У главној улици града ког називају зеленом метрополом Немачке све је живо као у кошници: у току је Адвент и божићна атмосфера осећа се на сваком кораку. Ипак, домаћини ми говоре да се у последњих десетак година та улица са старим "швапским продавницама" и локалним производима нагло променила – иако се ради о богатом региону, и стопа незапослености је изразито нарасла.
Куповна моћ је опала, па старе радње замењују нове са јефтином робом, и то махом оне чији су власници мигранти из исламских земаља. Према попису из 2012. овај град имао је око 30 одсто не-немачког становништва, а процене су да је сада ситуација пола-пола, можда чак и у благој предности у корист досељеника.
Највише их је из Турске и са Блиског истока, па град има око 30 џамија, махом новоизграђених.
У шетњама изван центра, на појединим радњама се уочавају сиријске заставе, пошто баш тада Дамаск "шапатом паде" и председник Асад оде у изгнанство; тих дана је одржан и један велики скуп у знак подршке "ослободиоцима". Све то чини да се тензија из далеких предела преноси и у ове крајеве, недалеко од Рајне. И нико није имун, нити зебња од одговора на питање "шта даље" може да се сакрије. Грејање је слабије, а улична расвета добрим делом утуљена, да ли због актуелне кризе или је од раније тако, није до краја јасно.
Упркос званичној статистици, у главној улици махом се тискају Немци и туристи светле пути. Неки коментаришу да муслиманско становништво бојкотује Weihnachtsmarket на градском тргу и његов полукарневалски карактер – али са духовном основом, а да слични протести против хришћанских обележја Немачке погађају и друге институције. Ко ће га знати, можда идеја о људским правима која почиње да се своди на владавину агресивне мањине над пасивном већином и овде даје своје горке плодове. (Баш у тренутку кад настаје овај текст стиже и вест о терористичком нападу на божићном сајму у Магдебургу где је убијено и повређено близу 200 особа)
Помешани мириси са оближњих тезги које су начичкане једна до друге деконцентришу и не остављају превише простора за размишљање. Зима стеже. Зато се оближња књижара чини добром опцијом за предах, чај, повезивање са интернетом, али и мини анализу на тему шта Немци (и зашто) данас највише читају.
Прва новост и уочљива разлика у односу на Србију је та што се по овдашњим кафеима и ресторанима ретко, готово нигде, не може ухватити "вај-фај". Не ради се о некаквом кратком споју или локалној особености – слично је у свим градовима Вестфалије. Значи, нема тражења једноставног одговора на лицу места, већ преостаје препуштање интуицији и онога што можемо да опазимо, разумемо и запамтимо.
Колико би иначе таква околност променила нашу свакодневицу Којом брзином би настајали наши текстови и колико би се без свакодневног приступа интернету генерално угрозила наша продуктивност? С друге стране, колико би таква околност, бар у случају историчара, заиста раздвојила истраживаче и преписиваче, или на другој страни просејала критичку читалачку публику од оне која се информише преко интернет-портала.
Полице крај улаза испуњене су бестселерима. Топ пет су награђивани романи домаћих аутора Себастијана Фицека и Јоакима Мајерхофа, Фриде Макфаден (популарне америчке ауторке, иначе лекара, специјализоване за повреде мозга), Карстена Хена (по његовом "Шетачу књиге" ове године је снимљен и филм доста добро котиран на ИМДБ-у) те покојне ирске списатељице Лусинде Рајли. У другим жанровима на првом месту суверено се налази аутобиографија Ангеле Меркел, а одмах иза ње "Патриота" – постхумно објављена аутобиографија Алексеја Наваљнија.
Посебно разгледам одељак Geschichte, у ком и даље доминирају издања немачких и англосаксонских историчара везана за тројство Трећи рајх-Други светски рат-Холокауст, али и за немачко средњовековље. На уочљивим позицијама су и неколике синтезе националне историје.
Што се тиче (гео)политике, свеприсутни су наслови са жуто-плавим корицама, јасно у служби подршке Украјини, а уз то и велики број издања који се тичу САД који такође наступају са либералних позиција и отворено критикују Доналда Трампа. На први поглед, рекло би се да је у рухо демократије увијено голо једноумље.
Један посебан штанд претрпан је гомилом књига Ангеле Меркел: плаве корице са њеним ликом и упечатљивим насловом "Слобода" (Freiheit) просто вуку читаоце да завире међу корице и виде зашто то издање привлачи толику пажњу у предизборној Немачкој. Цифре доступне о њој тешко су замисливе за балканске прилике: до почетка децембра било је продато око 400.000 примерака, а хонорар за бившу немачку канцеларку износио је око 12.000.000 евра.
То дознајем тек касније, а док је узимам у руке, већ на другој страни, у предговору, налазим први помен Југославије.
"Онда је дошао 24. фебруар 2022. године и руски напад на Украјину", пише Меркелова у контексту идеје о настанку књиге и наставља: "Ратови у Југославији на почетку 90-их су већ потресли Европу. Руском инвазијом на Украјину су отворена нова питања. То је био чин противан међународном праву, који је потресао европски мировни поредак установљен након Другог светског рата, који је био заснован на очувању територијалног интегритета и суверенитета држава."
Како само једном Србину ово опоро звучи?
Али одлучујем се да одмах купим ову књигу. Још од изучавања њихових извора о Другом светском рату, заправо од увида у записе Хермана Нојбахера и Глеза фон Хорстенауа, допала ми се та хладна али прецизна перцепција. И начин на који Немци описују наше врлине и мане. Хладан туш следи на каси, када књигу наплаћују "тричавих" 42 евра. Нек иде живот. Написаћу за РТ есеј о месту Срба у мемоарима Ангеле Меркел!
Одмах након прочитаног пролога постаје јасно да ова књига није ни налик на мемоаре државника и архитеката европске будућности из друге половине 20. века. Ни стилом, ни снагом аргумената и изнетих идеја, мемоари Меркелове нису у рангу ни Черчилових ни Де Голових аутобиографских записа. Речју, показаће се да је ово апологија сопствене политике и неолибералне идеологије која широм Европе убрзано губи подршку.
Од обимне књиге (више од 700 страница) очекује се да ће донети бар неке од описа значајних догађаја балканске историје у протекле две деценије. Поготово када се у обзир узме чињеница да је у годинама разбијања Југославије и дезинтеграције српског простора Меркелова била на одговорним функцијама: од 1990. до 1998. се као кадар ЦДУ налазила на министарским функцијама, док је 2005. (само годину дана после мартовског насиља на КиМ) постала немачка канцеларка.
Ко очекује описе закулисних радњи на Балкану и погледа "Мути" на овај простор грдно ће се разочарати: у књизи има и њених увида о Кини и САД, и опсервација о Русији са прилично русофобије, и Пољске и Украјине… али не и бивших југословенских земаља. Детаљније је обрађена ситуација у Грчкој и Мађарској, док се од екс-ју лидера на страницама њене књиге не појављује безмало – нико.
У једној прилици је споменут Слободан Милошевић, у једној Зоран Заев, и то успутно, и више нити један председник, премијер, министар. Да "испојлујем'" до краја: они који очекују опис фамозног сусрета са Борисом Тадићем из 2011, такође ће остати ускраћени за њене утиске и погледе. Ту већ постаје јасно да се не ради о свеобухватним мемоарима, већ о некој врсти памфлета (делим утисак коментатора "Дојче велеа" да је књига "досадњикава") налик на записе Чеде Јовановића својевремено објављене у Србији. Само што су ови троструко обимнији.
Југославија и српски народ помињу се на још неколико места у књизи. Понешто натуцам сам, али сам за квалитетне преводе захвалан колегама Луки Роксићу и Вукашину Неимаревићу. Пре свега, интересантан је онај одломак који говори о руском председнику Владимиру Путину и његовом говору на минхенској безбедносној конференцији из 2007, где је бивша канцеларка навела како је "узрујавала" његова самоувереност, поготово што није посветио "ни речи о нерешеним сукобима на његовом прагу: у Нагорно-Карабаху, Молдавији и Грузији; критика НАТО интервенције у Србији, али ни речи о зверствима које су Срби починили током распада бивше Југославије".
Овај фрагмент, као и онај из предговора, можда ће дати за право оним српским историчарима који тврде да је србофобија само један рукавац русофобије која се узгаја на Западу.
Меркелова пише и о важности положаја Србије и њену улогу током мигрантске кризе 2014, али без превише детаља. Посебан одељак о Западном Балкану, баш под тим насловом, односи се пак већински на нашу земљу. Тај одељак она започиње описом разговора са својим министром спољних послова Штајнмајером из 2014, када су Европа и Немачка обележавали низ значајних годишњица историјских догађаја.
Један од таквих била је и 1999. година: "У марту 1999. године, Бундесвер је први пут од свог оснивања учествовао у борбеној мисији са својом ваздушном флотом. Као део НАТО операције Allied Force, ваздушне снаге су нападале српске и југословенске снаге под контролом председника Слободана Милошевића. Те снаге су брутално деловале против албанског становништва у покрајини Косово, приморавши га на бекство како би спречиле независност Косова."
Онда се "Мути" враћа на 2014. годину и поентира: "У нашем кругу разговора бавили смо се сталним тензијама, посебно између Србије и Косова, али и унутар самих земаља, као што су Босна и Херцеговина. Чак и 2014. године, сто година након почетка Првог светског рата, мир у региону је био крхак. Србија није признала независност Косова." И на крилима тога започео је тзв. Берлински процес, са циљем да "миран суживот на Балкану буде дугорочно осигуран…"
С једне стране, јасно је који су стереотипи о српском народу присутни у немачким политичким елитама, па самим тим и код Меркелове. Али откуд то да они буду доведени у контекст Првог светског рата? Српски народ тада није водио освајачку политику, нити се након стварања Југославије 1918. одигравао ма који међунационални сукоб на овом подручју. Биће да поједини западни политичари и улогу Срба у Првом светском рату виде на себи својствен начин. Да не кажемо да их и даље гледају кроз призму атентата Гаврила Принципа на Франца Фердинанда – ваљда је такво становиште поражено 1918. године?
Штајнмајер је чак сугерисао својој шефици да би менторство Немачке у Берлинском процесу могло да буде проблематично, "с обзиром на нашу немачку историју". Другим речима, знајући какву је улогу имало јаче немачко присуство на Балкану у 20. веку и колико је допринело постојећем стању ствари. Меркелова се на крају, по свом признању, ипак оглушила о ову сугестију. "Веровала сам и још увек верујем да само чланство свих држава Западног Балкана у ЕУ може трајно обезбедити миран суживот у региону. Без обзира колико тај пут био тежак, мора се прећи", закључује ауторка ово поглавље.
Овај део мемоара прочитао сам још у књижари, у главној улици града у Северној Рајни – Вестфалији. Изашао сам на улицу са још узбурканијим мислима но што сам ушао у књижару. Људи око мене били су бучни и весели, а дуга колона аутомобила у оближњој улици пролазила је полако, али без галаме и сирена својствених српским возачима. Било је више позитивних момената и асоцијација приликом овог пута у Немачку. Све док једног тренутка поред мене није протрчао човек го, као од мајке рођен.
Људи у мимоходу нису одвали утисак згранутих: као да су огуглали на сличне призоре. Das ist Deutschland, слегао је раменима, уз осмех, локалац који је пратио госте кроз шетњу. "вајнахсмаркетом".