Постоји ли још Британија?
Пријатељ се жали како друго дете нису хтели да му приме у исту школу као и прво. Сад мора бициклом, или колима да јури од школе до школе да развози децу. ”Примили смо украјинске избеглице” поносно и са осмехом му је објаснила директорка школе у Шелфорду, предграђу Кембриџа. ”Нема више места за ваше дете”. Лекарски прегледи се обављају преко телефона. Будеш десети, петнаести у реду. Седиш са слушалицом у руци. Кашљеш и псујеш.
Украјинске заставе се вијоре на сваком ћошку. Сваки Британац који држи до себе треба бар једну плаво-жуту значку да носи на реверу. Солидарност са народом Украјине. Министар финансија Џереми Хант је неки дан објаснио да су за економску кризу криви пандемија и рат у Украјини. Што се пандемије тиче, погубне мере сте ви сами доносили, а што се Украjине тиче, зар не би било логично да онда престанемо из све снаге помажемо продужавање рата, поразговарамо са тим Русима и отклонимо услове за кризу? Ох, не, то никако! Машу сви главама. ”Зашто не?” Не сме нико више ни да пита. Био би то израз помањкања патриотизма, поверења и вере. Све велике, важне и празне речи.
На другом каналу нам Зеленски објашњава да му треба још толико и толико милијарди фунти, долара, евра... Пуштају га да говори уживо. Он и Бајден могу да кажу шта хоће. Ми само да слушамо, климамо главама и плаћамо све већи порез.
Поврх тога, живимо у времену и у друштву где је кривица белог човека општеприхваћен принцип. То је дакако, расни принцип али у склопу псеудо-марксистичке идеологије проистекле из читања немачког филозофа Херберта Маркузеа – а све је то само увод у праксу позитивне дискриминације. Прошле недеље сам на конференцији у Фиренци, а у контексту расизма и езотеричног концепта ”социјалне правде” објаснио северно-америчким колегама да се пристаниште у Венецији, испред катедрале светог Марка зове ”Riva degli Schiavoni” јер су ту довођени робови са Балкана, а да у “Palazzo Vecchio”, палати у срцу саме ренесансне Фиренце постоји соба са старим, историјским мапама где мапа број осам показује Балкан који се ту зове “Schiavonia” – земља робова. Кривица белих људи. Којих белих људи?
Судећи по стакластом, непомичном погледу колега на научном скупу тешко је претпоставити да су имали при себи довољно јаке мождане микро-чипове да би на неки смисаони начин процесирали толику и такву количину субверзивних информација. Било би дакле, превише очекивати да све то одложе у неки приступачан директоријум на хард диску ради будуће употребе.
Универзитети у Оксфорду и Кембриџу враћају Нигерији 213 (позајмљених, отетих, сачуваних?) статуа. Шта ли ће бити са грчким рељефима из Партенона које је британски аристократа, политичар и дипломата, ерл Елгин почетком 19. века ”пренео” из Атине у Лондон? Тврдио је да је он то регуларно купио од Порте, од Турака. Чудо се није нашалио да и Ћеле кулу пренесе у Лондон. Ону из ”земље робова”. Како било, чувени песник лорд Бајрон је то још онда назвао ”пљачком”.
Претња етикетирања транс-фобијом или расизмом виси као мач над главом. Исто као и антисемитизам. Налепнице за употребу у рововским идеолошким борбама. То су оне борбе где никаква аргументација не помаже. Силеџији и јесте циљ да схватите да сте немоћни. Како је то лепо и тужно својевремено описао дански теолог Серен Кјеркегор – да сам ја у праву то знају сви, па и бискуп. Да мени не дају за право то исто знају сви па чак и ја (парафраза по сећању).
Кривица белог човека. Раса и пол као социјалне категорије. Позитивна дискриминација. Противречности се гомилају. Рат је мир и лаж је истина.
Универзитети раде на деколонизацији и политичкој коректности (видети Маркузеа) наставног програма. Кембриџ се бави питањима репарација, плаћања одштета жртвама империјалистичких подухвата и деколонизацијом наставног програма из математике и физике (замислите само сад то).
На југоисточну обалу енглеске се свакодневно искрцавају имигранти. Десант. До сада их је у овој години Ламанш прешло укупно тридесетак хиљада. Рекорд је постављен у један понедељак у августу када је тај број износио 1.295. У једном дану. Па то је много за један обичан понедељак.
Од тога, 12.000 су Албанци, од чега 10.000 младих мушкараца без породица. Би-Би-Си је израчунао да је то око један одсто радне снаге Албаније. Пошто нема места у привременом смештају, стављају их (не само Албанце) у луксузне хотеле, у станове за бескућнике, за породице којима је потребна социјална помоћ. Зачула су се исправна питања. Зашто млади Албанци добијају овде азил када код њих у земљи нема рата. Па, они нису избеглице они су економски мигранти. Онда се јавио албански председник Еди Рама лично и тражио да британска јавност престане да вређа Албанце. Еди Рама ће Британцима да каже шта и како ће да причају и раде у сопственој земљи? Зар је дотле дошло? Неки се још можда сећају Југославије и једноетничког албанског тровања бананама на Косову с почетка 80-их. Тако је почело.
Новинари попут Марка Стејна и Маџида Наваза воде крсташке ратове поводом случаја стотина малолетних девојчица у канџама организованих банди на североистоку Енглеске. Проституција и бело робље. Полиција и политичари све заташкају, они се баве вербалним злочинима на интернету, ко је, на пример, увредио чији родни идентитет и сексуално опредељење, слабо они имају времена за силовања, убиства и пљачке. Није ни згодно спомињати да су банде пакистанске. Могла би заједница да се увреди.
Нема више ни симбола ових острва у последњих седамдесет година, краљице Елизабете Друге. Уместо ње је сад на престолу неки човек за кога кажу да јој је син. Са дозом сете и носталгије посматрамо краљичин профил на новчаницама, црвене телефонске говорнице и поштанске сандучиће са круном и натписом QE2 (Queen Elisabeth 2).
Но, питање да ли Британија још постоји не постављам само ја, некадашњи српски имигрант који (можда) гаји предрасуде према Гордом Албиону. Питање је поставио у својој ауторској емисији "Џи-Би њуз" и шкотски археолог и дневно политички коментатор Нил Оливер – Британац до последње капи крви и кичмене мождине.
Но, који је цивилизацијски оквир и могућа политичка артикулација тог растакања земље? На глобалном плану се води борба између постојећег правно-економско-политичког устројства сачињеног од националних држава и наднационалног глобалистичког поретка моћних светских институција, мултинационалних компанија и финансијских центара. Представници тих интересних кругова се сусрећу без присуства критичког погледа јавности и ”решавају” светске, глобалне проблеме од климатских промена до глади и популације. Клаус Шваб и Бил Гејтс у мајицама дугиних боја са ликом Грете Тумберг. Њихове поставке захтевају координирану акцију на планетарном нивоу, а принцип деловања им је исти као код свих претходних империја – имаш пожељно решење, а онда створиш адекватни проблем и понудиш јавности метотодику решавања тог проблема. Сетимо се само како се псеудо-пандемија излила у хистерију одрживости (sustainability), зелене агенде, нула угљеничне емисије, климатских промена и како полако испод камена провирују агенде попут социјалног кредита и депопулације.
На сву срећу, тренутни премијер Британије није биран на изборима већ је постављен партијским декретом. Претходна премијерка је бирана гласовима чланова Конзервативне партије. Демократија на делу. Финансијска олигархија штити своје интересе, а има дубоке џепове док вицеви о непоштеним, корумпираним политичарима више ником нису смешни.
Сад су нас обавестили да ћемо кроз порезе да платимо и за пандемију и за рат у Украјини. Ако се вратимо на претходни пасус постаје нам јасно да дотична влада не ради у интересу просечног грађанина, гласача и пореског обвезника, већ у интересу горе споменутих наднационалних структура. Ево нам и свежег примера. Састанак Г20 најмоћнијих земаља света у Индонезији се како и доликује завршио прогласом којим се јавност обавештава да ће за путовања бити потребан пасош са дигиталним здравственим сертификатом који ће оверавати Светска здравствена организација. Лепо се вакцинишеш или тестираш и онда ти бивши етиопијски терориста, а сада генерални директор СЗО и пајтос Била Гејтса, Др Тедрос дозволи да путујеш. Пасош дакле, неће више да ти издаје и оверава твоја земља већ наднационално тело које је у потпуности ван (твоје) контроле. Ако ти га дају, дају, ако не ником ништа можда је и боље да не путујеш и загађујеш човекову средину. Принцип ”седи ди си, ни за ди си ниси”. На састанак о климатским променама COP27 учесници су, иначе, долетели у неколико стотина приватних авиона! Би-Би-Си нас обавештава да један такав, просечни авиончић троши 1.893 литара горива на сат што је више него двострука просечна годишња потрошња једног породичног аутомобила у Британији.
А нама ће доктор Тедрос да (не)издаје пасоше. Обратимо пажњу на чињеницу да је кретање, путовање цивилизацијска тековина и људско право колико и слобода изражавања. Но, раде они предано и на лишавању од тих слобода. Замислимо само онај угао Хајд парка у Лондону, "Speakers’ corner" где традиционално свако може да каже шта хоће. Сад ће око тог ћошка да подигну кавез и ставе бодљикаву жицу (метафора) како би заштитили пролазнике од штетних речи и идеја. Ако мислите да овде мало претерујем сетите се само Џулијана Асанжа. Где је он и зашто? У затвору је јер се супротставио моћницима. Логични исходи су неумитни уколико се активним учешћем (манипулацијом) не промени путања лета ђулета.
Британија какву памтимо више не постоји. Свет и земље се мењају, није то толико необично. Упоредимо на пример, Југославију из 1940. са оном из рецимо, 1950. Но, између та два датума је био светски рат, грађански рат па и револуција. Сад живимо у миру, зар не? Не, не живимо у миру већ у време озбиљних геополитичких потреса и превирања. Што пре то схватимо и активно се укључимо у решавање задатих проблема то ће бити боље – за нас саме.
