Пре неко вече, у пабу "Летећа свиња" (својевремено ту свирао локални бенд из краја – Пинк Флојд) овде у Кембриџу био сам на пиву са двојицом старих пријатеља. Један је Енглез, директор велике компаније, а други је Шкот, банкар, који тврди да води порекло од предака клана МекДоналд. После трећег пива, кад смо се већ и распричали, кажем им:
"Сећате ли се кад сам вам, пре двадесет година, говорио како момци у лондонском Ситију, с платом од пар милиона, себи исписују бонусе од по двадесет и да то није ситница него удар на само друштвено уређење и наша демократска права. Како толики новац, хтео-не хтео, мора да се прелије у политику".
"Сећамо се", кажу, климну главом и потегну гутљај.
"А рекли сте ми тада да немам појма и да су те паре поштено зарађене".
"Јесмо", отпију, без журбе. Гледају негде доле испод стола.
"Па шта сада велите?".
"Био си у праву", каже Енглез и слегне раменима.
"Био си у праву", понавља Шкот, тише.
Знам ја да сам био у праву, мислим се. Али како то да сада то знају и они? Шта се, за ових двадесет година, променило? Шта то данас видимо што онда нисмо умели да видимо?
Кад упоредимо данашње богаташе с онима од пре сто или сто педесет година, прво помислимо: данашњи су, ваљда, богатији. Бројке то тек делимично потврђују. Право питање није ко има више, него зашто су данашњи богатуни моћнији, јер то нама тако изгледа. Моћ и богатство нису једно те исто. Дакле, шта се то променило за ових стотинак година?
Да погледамо најпре пет великих западних богаташа индустријског доба. Ротшилди су од краја осамнаестог века финансирали ратове и државне дугове преко пет огранака у пет престоница — Лондон, Париз, Беч, Напуљ, Франкфурт. Говорило да се ниједан рат на континенту не може ни започети ни завршити се без њиховог благослова. Њихово породично богатство прерачунато у данашње паре износи око 350 милијарди долара.
Џон Д. Рокфелер држао је до осамдесетих година деветнаестог века деведесет одсто америчке прераде нафте, захваљујући тајним аранжманима са железницама које су конкуренте гурали у стечај. На свом врхунцу, негде 1913, вредео је, прерачунато, између 340 и можда чак и преко 600 милијарди, што је око два посто целог америчког бруто домаћег производа (БДП). Онда је Врховни суд 1911. дао налог да се расточи Standard Oil на тридесет четири фирме, међу којима су и данашњи гиганти ExxonMobil и Chevron.
Ендру Карнеги продао је своју челичану Моргану 1901. за 480 милиона (тада два одсто БДП-а), па остатак живота провео раздајући то богатство, између осталог на две и по хиљаде библиотека.
Хенри Форд је оборио цену свог "Model T" аутомобила толико да га је могао купити и радник који га склапа. Увео је надницу од пет долара на дан (удвостручио је, данас је то 165 долара).
Корнелијус Вандербилт је створио железнички и бродски монопол тако што би обарао цене док не сатре конкурента. Онда би цене вратио навише. Кад је умро, 1877, вредео је више него цео савезни буџет Сједињених Држава.
Шта имају заједничко сви ови богаташи? Сваки је поседовао нешто материјално, опипљиво и, на крају крајева, са тачке гледишта државе, заплењиво — рафинерију, пругу, челичану, банку са зградом на конкретној адреси у неком граду. Зато их је држава, кад јој се најзад прохтело, могла и опорезовати, и укротити: оно што су имали налазило се у једној јурисдикцији (САД нпр.), потпадало је под њене законе и било је на дохват органа за очување реда (полиција и друге агенције).
А зашто држава то доста дуго није хтела, умела или смела да уради? Држава то није хтела јер су и дух времена и наука тог доба — laissez-faire и социјални дарвинизам — проглашавали крупно богатство природном наградом за способност, а судови су, у духу Лохнерове ере, свако мешање државе дочекивали као напад на личну слободу, својину као и "слободу уговарања". Држава није умела да их укроти јер нису постојала адекватна правна средства, оруђа. Антимонополски закон стиже тек 1890, порез на доходак 1913, док регулаторне агенције долазе још касније. Држава је прво морала да измисли ове основне полуге да би успоставила свој ауторитет. И најзад, држава није смела да се супротстави богаташима овог ранга јер су они држали за гушу политичаре колико и политичари њих. Ротшилди су позајмљивали државама, а други богаташи куповали посланике и судије толико отворено да је амерички Сенат добио подсмешљиви назив – "клуб милионера".
Кад су се услови стекли и воља најзад сазрела држава је моћ олигарха (назовимо их тако) и сломила. Али се та воља, наравно, није случајно и баш тада појавила. Постојали су неки предуслови. Стигла је изнуђена деценијама штрајкова, социјалних немира, немилосрдног истраживачког новинарства "разгртача блата" (muckrakers) и широких народних покрета изазваних непатвореним бесом. Победа је била могућа зато што је мета имала јасно дефинисано тело и поштанску адресу (зграду). Али и то тек пошто су сами грађани натерали државу да реагује.
А сада да видимо пет данашњих, савремених олигарха.
Пошто је SpaceX у јуну 2026. изашао на берзу с вредношћу од близу 2,2 билиона долара, Илон Маск је постао прва особа у историји чије је богатство прешло хиљаду милијарди што је данас нешто изнад билиона – око 3,5 одсто америчког БДП-а, и тако већ надмашује Рокфелера. Уз то, Маск држи и Tesla аутомобиле и Starlink — сателитску мрежу од чијег рада зависе војске, пољопривреда и хитне службе у десетинама земаља.
Лари Пејџ и Сергеј Брин, преко "Гугла", држе главни канал којим свет долази до информација (претрага) а тиме и информативни оквир који дефинише и формира светско јавно мњење. Сваки од ове двојице је "тежак" преко 250 милијарди долара.
Џеф Безос није господар само највеће трговинске платформе (Amazon), него и, преко Amazon Web Services, инфраструктуре на којој се врти добар део интернета — болнице, банке, државне службе, чак и делови обавештајне заједнице.
Марк Закерберг држи мреже — Facebook, Instagram, WhatsApp — преко којих милијарде људи разговарају и долазе до информација. А WhatsApp је у многим мање развијеним земљама практично синоним за интернет.
Лари Елисон, чије је богатство у налету вештачке интелигенције премашивало 390 милијарди, поседује добар део рачунарске инфраструктуре на којој се та "интелигенција" тренира и одржава. Има контролу, дакле, не над једним сектором привреде, него над алатом који обликује све секторе привреде.
Кад се ове две петорке ставе једна поред друге, види се да разлика није у величини богатства — Рокфелер је, мерен уделом у БДП-у, био раван Маску, а понеки данашњи чак можда сиромашнији од Карнегија. Суштинска разлика је у карактеру тог богатства и то се може артикулисати у пет тачака.
Прво, промењен је сам предмет власништва. Рокфелер је контролисао сировину којом се снабдева економија – данашњи богаташи држе медијум кроз који друштво опажа стварност — претрагу, мреже, сателитски интернет, саму инфраструктуру вештачке интелигенције. Вилијам Рандолф Херст је, пре сто година, могао у својим новинама и рат да измисли али био је то само један глас међу многима, изложен и конкуренцији и критици – данашњи власници платформи нису један усамљени глас већ читава архитектура кроз коју пролази већи део јавне комуникације. Та архитектура још није употпуњена и монолитна јер има конкурентских мрежа, алтернативних медија, остатака старог света али ко контролише архитектуру бира које ће делове стварности осветлити и приказати свету, а које оставити у полутами или потпуном мраку.
Друго, дошло је до страховитог убрзања. Рокфелерова моћ је као река споро текла кроз судове, политичке установе и новине а то су процеси који трају годинама. Данас се све догађа у реалном времену: пад акција, промена алгоритма или пар твитова кажњавају погрешне одлуке за неколико сати или минута.
Треће, промењен је правни оквир. Рокфелерово куповање посланика било је, макар формално, незаконито и зато је Шерманов закон могао да уситни његову империју док је данашње масовно финансирање и лобирање политичара (Citizens United из 2010), постало законито (САД).
Четврто, промењена је непокретност имовине. Пруга, зграда и челичана нису могле да побегну из јурисдикције док данашње берзанске акције и крипто валута пређу границу брже него што влада стигне да трепне или лептир да махне крилима. Међутим, то још увек не значи да су они потпуно изван домашаја. Маскове фирме, на пример, дубоко су уплетене у државне уговоре, а европски Закон о дигиталним тржиштима показао је да се платформе дају обуздати ако и кад воља постоји. Проблем, дакле, није техничка немогућност, већ политичка воља.
И пето, најупечатљивије, Маск је, за разлику од целе деветнаестовековне петорке, једно време био присутан и унутар саме владине машинерије. Морган је 1907. својом руком стабилизовао амерички финансијски систем али је он то урадио споља, као приватник кога држава моли за помоћ у време када централна банка још не постоји. Данас је слика обрнута, капитал не мора да моли државу већ може да привремено постане њен део, са све државним потписом и овлашћењима.
Ипак, једна мала ограда, како не бисмо склизнули у потпуну идеализацију прошлости. До Седамнаестог амандмана, 1913, америчке сенаторе нису бирали грађани него скупштине држава. И то је био систем у коме је куповина сенатског места била нормална појава. У том смислу је формална потчињеност приватном капиталу некад била и потпунија него данас. Недостајала је само она инфраструктурна и информациона димензија коју имамо данас. Прогресивна ера (САД крај 19. и почетак 20. века) нас, дакле, може и охрабрити. Када воље за то има, монополи и концерни који данас изгледају несаломиви се ипак дају обуздати.
Вратимо се сад за онај сто у пабу "Летећа свиња". Зашто су моји пријатељи сада признали да велико богатство може да сузи демократски потенцијал друштва? Свет око нас се доста променио. Пре двадесет година тврдња да ће се лондонски бонуси прелити у политику звучала је као завист. Новац је тада још био само новац (куће, виле, јахте и авиони), велик али опипљив, а штета далека и апстрактна. Уз то је постојало и уверење да су људи који та богатства граде, у крајњој линији, добронамерни. Мислили смо да способност која ствара вредност носи са собом и одговорност, и да ће се технологија, попут Карнегијевих библиотека, на крају ставити у службу свих нас, човечанства. У међувремену се богатство није само увећало — променило је агрегатно стање.
Данас знамо две ствари које раније нисмо. Прва је да власници тог енормног богатства контролишу медије кроз које видимо и доживљавамо свет око нас. Они делују у реалном времену, законито, преко граница, па и изнутра саме државе. Прешли су пут од имовине која се да запленити или забравити до недодирљиве (физички) моћи која се не да ни лоцирати.
Друга ствар је још непријатнија. Добронамерност није више нужна претпоставка. Не кажемо при том да су сви богаташи зликовци. То би било превише лако па и сасвим погрешно. Али можемо да констатујемо да велика количина новца не гарантује племениту намеру а да понеки појединци имају и сасвим специфичне планове.
Дакле, слична, велика богатства су постојала и раније, институције су некад биле подложније капиталу него данас, и држава је успевала да их укроти. Оно што данас недостаје је алат за такву исправку који би био скројен за модерни свет.
Али и ту прогресивна ера оставља траг. Њени алати нису постојали док их неко није измислио: анти-монопол, порез на доходак, регулаторне агенције. Данашњи еквивалент тек се назире: раздвајање платформи од инфраструктуре коју држе, опорезивање токова података уместо саме имовине, обавезна интероперабилност која би сломила мрежни ефекат. Мета се непрестано креће и готово је неухватљива али се и алат да измислити.
Но, ту на нас сад вреба најтеже и најпресудније питање. Чија је данашња држава — наша или "њихова"? Историја нам не нуди лаган или утешан одговор. Тај државни апарат никад није ни сасвим наш ни сасвим њихов. То је попут плена који иде од руке до руке, и у оном америчком Позлаћеном добу је држава била "њихова" док је грађани нису отели. Данас је разлика суптилнија и опаснија.
Нови господари не отимају државу силом, они тек заузимају простор у коме се "ми" тек артикулишемо као популација, као народ са заједничком вољом. Ко држи канал кроз који бисмо се ми препознали и артикулисали па и договорили, тај преузима државу без пуча, самим тим што бира све што видимо и чујемо. А народ који не види и не препознаје себе неће умети да артикулише свој идентитет, тежње и потребе.
Али шта је са Србијом? Ту нема Маска ни Безоса. Има људи који су богатство стекли у "транзицији", често спајањем политичке и привредне моћи. Они нису господари алгоритма, већ господари лиценци, концесија и државних тендера. Њихово богатство је и даље опипљиво – бетон, шума, струја. Зато их држава, кад хоће, може и опорезовати, обуздати. Да ли држава то жели? Ако не онда су они део исте машинерије. Разлика између Београда и Кембриџа није у технологији – разлика је можда у томе што у Кембриџу моћни купују законе да би постали невидљиви, а у Београду купују законе да би остали видљиви и недодирљиви.
Како обичан грађанин у Србији осећа ту разлику? Ево овако – кад вам Facebook избрише страницу без образложења ви сте жртва Цукерберга, али кад вам држава отме фирму – вероватно сте жртва домаћег олигарха.
Моји пријатељи су, после пар пива, признали да сам био у праву. Но слаба је то утеха. Каснимо двадесет година и сада нам остаје да одговоримо на следећа питање: хоћемо ли изумети на време те нове полуге којима ћемо ограничити свеприсутност нове олигархије? А кад (ако) их и будемо изумели, хоће ли постојати још увек онај "ми" који би их употребио? Како у свету тако и у Србији.