Пробајмо да догађаје сагледамо хронолошки, са што мање вредносних судова.
Прво се на новосадској железничкој станици срушила гломазна бетонска надстрешница, која је усмртила и вечно осакатила безмало 20 људи. Па је кренуло спекулисање у јавности да ли је надстрешница била предмет реконструкције, иначе реконструисане и дограђене железничке станице. И ако није – зашто није. А ако јесте – како се догодило да се нешто што је обновљено после тако кратког времена сруши и изазове трагедију каква се у Новом Саду не памти. И ко за то сноси одговорност.
Власти су реаговале немушто, са опречним информацијама у данима када је јавност била усијана. Симболичка чињеница да је била у питању надстрешница, која би требало да заштити угрожене, а заправо их је смрвила, допринела је да се очај и бес прошире читавом земљом. Многи су се сетили својих "надстрешница" и у њима видели немар и неодговорност државних институција. Поједине оставке и привођења деловали су неубедљиво, а епизода са министром ког хапсе, па он након штрајка глађу бива пуштен на слободу, само су употпунили утисак да ће до проналаска одговорних тешко доћи.
Започели су протести. Први пут после много година на њима су изостала компромитована лица из опозиционог миљеа и чинило се да су побуде заиста исправне. Људи, не може се више политички калкулисати, реците ко је одговоран за трагедију у Новом Саду и процесуирајте га! Међутим, на овим окупљањима појавили су се и провокатори који су у више наврата изазвали и сукобе са окупљеним грађанима. Када се један такав инцидент догодио и на протесту испред ФДУ-а, студенти су после три дана у знак револта блокирали свој факултет и најавили обуставу наставе. Подржало их је и матично наставно-научно веће. У наредним данима уследиле су блокаде још неколико факултета, а онда и ректората Универзитета у Београду. За три недеље, били су блокирани безмало сви државни факултети на универзитетима у Новом Саду, Београду, Крагујевцу, Нишу… и започели су студентски протести.
Свакодневне блокаде у Београду, али и другим градовима на крају 2024. године, показале су да су млади, у чију се политичку освешћеност дуго сумњало, одлучни да истрају у протестима. Ови догађаји уједно су и највећи студентски протести у последњих четврт века. Са њима је солидарисало, или их јавно подржало, низ установа културе или појединаца из јавног живота. Власт је најпре покушала да и њих дискредитује, али се то показало као доливање уља на ватру. Чак и неутрални људи који би саветовали децу да се окану ћорава посла јер се кроз овакве побуне често провуку тројански коњи који обесмисле сав ранији ентузијазам, почели су да се мобилишу када би на ту исту децу насрнули момци са црним капуљачама. Узалуд је власт заиста учинила одређене уступке и почела са испуњавањем студентских захтева.
Да протести нису сасвим спонтани и није некаква тајна: левичарске и анархистичке групе које на више факултета воде главну реч већ су више пута примењивале исти сценарио у минулој деценији. Пођимо само од анализе појма "пленум" и његове примене, па ћемо ту пронаћи инструкције из загребачке "Кухарице" и штошта још. И симбол протеста, крваве руке, који долази из Албаније, такође не даје много разлога за оптимизам. Па одсуство опозиционих активиста, који су иначе били инвентар сваког окупљања у престоници, такође не мора да значи спонтаност протеста – већ управо супротно. Као и транспаренти на ћирилици и нагло увећан број тробојки, који нису карактерисали манифестације незадовољства студената претходних година. Па су одједном постали доминантни. Као да иза свега ипак постоји нека невидљива рука, која савршено усмерава циљеве, поруке и симболе ребелије у Србији.
Али ако је одговор на то да власт изађе са оптужницом против двојице младића, вођа студената са ФОН-а (иначе близанаца протераних из Книна 1995) да су усташки агенти зато што имају хрватске пасоше, а притом у јавност изађу и фотографије истих тих момака из Дечана и Пећке Патријаршије – онда и албанске крваве шаке и хрватска кухарица лако падају у воду. Постају ирелевантни у мору манипулација и спинова. Знамо сви да бити млад, или бити студент, не представља вредност само по себи, али историјско искуство показује да нови нараштај нипошто не би требало етикетирати, већ пронаћи начин да се ослушну његове потребе и проблеми. Имамо министарство омладине, имамо чак и министарство за друштвени дијалог, па чему онда они служе осим да успоставе дијалог и решавају проблеме универзитетске омладине?
Коментаришући напетости које су настале у друштву, Слободан Антонић је недавно написао текст под насловом "Не бити никоме корисни идиот". Како стоје ствари, у 2025. свако од нас ће својим коментарима и можда и несвесним сврставањем, постати корисни идиот. Само се поставља питање чији.
У таквом амбијенту, где је на друштвеним мрежама безмало сваки члан заједнице дао себи за право да етикетира и изриче пресуде, све чешће почиње да се поставља питање: који је став Српске православне цркве. Односно, зашто црква ћути? У налету емоција, тражи се експлицитан став српских духовних пастира, уз обавезно подсећање на литије у Црној Гори (и оне су започеле некада у децембру) и улогу почившег митрополита Амфилохија и владике Атанасија. Притом је карактеристично да се отровне стрелице, а уз њих и много тешких речи и оптужби, усмеравају према српском патријарху Порфирију, и то са десног спектра који би по природи ствари требало да буде његов ослонац и подршка. А када неко ко себе осећа српским родољубом назива патријарха световним или некаквим погрдним именом, то изгледа посебно тужно.
Позивање студената на почившег патријарха Павла – док настаје овај текст објављује се и вест да су студенти Филозофског факултета у Београду одговорили благодарећи на једно његово писмо од пре безмало три деценије – не пије много воде, јер је и он међу савременицима био оштро критикован због своје помирљивости. Тадашњи студенти 1991. су га чак и извиждали, када је у време узаврелих страсти говорио о потреби саборности.
Изгледа да је то и основна замерка патријарху Порфирију: његова помирљивост и блага природа, базична хришћанска жеља да се у сваком човеку види брат и ближњи, несхватљиви су родољубивом делу јавности који би "све и одмах", напречац и преким путем.
Таквима је као духовни вођ прихватљивији чак и владика који је око себе окупио екипу људи који су се раније карактерисали као "оглашени – изиђите" али јавно подржава протесте, него патријарх који, ето, не подиже устанак против власти, а покушава да у времену светске буре очува Србе на окупу. И да их, завађене, колико му је у моћи измири – а зна се да је за нашу браћу позив на помирење често увредљивији ма од какве погрде. Помирење тражи и преиспитивање и поправљање пре свега себе, а који би члан преког суда пристао на нешто тако. Што бисмо прихватили позив за револуцијом у себи и поправљање конкретног "ја", кад можемо да се залажемо за револуцију на улици, у име неког недефинисаног и имагинарног "ми"?
Јасно је да црква одбија да учествује у "свакодневном плебисциту" и наметнутим анкетама на дневно-политичке теме. Али се у последњих месечак дана српски патријарх више пута јавно оглашавао око актуелних друштвено-политичких збивања. Најпре је на његовој страници на друштвеним мрежама подељен један конкретан и рекло би се оштар говор студента Православног богословског факултета, који је говорио у прилог обустављању наставе. Онда је 22. децембра уследио директан патријархов коментар на протесте, а делимични осврти могу се видети и у Божићној посланици СПЦ и у патријарховом говору на прослави крсног имена Републике Српске. За заинтересоване ће бити врло вредан и интервју епископа новобрдског Илариона, објављен о Божићу у Нину, поготово у смислу оцене да ли црква ћути поводом актуелних збивања.
Треба цитирати неколико важних порука патријарха Порфирија: "Растуће поделе објективно угрожавају достојанство и слободу људске личности као и јединство нашег народа. (…) У узбурканој и немирној атмосфери у којој се налази наш народ, можемо рећи и држава, Црква се моли за све учеснике у друштвеним збивањима, да испоље праву, истинску, хришћанску, миротворачку, православну одговорност, да испоље искрено уважавање свих мишљења, посебно оног другачијег, никад не губећи из вида опште добро, заједничко добро изнад којег не би смело бити ниједно уже, политичко, друштвено или себично, групно, интересно."
Затим: "Молитвено вапијемо Богу да и невино страдале у паду надстрешнице на новосадској железничкој станици привије у наручје Своје. Гледамо у своја срца, и гледамо се међусобно, молећи се Господу да нам подари снаге да из тога трагичног догађаја, али и из других поменутих и непоменутих збивања у земљи и свету, стално извлачимо опомињућу поуку о томе да једни према другима морамо бити браћа, бити људи, охристовљени, искрени, суштински добри."
У свакој наведеној беседи, патријарх је као узор – архетип српског народа навео пример и искуство Светог Саве: "Управо зато што је био Богом преображен и просвећен, као светитељ Божји, постао је узор и пример свима, па чак и своме рођеном оцу. У светлу његовог примера позвани смо да са пажњом ослушкујемо младост, да је поштујемо, чувамо и оснажујемо у свему што је добро и честито."
Када анализирамо ове по(р)уке, пре свега треба да имамо у виду да су оне црквене, а не политичке природе, и да долазе од духовника који се до сада и на микро плану много пута показао као неко ко мири и спаја.
Патријарх Порфирије, замонашен у Високим Дечанима, на место епископа долази из једног врло специфичног окружења, из братства манастира Ковиљ. Ту је провео више од две деценије и практично је обновио, подигао из пепела дуго запустели манастир. Ковиљ, данас препознатљив по неким другим квалитетима, заправо је у историјском смислу најзначајније српско духовно средиште северно од Фрушке Горе, на некадашњој територији пречанских Срба. У тој светињи и данас се служи литургија по типику који је као хиландарски, речју то је светогорска духовност у нашем непосредном суседству.
Човек из тог окружења, вољен у јавности као наследник катедре Владете Јеротића, јесте доласком на трон Светог Саве преузео на себе и тежак крст српског (духовног) вође. Чини се да су околности у којима патријарх Порфирије делује умногоме сличне онима из епохе патријарха Германа. Не смемо да му, бар са родољубиве стране српске јавности, у одсудним моментима подмећемо клипове под точкове! Можда начин на који црква комуницира није усклађен са светом – који се застрашујуће убрзао. Можда и језик цркве није довољно разумљив – у нашој контаминираној свакодневици. Али у разумевању њене улоге, мораћемо најпре да разумемо и тај језик. Да припремимо своје уши за ту благу и смисленију фреквенцију. Па да тако припремљени будемо спремни и за онај тренутак када буде – загрмела.