Анти-Грета из Оксфорда
Млада Швеђанка Грета Турнберг се на светској сцени појавила пре неких пет година у улози гласа нове, младе генерације. Штрајковала је испред шведског парламента па је онда са говорнице Уједињених Нација зарежала: "Како се само усуђујете!"
Појавила се медијски беспрекорно упакована и са свом могућом политичком подршком.
Што се представљања и подршке тиче, ево да наведемо само пример из чувеног "Њујорк тајмса", који по уређивачкој политици све више личи на совјетску "Правду" из најславнијих дана Никите Хрушчова. У броју из октобра 2018. године, руски дисидент, осведочени путиномрзац (уносна професија) под заставом дугиних боја, Маша Гесен овако лирски обрађује лик и дело млађане Грете: "2015. је престала да лети авионом а годину дана касније исто је то учинила и њена мајка која је због тога морала да напусти богату међународну каријеру оперске певачице. Породица је уградила соларне панеле и почела да гаји сопствено поврће на плацу ван града. На састанак са мном у центру Стокхолма, Грета и њен отац су дошли бициклом и требало им је пола сата. Породица поседује и једна електрична кола која међутим употребљавају само кад је баш неопходно".
Тако дакле пише новинарка "Њујорк тајмса" – симпатична бајка писана за све очајнике којима је неопходно потребно да у бајке и верују. Грета Турнберг је, како видимо, по свим принципима пропагандне логике унапређена у јединствену тачку фокуса међународне јавности и у симбол изградње боље и светлије будућности (планете). Па ко би још могао да се противи ставовима једне сасвим безазлене мале и "очигледно" искрене Швеђанке која је још и на аутистичном спектру.
Мера закључавања
У међувремену је агенда глобалног отопљавања сазрела и сада је то агенда климатских промена. Проширен је политички домет акције тако да сад можемо да се жалимо и кад захладни и кад отопли. Зими да се жалимо на снег, а лети на жегу.
У међувремену смо прошли и кроз пакао корона пандемије и свих државних мера које су то пратиле. Једна мера која је од значаја за нас овде је мера закључавања. Нисмо смели да напуштамо куће и идемо на посао – прошириће се зараза. После смо сазнали да асимптоматични пренос болести дисајних органа не постоји и да вакцине не спречавају пренос болести. Но, феномен закључавања је остао присутан у колективној свести. Најтеже је неку меру увести први пут, после све иде пуно лакше.
Чули су се и тада, у време пандемије, гласови који су упозоравали да ће се институција закључавања и забране слободног кретања у будућности бити употребљена као оруђе за наметање нове и важније агенде климатских промена. Људско кретање, аутомобилом, мотором, возом, аутобусом, бродом или авионом, загађује средину у којој живимо. Планета је у опасности и ми морамо да нешто предузмемо. Шта би то нешто могло бити?
То би могло бити да престанемо да се крећемо. Или да бар престанемо да се крећемо неорганизовано (као муве без главе) и без дозволе. То је превише озбиљно питање да би се препустило појединцима и решење се мора тражити на глобалном нивоу, где ће одређена тела, агенције, службе... узети на себе координацију потрошње фосилних горива и општег добростања еколошке средине.
И све то сад помало личи на научну фантастику и на "теорију завере" (није дакле, теорија "случајности"). Личи – све док не отворимо очи и видимо шта се све око нас догађа. Ево, на пример, у чувеном универзитетском граду Оксфорду на југозападу Енглеске, осамдесетак километара од Лондона, градски већници су у свој својој мудрости одлучили да уведу програм рационализације (назовимо то тако) кретања а у сврху очувања човекове средине. Град је подељен на неколико зона и грађани могу да се несметано крећу само својом зоном. Да би прешли у неку другу зону треба им дозвола, односно, могу то да ураде само онолико пута колико је прописано од стране градске управе. Свака зона треба да буде подељена препрекама које онемогућавају слободно кретање возила, и камерама које снимају и препознају сва лица пролазника као и регистарске таблице.
Великодушна замисао
Сјајна замисао, па чак и врло великодушна. Петнаест минута од куће је лепа шетња, таман. Колима је то пар минута али још боље, више ћемо да уштедимо. Замисао концепта и јесте да се све што нам је потребно налази у оквиру тих петнаестак минута. Самопослуга, лекар, ресторан, пошта, посао ионако радимо од куће... Значи, сасвим је очигледно да ћемо да почнемо са 15 минута а онда ако затреба можемо да смањимо и на два минута. Минут! Шта има и да излазите из куће кад се данас све ионако доставља преко "Амазона". Амазонци има да трче по улицама а ви седите и гледајте телевизију која ће вам све објаснити и утерати довољно страха у кости да вам се неће нигде ни излазити.
Замисао очигледно изванредна и врло напредна, али има један мали недостатак. Нико се, наиме, није сетио да пита грађане за мишљење. Но, то су сад ови нови демократски токови где се народу (демос) само саопштава шта је данас исправно мислити. И ту лежи права моћ (кратос) демократије (демос + кратос) која је ето, нашла начина да планету спашава на најефикаснији могући начин – диктатуром.
Како градска управа каже, а сви медији масовних комуникација верно преносе (без критичког става): "Урбани концепт 15-минутног града је начин планирања развоја града. Ту се могу обавити све потребе и све је на дохват руке. Циљ је да се смањи зависност од аутомобила, створе дизајнирани јавни простори што ће све заједно унапредити квалитет живота свих становника."
Па што не рекосте да сте имали тако лепе и доброћудне намере... а ми већ почели да помишљамо на концентрационе логоре! Није да нам се није дешавало раније да нас неко месецима држи закључане по кућама.
Но, кад је народ сазнао и разумео (погрешно?) шта се спрема, организовао је сасвим легалне и демократске протесте. Те демонстрације су биле толико популарне у земљи да је чак и одавде, из Кембриџа ("оно друго место"), кренула колона аутомобила са све заставама, паролама, музичким инструментима и пиштаљкама.
Улице Оксфорда су тог фебруарског дана биле препуне локалних и увозних грађана који су имали један заједнички циљ – успротивити се увођењу рационализације кретања као једног од основних људских права. Што би рекао један локални новинар за "велике" медије: "То су све сами либерали који поричу постојање климатских промена, теоретичари завера, све се то сјатило у Броуд стрит да се буне против наводне 'глобалистичке агенде' оксфордске градске већнице."
Као што видимо, "објективни" медији масовних комуникација очигледно су добили "благу" препоруку да остатку земље који на демонстрацијама није био предочи слику да су протести били сасвим суманути, бедни, небитни, па и опасни.
Но, да оставимо пропаганду за нама а да се мало позабавимо и чињеницама. На демонстрацијама је говорило неколико запажених активиста, али је највише пажње својим отреситим и јасним говором изазвала дванаестогодишња Џасмин.
Да подсетимо само на неумитни проток времена: Грета Турнберг није више тинејџерка, има већ 20 година и постала је одрасла особа. Џасмин је, међутим, тамо где је Грета била 2015. кад је окопавала башту у предграђу Стокхолма.
Девојчица је стала на бину пред микрофон и окупљенима рекла следеће: "Ова 15-минутна суседства ће ускоро постати зоне у које се улази и излази уз помоћ дигиталних направа за препознавање лица (facial recognition) а још су и гора за емисију угљеника. Ако моја другарица живи, на пример, у зони 3, моји родитељи обично дођу по мене колима да ме покупе. И то је све десетак минута. Али ако морамо да идемо око града, то је 30 минута и самим тим узрокује више загађења. Они ће да кажу, иди кући пешке. Али, зар би то било безбедно да идем сама кући? Да ја, дванаестогодишња девојчица, по мраку идем кући сама? Али ће они онда да кажу, ништа ти не брини, поставићемо на хиљаде камера по улицама које ће да прате твоје кретање све до куће. И да знаш, све је то ради твоје безбедности. Молим, да ли се ви то шалите? Да ли ви стварно мислите да ја желим да ме камере прате цео дан из секунде у секунду? Или можда више волим своју слободу и приватност? А узгред буди речено, камере не могу да спрече некога да ме нападне. То не би уопште било безбедно."
Овде су окупљени испред позорнице већ схватили да се нешто занимљиво догађа па су почели да Џасмин поздрављају бурним аплаузима. Девојчица је наставила:
"Као дванаестогодишња девојчица, ја сам заиста забринута за своју будућност. И Клаусу Швабу из Светског економског форума имам да поручим следеће: Како се само усуђујеш!" Узвикнула је то Џасмин имитирајући нагласак (шведски) и правећи гримасу Грете Турнберг. И даље:
"Како се само усуђујеш да хоћеш да украдеш моје детињство и моју будућност и будућност све деце тако што желиш да нас све поробиш и затвориш у тај свој луди, дигитални, вечно надзирани затвор..." После је говорница наставила и рекла да је влада корумпирана, да политичари мисле да су сви бољи од нас и наши господари.
Грета је добила своју анти-Грету
Видео запис овог говора је на Јутјубу до сада видело на милионе посетилаца. И Грета је, дакле, добила своју Грету. Сасвим нам је јасно, међутим, да Џасмин неће бити позвана за говорницу Уједињених нација нити на неку телевизију, а тешко да ће и колумниста "Њујорк тајмса" да се цимне преко баре да види ово ново чудо од детета.
И то, наравно, нема никакве везе ни са једном ни са другом девојчицом нити са климом и климатским променама, већ са релевантним политичким ставовима који су се испреплетали. Толико су се испреплетали да већ почињу да личе на једну монолитну идеолошку громаду сачињену од међународних корпорација, политичких полуга, медијских гиганата те финансијских, индустријских и војних интереса. Што би рекао дуче Мусолини – дефиниција фашизма.
Шта и како су ову манифестацију, па и сам говор девојчице Џасмин испратили медији, то смо видели. На исту тему само у Лондону се осврнуо и градоначелник Лондона Садик Кан, који се иначе отворено залаже за сваки појавни облик горе поменуте идеолошке громаде попут неограничене илегалне имиграције, права ЛГБТ++ покрета, глобалног отопљавања и ограничавања кретања грађана, кривице белих људи, корона и других рестрикција свих могућих боја и укуса, антируске хистерије и тако даље. Кан, наиме, не доживљава Лондон као енглески или британски град, већ је то за њега, и не само за њега, центар глобалних финансија, привреде, политике и културе тако да га се мишљење локалне популације слабо и тиче.
Тако је на једном скорашњем скупу Лондону његово обраћање грађанима на сличну тему било испрекидано звиждуцима и повицима негодовања, на шта је он реаговао тако што је грађане који се не слажу са његовим мишљењем назвао крајњим десничарима, торијевцима (чланови Конзервативне партије) и оптужио их да негирају климатске промене (climate deniers) и вакцине (vaccine deniers). Расправа, како видимо, на завидном интелектуалном нивоу. Штета што се није сетио да их оптужи да су вероватно и симпатизери Русије, Путинови шпијуни, плаћеници и слично. Није их оптужио ни за расизам и трансфобију. Попустила му пажња, баш је могао све то лепо да спакује у једну реченицу, дискредитује све грађане Лондона и онда лепо крене напред. А кад дођу избори онда ћемо опет пред камере са новим обећањима 24 сата дневно.
Грета је, дакле, добила своју анти-Грету. Сасвим логичан расплет који, међутим, има једну врло занимљиву димензију. Млада Грета је на сцену доспела да промовише једну политичку агенду и да са собом повуче што више својих вршњака, генерацију која ће да ствара будућност. Но, шта ако је Џасмин заправо глас још новије генерације? Шта ако је Грета деци постала досадна, једно маторо зановетало које се свуда појављује? Шта ако нове генерације на Гретину политику гледају управо тако, као на политику?
Видимо сада нови извештај Уједињених нација који предлаже и образлаже хлађење планете (ове наше) путем замрачивања сунца и затамњивања неба. Грета је тиме вероватно задовољна. Но, шта о томе сад мисле Џасмин и њена генерација?
