Воук фашизам и интелектуална елита
Француски филозоф Жилијен Бенда је у књизи Издаја интелектуалаца (La trahison des clercs, 1927) изнео тезу да је интелектуални потенцијал западног друштва доведен у питање јер су интелектуалци почели да се острашћено баве политиком, па су своја политичка уверења пренели у своју академску или шире гледано интелектуалну праксу.
Бенда под "интелектуалцима" (clercs) сматра све оне чије основно занимање није практичне природе (земљорадник, фабрички радник, занатлија па и банкар) већ који испуњење траже бавећи се или уметношћу, или науком или метафизичком спекулацијом.
Интелектуалци су тада дакле, примећује Бенда, престали да се баве стварношћу, то јест оним каква стварност "јесте" већ су почели да залазе у област идеологије и политике која нам на уво шапуће милозвучне риме о томе каква стварност "треба да буде" – уколико дотични политичар и његова партија дођу на власт, наравно.
Сетимо се само једанаесте тезе о Фојербаху (Карл Маркс, 1845) која нам каже да није ствар у томе да се живот опише како то филозофи раде већ да се живот промени, што је наравно плод политичке па и револуционарне делатности. Осамдесет година после Маркса дакле, како видимо код Бенде, постулати Марксове доктрине су постали видљиви и у академској пракси.
Бендин текст је писан пре сто година. Мусолини је тада у Италији био на власти већ пет година, на долазак на власт Хитлера у Немачкој треба да чекамо још шест година а на почетак новог светског рата још туце година.
Бенда је већ тада приметио да су људи чија је основна друштвена функција размишљање пригрлили нешто што би се могло описати као бирократизација интелектуалне делатности и политички мотивисану мржњу. И дакако, како сад знамо из историје, од тако политизованих идеја о класној борби и националној свести до расизма па и физичког насиља само је корак.
Сто година касније, шкотски историчар и публициста Нил Фергусон се истоименим текстом (The Treason of the Intellectuals, 11. децембар 2023) позива на Бенду и пореди интелектуалце Немачке и Сједињених Држава у временском размаку од једног века. Пореди дакле, доба фашизма односно нацизма са данашњицом која је запљуснута воук идеологијом.
Фергусон нам пре свега, скреће пажњу на чињеницу да су пре сто година, најјачи универзитети на свету нису као данас били у Америци или Британији већ да су сви били у Немачкој, од Хајделберга преко Тубингена до Марбурга.
Немачка је тих година добијала четвртину Нобелових награда и сваки научник са каквим амбицијама је морао да проведе део својих студија на неком немачком универзитету.
Ти славни немачки универзитети су, међутим, поклекли пред налетом национал-социјалистичке идеологије па су почели и да отпуштају професоре јеврејског порекла. Од 800 професора Јевреја, 200 је напустило земљу а Фергусон нам указује на чињеницу да се идеологија шири и осваја институције тако што неки у њу поверују а други се опортунистички њоме користе јер долазе, на пример, на места упражњена од стране прогоњених мањина.
Тако су се корак по корак, немачки универзитети од најугледнијих светских научних институција претворили у идеолошке жабокречине чије је задатак био да подрже дневну политику владајуће партије, Хитлерових национал-социјалиста. И ево пар примера које ће нам дочарати ментално и духовно стање тих институција.
Још 1920. године, немачки професор права Карл Биндинг и доктор Алфред Кохе су објавили књижицу под насловом "Дозвола за уништавање безвредног живота". У првом делу текста, Биндинг износи тезу да би право требало да дозволи да бирократија учини могућим "еутаназију безвредних живота".
У другом делу текста, Хохе се ограђује од обавезе доктора да не чине штету (Хипократова заклетва) и подржава аргументацију Биндинга из медицинске перспективе.
Званични програм еутаназије по принципима Биндинга и Хоха је у Немачкој започео 1939. године а документ пронађен 1945. године садржи рачуницу да убиством 70.273 болесника на психијатријском лечењу (3.50 марке дневно по пацијенту на период од десет година) држава добија 885.439.800 марака.
Од 1920. до 1939. ова идеја је пролазила кроз многе академске и интелектуалне филтере. Добивши подршку тих и таквих научних кругова, администрација је прешла на реализацију програма – на масовна убиства.
После су само наставили са Јеврејима, Словенима, политичким противницима и сваким другим ко би им стао на пут. Но, интелектуална "овера" ових идеја се догодила у горе поменутим и некада славним научним институцијама.
1940. године је студент Универзитета Бреслау поднео докторску дисертацију са насловом "О могућности рециклаже злата извађеног из устију мртвих". Супервизор тезе је био професор Ојлер, иначе декан Медицинског факултета. Дакако, већ септембра исте године је Хајнрих Химлер издао наређење да се сакупља злато из уста мртвих и исто тако златни зуби који се не могу поправити из уста живих да би децембра 1942. године отишао још корак даље па су Ес-Ес јединице почеле активно да убијају да би дошли до тог злата.
Но, да повучемо сада, на трагу Фергусоновог чланка и јавних наступа, паралелу између тадашње идеологије и криминалне праксе и савременог феномена који нам је стигао првенствено из англосаксонског поднебља – воук идеологије.
Данашњи амерички универзитети су најбољи на свету, као што су то својевремено били немачки. Новембра прошле године су ректори три водеће високошколске институције (Харвард, МИТ и Пенсилванија) били позвани да сведоче пред Комисијом за образовање и рад америчког Сената. Питање које им је постављено је било наизглед једноставно: да ли позив на геноцид над Јеврејима крши норме о слободи говора ваших институција, да или не?
Одговори су били врло забавни и очигледно написани од стране тима адвоката – ако студенти само певају "од реке све до мора" (палестинска песма која говори о обједињавању арапске територије науштрб Израела) без претње насиљем то онда у том контексту спада под "заштићен говор".
Шта год неко мислио о страшном сукобу који тренутно букти у Палестини, необично је да неко не може да одговори на горе постављено питање са да или не. Не може или неће.
Дотични одговор председнице Харварда Клодин Геј је довео јавност до усијања. Харвард је већ неколико година на дну листе универзитета рангираних по слободи говора. Клодин Геј је и сама стигла на положај председника не по академским заслугама (плагијати, танка библиографија радова) већ по воук "кључу".
Па зар није 2020. године слала запосленима меморандум где управо прокламује све могуће воук агенде које наравно укључују и контролу слободе говора? Сада се одједном представља као велики поклоник те исте слободе коју је годинама активно негирала.
Како каже амерички филозоф и публициста Џејмс Линдзи, све високошколске институције морају да се крену том неокомунистичком (Маркузе) стазом, да одустану од своје основне мисије и преузму вредности агенде одрживости Уједињених нација. Све институције морају да запосле "надлежне за одрживост" и да одбију да учествују у било којој активности која је супротна тој владајућој мантри.
Професори се отпуштају због погрешне поруке на Иксу или израженог мишљења а на њихово место долазе политички подобни. Остали ћуте. При пријему студената изузетно велика предност се даје студентима из мањинских група – црној Америчкој популацији пре свега, воук активистима, трансродним особама. Критеријуми за селекцију истраживачких пројеката су исто тако калибрирани.
Меритократија, вредносни систем заснован на личним заслугама је прошлост а позитивна дискриминација и проказани расизам и кривица белог човека су садашњост.
Воукизам је нова религија и живи у сфери ирационалног, тражи вернике, апостоле и жртве. То је религија која се само прерушила у милосрђе и правду док је суштински агресивна и некомпатибилна са западним вредностима од породице и образовања, до рада и резултата рада.
Истоветне вредности воук провенијенције заступа и злосрећни Светски економски форум и неофашистичка (Мусолини, дефиниција фашизма = корпорације + држава) кабала из Давоса.
Што се дотичне господе тиче, њихов гласноговорник, псеудофилозоф и историчар Јувал Харари нам јасно и гласно поручује у својим публикацијама и јавним наступима да смо бескорисне изелице (useless eaters). И немојте молим вас да о томе буде било какве забуне, те изелице смо МИ а не Јувал и његова раја. Они представљају златну милијарду или пола милијарде, колико већ одокативно процене да им треба.
Амерички новинар Такер Карлсон који се управо прославио интервјуом са председником Руске Федерације Владимиром Путином, а који је иначе врло проницљив и оштар критичар свакојаких облика власти и њених злоупотреба, у једној ТВ емисији каже јасно како он "чита" и разуме давоске поруке о спасавању планете, интеграцији човека и машине (Клаус Шваб) те бескорисним изелицама.
Такер поручује да се не замајавамо. Ако у кухињи имате превише бубашваба онда узмете да их таманите. Исто то са мишевима. Значи, ако вам неко каже да на планети има превише људи, тај неко ће и да предузме нешто да тај број смањи. Ако су људи проблем, а ви сте човек... па ви им стојите на путу, ваш живот је сувишан, штетан.
Сваки дух који тежи да умањи, онемогући, спута и скрајне човека је по дефиницији демонски, каже Такер. И немојте сами себе лагати. Тако је.
Толико о воук идеологији и глобализму у интерпретацији великих корпорација и корумпираних политичара.
Да се вратимо сада на почетак ове приче. На Немачку од пре сто година. Нацистичка идеологија је била десне провенијенције (раса, нација) а воук идеологија је леве (људска права, глобализам). Па како је онда то слично? Како је то Нил Фергусон лепо објаснио и дочарао у интервјуу датом америчком Хувер институту, Хамас је 7. октобра показао да им је намера протеривање Јевреја из Палестине и укидање Израела као државе. Уколико би се то догодило то би заиста и био други Холокауст, зар не? Значи, две различите идеологије користе исте методе освајања институција и јавног мњења а крајњи резултат је исти, јавно одобравање или барем прећуткивање злочина. Америчке академске институције су воук и пропалестинске без критичког отклона.
Супер либерална и најдемократскија земља на свету, Канада промовише програм државне еутаназије за болесне, несрећне и сиромашне. Присетимо се сада концепта Биндинга и Хоха од пре сто година и њихову "Дозволу за уништавање безвредног живота". Зар нам то све не звучи језиво слично? У Британији је држава почела да насилно исељава старије људе из кућа у њиховом приватном власништву.
Compulstory Purchase Order се то зове, наредба за обавезну куповину. Треба им животни простор за имигранте. Као што видимо, неки су животи пожељни а неки више нису. Неко о томе одлучује и тај неко седи у неком кафкијанском бирократском замку – сасвим невидљив и недодирљив.
Бели човек је у овом тренутку жртва организованог, државно спонзорисаног расизма. Воук активисти тврде да је немогуће бити расиста према белом човеку. Агресивност те идеологије поприма патолошке облике.
Преко деведесет посто нових директора већих компанија у Америци се сада регрутује из редова мањина. У земљи где је већина и даље бела и образованија. Шта је следеће? Докторска теза на тему златних зуба у устима белих људи? Њихове куће, имовина, животи?
Сведоци успона Хитлера и нацизма се бране да нису знали. Била је језива пропаганда, плашили смо се комунизма. Наравно, сада се потомци истих тих плаше пандемије, климатских промена, трансфобије и Русије, можда не баш тим редоследом али је страх та константа која неизбежно води ка манипулацији. Спољни непријатељи се сада појављују у лепези од вируса и сунца до Чајковског и Толстоја.
А где су сада у свему томе интелектуалци? Где су сада ти људи чији је задатак да анализирају, вагају, проговоре, упуте и у крајњој линији поведу? Ако издају и овај пут, зашто би крајњи исход био другачији? Осим мозга важно је понекад имати и неке друге органе. Можда је чак добро присетити се и старе, добре и напаћене душе, ко ће га знати…
