Сусрет са јунаком после сто година или: одломак из кафанске историје

Господин Случај, који је, заправо, увек све, само не случај, удесио је да једне среде у једном престоничком ресторану проведем поподне са праунуком прослављеног српског војника и команданта.

Уморан од посла и малаксао од неког вируса који ме је ломио, дошао сам некако напет, изгледа и не схватајући каква је то крв која тече у венама мог саговорника ‒ и шта уистину данас представља дружење са њим. Каснио сам, по злој навици, али није ми замерио; крупан и крепак, стиснуо ми је руку, и добронамерно ме одмерио светлим очима, кроз исто тако светле, жућкасте трепавице. Тај ме стисак и поглед, пријатељски, некако намах умирио и купио. И одмах измамио узвратни осмех, и то не онај куртоазни, већ заиста братски, синовачки...
У разговору, време је стало. Постављао сам му сто и једно питање, а чини ми се да сам могао да слушам одговоре и десет пута дуже.

Прадеда, кога он повремено ословљава са деда, заиста је аутентичан сведок епохе, стасао и сазрео на размеђу векова. Потекао је у задрузи слободарског српског села, у залеђу једне планине звучног назива. Родио се као тринаесто дете и, веле, нико није могао да му предвиди значајнији успех док се као пастирче мучио да сачува стадо у припланинском селу.

Породица је рано остала без оца, храниоца. Ратну каријеру започео је још у српско-турским ратовима 1875‒1878, као млад наредник, о чему је оставио и мемоарске забелешке.

Прва ратна медаља за храброст

''Ја сам за тебе господин наредник. Ако каплар Јанићије каже 'наредниче' ил’ твој сељак Алекса, ја сам са њима прошао два рата, бре! Друго су они!'', присећам се антологијских реченица из филма ''Марш на Дрину'', у вези са овим заборављеним чином из српске војске.

Већ ту је добио прву ратну златну медаљу за храброст. Затим су се нанизали успеси, али и казне изазване недисциплином и инсистирањем на урођеној правичности. Постаће 1887. и ађутант знаменитог генерала Лешјанина.

Познате и много пута поновљене детаље из професионалне каријере прекидам питањима о прадедином приватном животу. Занимљиви су детаљи, рецимо, о његовој операцији слепог црева, када су га као војника на гласу, иако се није налазио на некој изразито високој функцији, посећивали принц Ђорђе и војвода Путник. Или градњу куће у Београду, упркос свим подвизима, уз задуживање до крајње исцрпљености и помоћ појединих родољуба у последњем моменту.

Официр-српски плебејац оженио се млад, кћерком индустријалца коју је упознао на балу и без дозволе породице, али уз њен пристанак, са њом потом плесао сатима. Иако је брак био забрањен, а девојка чак због тога била лишена мираза, свом човеку остала је одана до смрти. Прабаба му је, каже мој саговорник, била немачког порекла, али је у позним годинама, под утиском зверстава које су њени сународници починили над Србима у два светска рата, и она примила православну веру.

Господин Ђорђе није запамтио свог славног прадеду, али прабаку јесте. Њој је и крст на сахрани носио. Од тројице деда-ујака, интелектуалаца који су такође оставили трага у националној историји, памтио је само једног: вихор рата поделио је и њихову кућу, па је од све браће преживео само један који се придружио комунистима – мада је и он после Голог отока завршио као дисидент.

Оца, Далматинца и краљевог официра, стрељали су му комунисти у Ваљеву 1944. Он и мајка су се злопатили по окончању револуције, лутали од немила до недрага, а он је покушао да излаз из те земље која му никада није постала отаџбина нађе бекством у Француску, где је пуних пет деценија радио најтеже послове. Тамо је проживео сву горчину емигрантског живота, да би се тек 2008. коначно скрасио у Србији. Син му је остао у Француској, и то га на неки начин тишти и погађа.

Ђорђе се по повратку у Србију настанио, ваљда опет не случајно, у улици која носи име његовог претка, недалеко од некадашње станице "Добропољске", места толико значајног и за његову породицу и за целокупну српску историју (сећамо ли се зашто нам је тај топоним важан?). Крај њега је и кућа Арчибалда Рајса, странца који нас је волео и чије нам је завештање и век касније актуелно и опомињуће. Муке мучи мој саговорник Ђорђе са такозваним инвеститорима и дивљом градњом у својој улици, која не само да мења изглед, већ и отима душу старог краја. Бацили су око, вели, и на куће српских великана с почетка 20. столећа…

Много је муке било у животу овог човека који ниједном због тога није у нашем разговору зароптао и којем је Република Србија, чини се, све учинила да загорча и овај мањи део живота што му је преостао да у њој проживи – а он је опет свим срцем љуби.

Више пута смо у разговору поменули звучно име његовог прадеде и његових сабораца, упуштајући се у разговор постајали смо и поприлично гласни. Али, да ли из пристојности или равнодушности, на то име нико од наших суседа из густо постављених столова у ресторану није реаговао.

Све би то можда и било разумљиво да једног тренутка не опазих како у ресторан журним кораком улеће другоразредни политичар, део разних владајућих коалиција и комбинација још од 1990-их, а уједно скоројевић који се као такав прочита на прву. Прва асоцијација беше како настаје нова елита, пред којом, искључиво мерећи дубину њиховог новчаника, сва извештачена околина ничице пада, дели им осмехе и комплименте. А новопечена аристократија се уживљава у улогу и тапше по рамену, дели напојнице...

Од прадеде "само част"

Овај, што му сада баш тако прилазе, више и не зна шта све поседује од некретнина. Кажу да је постао и један од већих колекционара старина у граду. Скуп је то хоби, намењен реткима.

На помен Француске, кроз главу ми пролазе познати стихови Пола Верлена које из поштовања према саговорнику не изговарам: "Пејзаж без премца, то је ваша душа/
Где иду љупке маске, плешу кринке/А сви, док звонка лаута се слуша/
К'о да су тужни испод чудне шминке".

У том упитах и мог саговорника: је ли му од прадеде остао бар који предмет у наследство. "Не, мој прадеда је имао шесторо деце. Нико ту није богзна шта наследио, мада је доста тога од његових личних ствари сачувано у музејима. Мајка ми је причала да је он, баш кад је умирао '21. рекао њима, деци: 'Остављам вам само част'".

Ту негде и приведе крају овај разговор праунук војводе Живојина Мишића и, замагљених наочара, загрцну се у сузама – али не допусти и да му се скотрљају низ образе.

П. С. Потписник ових редова овај разговор водио је у Београду у марту 2021, и сачувао га у својој бележници. Верујемо да се од тада ситуација у Србији знатно променила на боље, да негативни јунаци ове приче више не постоје и да су њени опори делови у међувремену добили сасвим другачији епилог.