Ослободиоци и издајници

У октобру 1944. слобода је стизала у Србију, после четворогодишње нацистичке окупације. Доносила је Црвена армија која је у народу називана руском војском, и уз њу домаћи партизани који су се овде пробијали први пут након 1941. године.

Ослобођењу од мрских Шваба, архинепријатеља 20. века, несумњиво су се радовали – тачније започињали су општенародно весеље – сви Срби. Тешко је рећи и грађани Србије, јер су и муслимани око Новог Пазара, и косовски Албанци, као и Мађари у Војводини, долазак Немаца 1941. заправо доживели као сопствено ослобођење и током наредних година масовно подржавали окупационе власти.

Но и многи Срби су стрепели, страхујући да ће, после протеривања Немаца, и комунистичка одмазда у земљи која им се одупирала бити жестока. Велики Пекић ће касније тај осећај сажети већ познатом метафором: четири године чекали смо песму и бат корака, али ни ту песму нити тај бат.

И заиста, песме које су донели партизани на српске тргове у јесен 1944. нису биле српске родољубиве песме, а ново коло које би се расплело није се играло уз традиционалне мелодије. Нове корачнице биле су жестоке, испуњене револуционарним набојем. Та чињеница била је последица опредељења комунистичког руководства да од 18 дивизија НОВЈ, колико их је учествовало у "бици за Србију", свега њих осам буду домаће и под руководством Главног штаба за Србију, док су остале формиране у другим деловима Југославије и налазиле су се под командом Врховног штаба.

Радило се о Титовој идеји да Србија више неће бити та која ослобађа Југославију, већ да великим маршом од запада према истоку – Југославија ослобађа Србију. Зато ће Тито одбити предлог да од србијанских јединица формира Шумадијску дивизију НОВЈ, и одложити одржавање српског Асноса за период после рата.

Ни застава под којом су партизани извојевали слободу није била српска ни традиционална југословенска, нити су униформе и ознаке војске која је била победничка изгледали као они из 1918. године, када је народ несумњиво био уједињен око значења појма слобода и ослобођење.

Реторика победника у завршници грађанског рата била је у најмању руку чудна: деловало је као да су прогласи становништву претећи и непријатељски интонирани.

Генерал Љубодраг Ђурић, први партизански командант ослобођеног Београда, у првом прогласу упућеном грађанима октобра 1944. је говорио: "Дошао је час освете. Крв невиних жртава, љубав према своме народу и слободи обавезују вас на немилосрдну освету над издајницима српског народа. Ни један издајник који се ставио у службу окупатора не сме остати скривен и некажњен. Помозите својим ослободиоцима да до краја изврше своје праведно дело освете за патње српског народа. Пријављујте војним властима немачке војнике, издајнике српског народа и скривено оружје. Будите десна рука својим ослободиоцима у истребљивању и прогоњењу непријатеља из нашег лепог Београда. Нека Београд престане бити легло издајника, који су хтели да заваде српски народ са братским народима Југославије и нека постане жижа слободе и љубави међу нашим народима." Заиста чудна реторика за град ком предстоји ослобођење?

Гневом су испуњени и дневнички записи партизанских војних и политичких руководилаца. Док Владимир Дедијер победоносно кличе "Правда је дошла по своје", уз напомену да неће бити опроста, Гојко Николиш је био свестан "страве" (његов израз) оних који су се на било који начин у рату супротставили комунистима.

Тада анонимни посматрач по имену Владета Јеротић 19. октобра 1944. бележи у дневник сцене са београдских улица: "У ослобођеним улицама удаљеним од борбених линија, ранија радост пред ослобођење постепено се губи и уступа место личним осветама. Ово су тренуци масе, гомиле."

Сличним запажањима допуњавао га је и некадашњи дипломата, сјајни хроничар свог времена Бранко Лазаревић: "Руси беху питоми и просто срдачни, али ови ’наши’ уђоше љуто и као да се свете."

За нечојствене победнике октобар 1944. био је ослобођење над ослобођењем; једино њихов подвиг рачунао се у истинско народно дело, са извојеваном слободом у пуноћи. Датуми ослобођења српских градова од окупатора и завојевача из 19. и с почетка 20. века просто су избрисани из јавног сећања, а колико су банализовани они из Првог светског рата најбоље говори случај Београда, где је празник одбране града замењен Даном артиљеријских јединица ЈНА.

“Мисли моја, мој у глави црве, зар почиње све од четр'ес' прве, и зар до ње ничег било није, ни нас самих, а ни историје”, питао се са ироничним смешком, много година касније, Милован Витезовић.

Где се данас, у нашим националним календарима, налазе датуми ослобођења Приштине, Призрена или Новог Пазара, након векова ропства, у Првом балканском рату? Празнујемо ли, и чинимо ли то на достојан начин, и дане ослобођења српских градова у Великом рату? Или неко стварно мисли да је једина слобода за Србе у 20. веку дошла 20. октобра 1944. године?

Ту долазимо до једног дубљег, рекло би се онтолошког проблема у вези са тумачењем појма ослобођења из 1944. године.

Још 1941. један партизански билтен објавио је следећу партијску инструкцију: “Борба против издајника и петоколонаша поставља се у исти ред као и борба против окупатора.” То је разумљиво с обзиром да су се комунисти одлучили да паралелно са борбом за ослобођењем изводе и социјалистичку револуцију. Али се само од себе ту намеће питање - ко је за њих био издајник?

Можда су на почетку борбе 1941. као такви означени осведочени германофили, али је с временом та етикета све чешће лепљена оним људима у Србији који су читав свој живот посветили борби за ослобођење, уједињење и напредак државе. Рецимо, једини солунски троструки витез Карађорђеве звезде са мачевима, мајор Божидар Нектаријевић, стрељан је од комуниста као издајник 1944. године.

Када причамо пак о главним токовима српске културе, као издајници су означени људи попут Слободана Јовановића, Григорија Божовића, Нике Бартуловића, Драгише Васића, Симе Пандуровића, Светислава Стефановића, Жанке Стокић и Аце Цветковића, Бранка Поповића, Михаила Миловановића…

Ту долазимо и до кључне поенте овог текста: комунисти су оваквом политиком већ на крају Другог светског рата, а на почетку своје дуге владавине, девалвирали појам издаје и издајника. Зато, када на крају те епохе, 1990-их година, земља буде засута бомбама, а унутар ње све врило од протеста – који су имали своју логику, али и од којих је интерес имао директно агресор и окупатор – појам издаје биће исмејан. "Ми смо страни плаћеници и домаћи издајници", говорили су уз осмех лидери група које су у то време заиста пролазиле кроз обуке у страним центрима шпијунаже и пропаганде. И који су касније постали лидери обојене револуције у Србији.

О декомунизацији међ’ Србима

Издаје је у српском народу било од памтивека и она је увек жигосана, па се и у временима заборава најтеже праштала. Злосрећни Вук Бранковић, ког је народно предање, упркос историјском чињеницама, означило као издајника, и шест векова касније остао је синоним за издају. Док год се шта има издати – издаја постоји. Али шта би онда као издају, некада Бога и суверена, а од епохе револуција и нације, могли да означимо у временима релативизације свега, па и најсветијих појмова?

Један од најважнијих православних проповедника данашњице, свештеник Андреј Ткачов, у књизи насловљеној са Није на продају приложио је и есеј под истим именом. Ту је закључио: “Да би се новац потиснуо с места који му не припада, није довољно испаљивати источне каламбуре. Треба одредити главни списак ствари и појмова који се не мере новцем.” Сугерисао је и почетни списак ствари које нису на продају. Породица – није на продају. Отаџбина и вера, такође. Ни савест ни част нису на продају. Ткачов закључује: “Сваки човек обавезно треба да се запита: шта ја ни под којим условима не могу да продам? Шта нећу продати чак и ако ме лично баце у ватру и припреме оруђа за мучење? Тако ћемо захваљујући мисленом труду у сувом остатку добити неприкосновену резерву истинских вредности које нису на продају и захваљујући овим вредностима живот ће моћи да добије истинску дубину и смисао.”

Да ли бисмо онда могли да се сложимо да је, када се такав списак сачини, све супротно од тога и свака продаја – уједно и пут ка издаји?