није расистичка. Аршин се мења према идентитету учесника. Заштита репутације институције долази пре заштите појединца. Двоструки аршини нису случајност; они су уграђени у саму граматику савремене британске (западне?) врлине.
На све то належе питање размера. Нето миграција у Британији достигла је рекордних преко деветсто хиљада особа за само годину дана; хотели су пуни азиланата који су углавном војно способни мушкарци, многи без докумената и проверљиве прошлости. Нису сви азиланти криминогени, наравно, и многи од њих заслужују пристојан третман и прилику за бољи живот али је очигледно одсуство контроле, мере и иоле отвореног, поштеног разговора на ову тему.
Има већ неколико изборних циклуса у којима се политичке странке просто надмећу у обећањима како ће да зауставе имиграцију. И када добију гласове и мандат… ништа, имиграција се наставља као по диктату мултинационалних компанија и крупног капитала којима треба јефтина радна снага.
Кад држава грађанима годинама понавља да оно што виде сопственим очима у ствари не виде добро, она распаљује и радикализује незадовољство. Но, не морамо на ту тему да превише спекулишемо. Довољно је послушати шта каже бивша премијерка Лиз Трас која је у децембру 2025. у интервјуу за GB News јасно рекла да подржава ре-емиграцију и масовне депортације. Сматра да је имиграција (и легална и илегална) измакла контроли и да су потребне драстичне мере: депортација илегалаца, страних затвореника, па чак и неких који имају стално боравиште, прекид ланчане имиграције и заустављање паралелних заједница које не прихватају британске вредности.
Лиз Трас је била у самом политичком врху Британије. Некима би одговарало да је "пролупала" али она делује артикулисаније и мудрије него кад је била министарка иностраних послова или премијерка.
Но, Макферсон је у Британији а овај феномен имиграције је пуно ширих размера. Да бисмо разумели идеолошку платформу иза савремене европске миграционе политике, треба погледати човека који ју је најотвореније и најуспешније заступао.
Питер Садерленд (1946–2018), Ирац, био је један од најважнијих европских технократа последњих деценија. Као европски комесар за конкуренцију (1985–1989) учествовао је у стварању јединственог европског тржишта и његове четири слободе, међу којима је слобода кретања људи била централна. У истом периоду покренуо је и Еразмус, програм који је, како је сам признао, имао пре свега политички циљ – стварање "новог односа према Европској унији". Касније је постао први генерални директор Светске трговинске организације, председник Голдман Сакса и Бритиш Петролеума, а од 2006. до 2017. и специјални изасланик Уједињених нација за миграције.
Тешко је наћи још некога ко је у једној биографији толико успешно спојио изградњу јединственог тржишта, глобализацију и глобалну миграциону политику. Садерленд је отворено заступао став да ЕУ треба да "учини све да поткопа хомогеност" својих чланица. У Дому лордова 2012. рекао је да будући просперитет Европе зависи од мултикултурализма, "ма колико то било тешко објаснити грађанима тих држава".
Његов појам просперитета није се односио на животни стандард просечног грађанина, већ на макроекономске показатеље – раст БДП-а, понуду радне снаге и фискалну одрживост система. Главни аргументи били су му демографија – старење становништва – и потреба за јефтинијом радном снагом; миграција је за њега била "кључна динамика економског раста", а не питање културне или социјалне кохезије. Немојмо сметнути с ума да је Садерленд ипак кадар Светске трговинске организације, Голдман Сакса и Бритиш Петролеума, а не неке добротворне хуманитарне установе.
Овде није реч о скривеној завери, већ о отворено заступаној доктрини. Садерленд је своје ставове износио без увијања, а истовремено признавао да ће бити тешко прихватљиви за већину грађана. Управо у том јазу – између интереса капитала и технократије с једне, и интереса обичних грађана с друге стране – лежи један од корена савремене европске кризе поверења. Та се криза може дефинисати и другачије – као криза демократског начела. Јер шта би друго могло да значи "тешко прихватљиво за већину грађана" него да се има спровести мимо демократске воље грађана.
Стога нико озбиљан није ни покушао да у свој политички програм озбиљно уврсти анти-имиграционе мере. Процена је – исправна – била да би грађани одлучно одбили предлоге о милионима имиграната на државном буџету.
Поента, наравно, није у Садерленду као појединцу. Он се само нашао у положају да кроз Комисију, Светску трговинску организацију и Уједињене нације, помогне изградњу машинерије – јединственог тржишта, слободе кретања, Еразмус програма за размену студената – у коју је про-имигрантска доктрина уграђена као оперативни систем читаве Уније. Зато оно што видимо у Британији није изузетак већ израз континенталне стратегије.
Сетимо се само интервенције НАТО-а на Косову 1999. године, која је оправдавана као хуманитарна акција у циљу заштите људских права. Та интервенција је касније послужила као један од темеља за формулисање доктрине Одговорности за заштиту (Responsibility to Protect – R2P), усвојене 2005. године, према којој људска права могу бити изнад суверенитета држава када оне не могу или не желе да заштите сопствено становништво.
Иста матрица је дакле постојала на неколико нивоа, а заједничко им је подривање суверенитета нација.
Дубоки јаз се отвара широм Европе. У Немачкој АфД јача упоредо са растућим неповерењем грађана према имигрантима и влади. У Француској се све више продубљује раскол између имигрантских предграђа и Националног окупљања Марине Ле Пен. Шведска, некада узор целом континенту, данас је позорница обрачуна банди. У Ирској су Даблин и други градови већ постали попришта протеста, док је у Холандији исто питање већ доводило до пада владе.
Образац је свуда исти: политика наметнута одозго, недемократски изазива отпор који се артикулише на нове и можда друштвено непожељне начине – народно незадовољство је као вода. Наћи ће себи процеп и у зидинама и у стени.
Политичка артикулације је видљива кроз успон политичке деснице која се као по команди свуда дисквалификује називом "крајња десница" – Реформ (и Рестор) у Британији, АфД у Немачкој, или Национално окупљање у Француској – сада регрутују не само убеђене већ и разочаране.
Подела је на оне који из идеолошких разлога верују у отворене границе и имиграцију и оне који верују у нације, државе са јасно одређеним границама и артикулисаним идентитетом. Незадовољство, сад већ и једни и други, изражавају побуном, а сутра ће можда и насиљем. Између те две групе све је мање простора а и тај преостали простор би могао ускоро бити попуњен и барикадама.
Овакве унутрашње противуречности се дају решити и ратом, историја је показала, производњом спољне опасности а Русија је очигледан кандидат.
Хенри Новак је искрварио на тротоару јер је лажно оптужен да је на расној основи увредио Индијца што је судија назвао "гнусном лажи". Полицајац је поступио по упутствима и идеолошком тренингу који је прошао. Хенри је мртав. Та мала бравица на лисицама је шкљоцнула.
Нико није клекнуо у знак извињења поводом његове смрти. Неки кажу то је само зато што је Хенри бео. Они који су својевремено клечали за црног Американца Џорџа Флојда у знак извињења због злочина "белих" над "црнима" сада ћуте. Клечали су и амерички председник Џо Бајден и британски премијер Кир Стармер. Клечали су и фудбалери и старлете. "Virtue signalling" се то сада стручно зове – показивање свима сопствених врлина. Ништа од свега тога за Хенрија. Последњи звук који је осамнаестогодишњак пољског порекла чуо на овом свету био је звук лисица које се затварају.