Среда је вече, и по граду не би требало да буде гужве – размишљам спремајући се пред одлазак на трибину. Заправо, на представљање нове књиге Бојана Димитријевића о Слободану Пенезићу Крцуну, које се одржава баш о шездесетој годишњици Крцунове погибије, на Коларцу.
Полазим релативно касно, јер се испоставља да је саобраћај у колапсу. Разлог је друга трибина на коју сам заборавио: приближно у исто време на Маракани се игра утакмица између Звезде и Барселоне. Стижем безмало у минут до дванаест, да као један од пет учесника пренесем своје утиске о књизи коју сматрам за важну.
Како говорити о овом жанру – биографији историјске личности, а да не препричате и њен садржај? И како усмерити разговор о годишњици нечије смрти, а да то не личи на комеморативни скуп, премда је важно и учествовати у дебати о његовом делу и политичком тестаменту?
У последње време све више се стиче утисак да ми о својој прошлости не желимо да промишљамо, да не покушавамо да је разумемо, већ улазимо у улогу некаквих савремених жреца који о догађајима и актерима једноставно доносе пресуде. Било да се ради о књазу Милошу, Карађорђу, краљу Александру, Титу или неком сасвим петом, ми износимо вредносне судове и заузимамо стране, без жеље да разумемо ма какав контекст или ослушнемо узрочно-последичне везе. У таквој средини, историчар који указује на нијансе је често сувишан, јер он покушава да објашњава, а околини је потребан онај који пред гиљотином прошлости осуђује, или оправдава.
Да ли је онда и о Крцуну, о годишњици смрти, размишљати изван устаљених оквира: једне стране која га сагледава искључиво као "крвавог до рамена" (како је он једном сам себе описао Михизу) или друге која га сматра за српског родољуба међу комунистима?
Могло би се рећи да је српски 20. век прошао у знаку тројице Слободана. Први Слободан, рођен 1869, био је уједно и први тог имена међу Србима – наравно ради се о Слободану Јовановићу – историчар и правник, ректор Београдског универзитета и председник СКАНУ, напослетку и председник емигрантске владе Краљевине Југославије током Другог светског рата. Тај Слободан обележио је српску историју у раздобљу између 1918. и 1945. године.
Други Слободан, Пенезић, управо је рођен те 1918, а постаће једна од најважнијих личности српске историје управо након 1945, и као ''први полицајац'', посланик и касније члан Савета федерације Југославије, бити у успону све до почетка 1960-их година и мистериозне смрти 1964.
Онда је 1980-их дошао и трећи Слободан са судбинском улогом у Србији: најпре као лидер комуниста ове југословенске републике, а онда и као председник Србије и СРЈ – јасно је, радило се о Милошевићу. Сва тројица били су злехуде судбине: први је умро у изгнанству, други трагично настрадао (по неким убијен), трећи умро у страној тамници.
Слободан Јовановић је имао и рођену, историји мање познату сестру, којој је отац одабрао име Правда. Својевремено је један аутор духовито запазио да се мушко име примило међу Србима, а друго, симболично, није. Од 1990-их година и име Слободан је све ређе међу новорођеним дечацима. Говори ли и то на свој начин о лествици вредности једног времена? У времену кад Српкиње више не рађају Слободане, на оне из прошлости мора се гледати са нешто више разумевања.
Како у генерацији која калкулише око "Рио Тинта" не гледати са дивљењем према генерацији која је колективно устала против Хитлера и највеће војне силе тог доба?
Притом је, то су комунисти после рата добро прикрили, и партизански нараштај пошао у бој ослоњен на српске слободарске и епске традиције. Крцун је, можда из срца, а можда и манипулишући у одсудним моментима битке на Сутјесци, својим поколебаним пролетерима одржао говор у ком им је кратко и јасно казао: ви више нисте ни комунисти ни партизани, сад сте само српски војници. А српски војници, зна се, не остављају свог врховног команданта. И онда су кренули у пробој…
Како у постидеолошком добу не одати почаст онима који су били спремни да дају живот за идеју и идеологију, ма каквом се она касније показала (неки су и тада дали живот – супротстављајући јој се). Крцун је имао само 23 године када је 1941. изашао на историјску позорницу као несвршени студент пољопривреде. Његов директни надређени, у борби против "пете колоне" и касније у Озни, Александар Ранковић, тада је тек био напунио 32 године. Који су животни назори данашњих студената или младих људи тек закорачилих у четврту деценију живота, и постоје ли идеали због којих су спремни да жртвују посао, каријеру, па чак и живот?
Како у времену масовног штанцовања доктората и фалсификовања диплома не задржати бар мало поштовања према онима који су заувек остали абаџије и бравари, и никад нису посегли за академским звањем које им је, да се не лажемо, било доступно? Да ли је у епохи општег полтронства могуће и замислити посланика који, као некад Раденко Мандић, подиже руку против решења (конкретно радило се о уставу из 1974) које је дала његова партија? И како остати равнодушан пред чињеницом да су многи од њих, неуких, после партизанске епизоде свог живота, постајали успешни директори или менаџери, или остваривали завидне резултате у дипломатији?
Кад се и овде осврнемо на Крцуна, ког поистовећујемо са кожним мантилима и пендрецима, у исто време видимо и човека који машта о измештању уметничких факултета у Сремске Карловце, видевши тај духовно-историјски амбијент као прикладан за развој будућих културних посленика.
Постоји ли у данашњем политичким естаблишменту таквих визионара или бар занесењака?
С друге стране, како истој, партизанској генерацији, опростити напуштање и издају српства? Једини је заборављени песник и некадашњи комесар Танасије Младеновић смогао снаге да јасно призна да "смо ми комунисти објективно издали свој народ". И усред распада Југославије предложио алтернативу – у повратку идеји светосавља. Ту идеју издали су, и чак у издаји били први и најревноснији, кадрови попут Ранковића и Пенезића. То је била генерација која је поништила тековине борбе својих отаца из 1912-1918, стварајући у Македонији и Црној Гори нове нације, а од Косова државу у држави.
Онда су раскрстили и са српском културом, убијајући неке од њених најистакнутијих носилаца, и на крају највећим делом прихватили хрватско културно становиште. Крцун је заједно са Ранковићем још 1941. по Ужицу хапсио и убијао непокорне и неприлагођене, од Живојина Павловића до Михаила Миловановића. Онда су то братство у крви потврдили и 1944. по заузимању српских градова и спровођењу терора Озне, па 1945. након што су им у Словенији и Босни хиљаде ратних заробљеника допале шака.
Како разумети њихово вишедеценијско ћутање о тим жртвама, о гробу Драже Михаиловића и стотинама других масовних гробница, и изнад свега, како им опростити ћутање о Јасеновцу? Како имати разумевања за то што ни у најинтимнијим мислима на маргини неке личне хартије нису проговорили о геноциду у НДХ или га бар тим именом назвали, кад већ нису исказали вољу да узимајући у обзир све те невине жртве утичу и на другачији положај српског народа у југословенској федерацији?
Сва ова питања, из једног и другог угла, говоре нам да је немогуће да све догађаје и личности из историјом кључалог српског 20. века, сагледавамо једнострано и оцењујемо простом, хладном реченицом. И да је улога историчара као медијатора у својеврсном унутрашњем дијалогу који упорно изостаје – незаобилазна и незаменљива.
"Све је јадно у грађанским ратовима, али ништа није јадније него сама победа", утврдио је одавно Цицерон, један од највећих умова цивилизације коју је утемељио Рим. Четници, монархисти и српска национална идеја поражени су у грађанском рату 1945. године. Без обзира што је њихов отпор потрајао и годинама након рата, и што су на новим кривинама историје неке њихове идеје и реафирмисане, моменат ресетовања никада није дошао. Али и комунисти су свој рат изгубили, и то онда када су све њихове идеје пале на испиту из историје. Два темеља на којима је тај систем почивао, самоуправљање и братство-јединство, просто су се с временом искрунили и показали као нефункционални. А онда је уследила 1991. распад те државе у мору крви.
"Ми смо одбацили систем за који су се наши родитељи борили", тако је недавно Крцунов син сажео утисак "деце комунизма". И он и брат и сестра иселили су се и каријеру су остварили у Америци, исто као и унуци Драже Марковића, Јове Капичића… Дакле, у срцу империје против чијих су се идеала борили њихови очеви и дедови. То је и посебна димензија пораза југословенских и српских комуниста.
"Србија је велика тајна; не зна дан шта ноћ кува, нити ноћ шта зора рађа", записала је песникиња 1941, стихове који су постали вечито актуелни. Данас ће онај који путује Србијом у селу Каран код Ужица застати поред величанствене Беле цркве каранске. Одмах наспрам ње, само преко улице, угледаће и старинску чесму, коју је подигао човек с презименом Пенезић: био је то Крцунов отац.
Ако исти путник крене низ Мораву, у Великој Дренови наћи ће завичај двојице Крцунових савременика, патријарха српског Германа и писца (касније и председника) Добрице Ћосића. И њихове куће налазе се у истој улици, једна наспрам друге, на свега педесетак метара удаљености. А у Шопићу код Лазаревца, селу где је Крцун изгубио живот под недовољно расветљеним околностима 1964, налази се, само неколико километара даље, и споменик функционерима СПО-а, убијених у атентату 1999. године.
Историја је удесила да се наши антиподи и тако силне противречности налазе једни уз друге. Некада улице који их деле делују као провалије или непролазне међе. А некада их је, тражећи да видимо и чујемо другог, и врло једноставно прећи. Јер су све то само сокаци наше Србије, једне и недељиве.