Како је (заиста) заробљен Дража Михаиловић?

Следеће године биће обележена 80. годишњица овог догађаја. А и ове године није непримерено споменути га, када се буде празновала 80. годишњица од победе над фашизмом. Јер се радило, суштински, о судбини првог антифашисте Југославије. Али ми ћемо о том догађају говорити баш сада, док тишину не помуте фанфаре победника или шкргут зуба поражених.

Да се боље чујемо и разумемо.

Био је март, те 1946. године, када је група специјално обучених припадника српске (србијанске) Озне кренула пут Вишеграда, не би ли коначно ушли у траг свом ратном архинепријатељу: генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу.

Михаиловић је у то време био командант поражене војске, окружен свега групицом официра и војника, њему верних до смрти; остале групе биле су међусобно неповезане и расуте широм земље. Ипак, у исто време био је помаган густом мрежом јатака из околине Вишеграда, где се био склонио, тако да му читава тајна полиција Југославије, од које се очекивало много, није могла ући у траг. Посебно припремљена група од петнаестак официра Озне из Београда, већ се два пута враћала у централу необављена посла. Узалуд су и хапсили и мучили и обећавали – прерано остарели, али у народу и даље вољени генерал, и даље им је остајао недоступан.

"Тамошњи сељаци су ђаволски опрезни и непријатељски", стајало је у једном извештају Озне.

У акцију је, још од почетка те године, био укључен и Никола Калабић, Михаиловићев ратни командант групе корпуса Горске краљеве гарде. Њега је Озна поткрај 1945. заробила и убрзо заврбовала да узме учешћа у предаји свог доскорашњег команданта. Сам Калабић је првобитно пристао на сарадњу уз гаранције о амнестији људи које испоручи и неку врсту националног помирења, у чије би се успостављање и сам укључио. Његово руком писано писмо, на 19 страна, уз остала писма упућена руководству Озне (Ранковић, Пенезић) које је било укључено у операцију, проучавао је недавно и графолог и несумњиво утврдио да је у питању Калабићев рукопис и потпис на свим тим документима.

Ипак, ствар је кренула у другом правцу и он је, најпре обучавајући групу Озне а затим и излазећи с њом на терен, само послужио у сврху заробљавања Михаиловића и краха покрета коме је у рату припадао. Помирења с Титовим комунистима није било, нити га је 1946. могло бити.

Пошто је Ознина ("Калабићева") група два пута обилазила терен у чијој се околини налазио Михаиловић, а за њом су у потеру кретале локалне снаге Озне и милиције неупућене у читаву акцију, обезбеђење последњег српског ђенерала одлучило се да евакуише команданта. Из склоништа на Црном Врху Михаиловић је био пребачен у зону Варде, а одатле у мало планинско село Репушевиће. Крај усамљене куће једног избеглице посебно је ископано и припремљено и подземно склониште.

Озна им је и даље била за петама.

Трећи пут њена група била је пребачена возилима до Златибора, одакле се пешице упутила ка Вишеграду. Паралелно је пооштрена репресија "праве Озне" на терену, уз блокаде села, хапшење и готово инквизиторско мучење сумњивих сељака и породица четника – одметника.

"Извршите притисак на четнички сумњиве, врбујте и организујте обавештајну службу, у погледу новца немојте шкртарити. Обавештавајте нас чешће", стајало је у инструкцији Александра Ранковића вођи ове групе Пенезићу – Крцуну, показујући колико је савезној Озни, а тиме и партијском руководству, успешна реализација "операције Михаиловић" представљала приоритет.

Међутим, Пенезић му је из Вишеграда јављао како упркос свом напору и даље не може да оствари задатак: "Наш предлог за даљу акцију следећи: у колико наша група не дође за два три дана до неке везе и успеха остаје нам као најреалније средство стварање јаке мреже у целом крају. […] Уз то треба предузети војничке акције." Ову депешу Пенезић је послао 11. марта 1946, што је значило да је негде закључно са 14. мартом планирана обустава акције. Али баш тада је дошло до наглог преокрета и сигнала од Драже Михаиловића "Калабићевој" групи.

Истог дана када је Крцун предлагао прекид операције, и Михаиловић је после више обавештавања од јатака да је његов некадашњи командант Гарде на терену наложио својој пратњи да закаже састанак са њим. Све је надаље било кобно по њега…

Крај сеоског гробља у Горњим Раванцима, ноћу 11. марта 1946, састали су се Калабић (са једним пратиоцем) и човек из Михаиловићевог обезбеђења, Будимир Гајић, праћен Михаиловићевом "ратном сенком", Благојем Ковачем, који је лично познавао некадашњег команданта Горске краљеве гарде.

До самог састанка и препознавања ови људи држали су прст на орозу, а онда је Ковач потврдио да групу која им иде у сусрет предводи Калабић. Одмах је послат сигнал и Михаиловићу да није у питању варка, већ да му заиста долази његов официр, у рату популаран под надимком "Чика Пера". Био је то тренутак подгрејане наде, да ствар можда и није пропала и да постоје шансе за устанак и антикомунистичку акцију.

"Био је у дилеми, разапет између тренутне сигурности и боравка у мрачним и влажним склоништима, без радио-станице, везе са свијетом, и сусрета са својим Чика Пером, командантом Горске гарде", закључиће историчар Предраг Остојић (иначе завичајац и најбољи познавалац ових прилика на терену) на тему Михаиловићеве судбоносне одлуке.

Иако су наредни догађаји реконструисани у литератури и приказивани на филмском платну, тешко је утврдити тачан ток разговора, а посебно понашање групе ознаша који су после вишемесечних акција под кокардом дошли пред команданта Југословенске војске у отаџбини, за њих симбола свих зала против којих су подигли револуцију. Сусрет "Чиче" и "Чика Пере" био је дирљив чак и према сећањима учесника акције испред Озне, а наводно је у разговору у четири ока Калабић преломио свог команданта уз фразе: "Сад или никад" и "Србија те чека".

После низа препрека, Калабић је не само довео Ознину групу у Михаиловићево склониште, већ и успео да болешћу сломљеног и скривањем поколебаног генерала мотивише на покрет у Србију – место у чију је државотворну снагу највише веровао, где је суштински његова борба започела 1941. и где је после безмало пет година требало да се приведе крају.

"Све што ми је говорио и објашњавао изгледало ми је прихватљиво. Можда је био довољно убедљив, а можда ме је убедио зато што сам ја хтео да верујем. Вероватно је посреди и једно и друго", навешће касније сам Михаиловић.

Уз наздрављање, генерал Михаиловић је у глуво доба ноћи 12/13. марта 1946. требало да крене у Србију. Његово вишеградско обезбеђење, до самог краја опрезно према придошлицама, испратило га је уз речи "срећан нам био почетак свршетка". Сматрало се – комунистичког.

Но след догађаја био је, као што је познато, сасвим супротан: у путу према Србији, заправо близу места састанка (село Ундруље), Ознина група је по уговореном знаку застала и отворила ватру на генералову пратњу. Сви пратиоци изузев првог – путовође су му побијени, а командант је после потере која је трајала, у различитим нивоима, дуже од годину дана, пао у руке комунистичкој тајној полицији.

"Браћо Срби, убијте ме", наводно су биле последње речи које је изговорио на слободи.

Ознина група брзо је превезла заробљеног Михаиловића до Београда, где су их Ранковић, и потом Пенезић, примили са великим узбуђењем. Још брже је Ранковић пренео вест Титу, који се тада налазио у посети Пољској.

"Друже маршале, постављени задатак у потпуности је извршила група официра Озне. Издајник Дража већ се налази у Београду. Том приликом убијен је капетан Васиљевић и још три Дражина пратиоца. Ми нисмо имали губитака. Без пред.[ходног] плана и помоћи К.[алабића] не би могли открити и живог ухватити Дражу, јер је савршено био законс[пирисао], окружен и чуван од окореле банде. И даље држимо све у највећој тајности, ма да се нешто зна на терену где је извршена оружана акција…"

А Броз је исту вест експресно пренео и Стаљину.

Касније конструкције о заробљавању Драже Михаиловића укључивањем "Енглеза", њихових авиона и диверзаната, иако се добро уклапају у постојећи друштвени наратив и однос према Великој Британији, нису ослоњене на сигурне историјске изворе.

С друге стране, о коришћењу заврбованог Калабића попут "мамца" говоре сећања преживелих учесника акције из састава Озне, сећања породица преживелих јатака из Вишеграда, бројни (вештачени) документи похрањени у архиви БИА која се данас чува у Архиву Србије и доступна је истраживачима…

И извори из српске емиграције, где је верзија о издаји "исцурела" преко некадашњих политичких затвореника из Сремске Митровице.

Наиме, тамо је био утамничен Стеван Мољевић, коме је Михаиловић на суђењу исповедио да га је издао Калабић, а преко Мољевића је глас допро до још неколико истакнутих затвореника. Они су вест и пренели у емиграцију (пре свих, Драги Стојадиновић, брат Милана Стојадиновића и један од кључних људи колаборационистичке пропаганде), а Мољевић је и записао у мемоарима, који се и данас чувају у архиву – о њима смо већ писали у једном од претходних текстова, под насловом "Бекство из Шошенка на српски начин".

Једног дана, ако уопште тај дан и дође, када се буду отворили сви тајни досијеи за период након 1945, добиће се и додатна документарна потврда овог питања.

Операција заробљавања генерала Драгољуба Михаиловића била је један од кључних задатака Озне, како републичке тако и савезне. Сви учесници у њој били су награђени, али је требало да детаље задрже у тајности. И држали су их, све до 1960-их година, када је објављено неколико литерарних верзија акције, које су се разликовале тек у појединим детаљима. И чињеницама које су говориле ко је шта и када – смео да каже.

Никола Калабић је као некадашњи сведок-сарадник два месеца после акције био жив, и држан у Београду у некој врсти изолације. По опробаном методу, Озна која је већ променила назив у Удба, ускоро га се отарасила: ликвидиран је (по досадашњим сазнањима задављен) и покопан на непознатој локацији.

Напослетку је и он био жртва комуниста, који су му остатак породице третирали као непријатеље.

Калабићи су у рату поднели жртве и од окупатора и од партизана. Иако је издао свог команданта, о Николи је последњих година настао мит, као да је реч о некаквој савременој верзији Краљевића Марка. Зна се да је његов живот био испуњен контроверзама, сумња се у његово учешће у акцији Озне, али му је народна песма приписала митске особине и у народном сећању одредила положај непосредно уз Михаиловића. По српским планинама дуго се још препричавало (чак и на почетку 1950-их) да командант Горске краљеве гарде предводи групу "шумаца" која ће срушити комунистичке власти…

Његов командант поживео је тек који месец дуже, и на монтираном стаљинистичком процесу осуђен је на смрт. Стрељан је 17. јула 1946, истог дана када су и бољшевици, раније, ликвидирали царску породицу Романових. У томе вероватно има симболике више но случајности. Околност да његов гроб никада није откривен у делу јавности га је учинила безгробним и безмало живим. Историографија га је рехабилитовала још 1990-их година, законодавна власт 2004. (када је његов покрет званично изједначен са партизанским као антифашистички), а судска 2015. откад се све друге пресуде и правне одлуке сматрају ништавним.

Но његове личне ствари, од наочара и чешљева до налив пера и фото-апарата, и данас се чувају у седишту БИА, попут некаквог трофеја задобијеног од побеђеног непријатеља.

До када?

Вероватно док год постоји фамозни дрворед Тито, уз исти објекат на Бањици. А његово уклањање, као симболичан чин детитоизације у савременој Србији не траже ни власт ни опозиција.