Колумне и интервјуи
Од "Полетарца" до "Тврђаве", или о једној рекапитулацији 2025. која то није
Данас је све јасније да су Крајишници страдали не у локалном или регионалном, већ у цивилизацијском сукобу, као најзападнији православци. Настањени практично у суседству Ватикана – тако да су у њиховој перспективи морали да буду искорењени
Јуче сам се на трен осетио југоносталгичарем. Чудан осећај. Нешто као код детета које жели да верује да у Лапонији живи народ Деда Мразова, а да су децембарски поклони у шареној чарапи дошли управо са те адресе. Достављени кроз оџак, наравно, и без ПТТ услуга из иностранства.
Људи воле да верују у бајке. Тренутак кад схвате да оне имају своју лепоту без да су у потпуности истините један је од значајних у процесу сазревања. Има и оних који одбијају да прихвате реалан живот – и постају инфантилни.
Инфантилни људи не морају да буду и злочести: то су неретко само сањари којима се и даље причињавају, фигуративно, крда ирваса која језде по звезданом небу или девојке које пољупцем чине чуда, па и жапце претварају у принчеве. Проблем настаје кад своје пројекције прелију у друге сфере живота, па им и политичка и идентитетска убеђења остану оперисана од реалности.
Али накратко још о личној југоносталгији. Односно о тренутку – додиру југоносталгије. Он није дошао под притиском новембарско-децембарских догађаја, када су зачете Прва и Друга Југославија. Није ни подстакнут неким од актуелних програма РТС-а, присутних толико да медијски јавни сервис Србије многи увелико називају Радио телевизијом Југославије. Мој је романтизам настао из обичног дечијег програма, који ових дана често гледам са двогодишњом ћерком. На ТВ каналу који ујутру волимо да погледамо док се разбуђујемо и доручкујемо, емитује се сваког дана око девет сати и Полетарац.
Припадам генерацији која није пратила ову емисију: рођени и одрастали у деценији распада Југославије, имали смо своје дечије програме. Са временске дистанце од три и по деценије, све оне снимљене у социјалистичкој Југославији надилазе их, ипак, барем за три копља.
Рецимо, Приче из Непричаве, Невен, На слово, на слово и бројне друге. Невероватно је како пола века касније нисмо у стању да створимо нови формат емисије попут Музичког тобогана, већ је безмало читав простор музичке индустрије намењене деци препуштен "ИДЈ-кидсу", шареном али и прилично агресивном каналу који иначе припада истоименој франшизи медијских тровача српске омладине.
Баш ту и налазим поенту – како је почетком 1980-их под палицом вештог и талентованог Тимоти Џон Бајфорда настала сасвим прикладна емисија, као колаж занимљивих прилога из свих делова шесточлане (кон)федерације. Како се наводи у најави, "серија је намењена деци, са намером да им ненаметљиво и забавно – кроз песму, виц или скеч објасни неке основне појмове о животу и односима у свету који их окружује. Деца кроз серију уче о бројевима, како се гледа на сат, како се цртају животиње…" – и још много тога.
А свака епизода прошарана је и гостовањем најпознатијих спортиста, глумаца, научника и других јавних личности. Па тако из приче у причу пратимо и "ускакања" Дулета Савића, Дражена Далипагића, Ђорђа Балашевића… уз стално присутни маестрални тим који чине Миодраг Петровић Чкаља, Драган Зарић и за српску публику заборављена загребачка комичарка Нела Ержишчник. Музику су радили исто тако остварени уметници, од "Лабораторије звука"' и "Седморице младих", до Балашевића и Ђорђа Марјановића.
Кад човек погледа једну такву емисију, мора да дође до закључка: човече, ово је била озбиљна држава. И то чак и 1980-их, када су сви њени шавови попуштали и пуцали а она убрзано одумирала.
А шта тек рећи када се упореди тадашње и садашње стање у здравству, социјалној политици, просвети, култури… Јер југоносталгија није осећање које је произвело само време живота у Југославији, него и однос према вредностима које су успостављене на постјугословенском простору.
Полетарац, иако намењен најмлађима, није и политички неутрална емисија. Напротив. Готово свака епизода испуњена је флоскулама о братству и јединству, Југославији, социјализму и његовим вредностима. Док смо ћера и ја гледали последњу емисију и уживали у песмицама и имитацијама, у два сегмента појавили су се и панегирици о Титу, тада већ умирућем или можда чак упокојеном маршалу. Са ове дистанце делује комично када Чкаља прича скаске о малом Јожи, и то на начин као да без имало шале, мада допадљиво, препричава његову биографију. Но овако квалитетном програму чашица идеологије постаје и прихватљив састојак. Макар се и не слагали, некако, може да се прогута. Да се стави у други план.
И то можда може да буде и метафора за читаву Титову Југославију: њени грађани, односно народи, били су већински задовољни дугом епохом мира – ма колико сви национални сукоби били "покривени" репресивним режимом; животним стандардом – ма колико тих 1980-их било јасно да самоуправљање показивало знакове колапса.
Ако је за веровати једној "Борбиној" анкети из 1989, 69 одсто југословенских грађана веровало је да је самоуправни социјализам најбољи систем за државу.
Ипак, није све у животу весели ритам Полетарца. Истог дана кад и забавну дечију емисију увече сам одгледао последње две епизоде серије "Тврђава". Дошла ми је добро за ресетовање и повратак из југоносталгичне левитације.
Серија је, ово говорим искључиво као историчар, испрва штуцала са историјским наративом, са приказом борбе крајишких Срба кретала се негде по ивици. Али завршила се не само коректно, него емотивно и уз неколико, могло би се рећи, антологијских сцена.
Као право мало чудо у односу на то шта се све снима и емитује преко већ поменутог јавног сервиса. Ауторски тим просто је нашао "жицу" просечног гледаоца, а и тајминг се поклопио са ерупцијом неоусташтва у Хрватској, који никога у региону не оставља равнодушним.
Јунаци серије постали су препознатљиви, неке реплике већ су почеле да се цитирају, а песма "Марама плава" је већ заживела и ушла у репертоаре слободних кафана. То је све показатељ колико филм може да утиче на историјску свест и политику сећања, више и брже него тона академских радова и писане речи. И колико је неопходно да се улаже у домаћи филм са историјском и националном тематиком.
Све то је отворило питање јесмо ли сада бар који корак ближи истини о смислу постојања Крајине и борбе Крајишника. У Шумадији се на Хрвате није гледало негативно све до 1941. године; то показују и победе коалиције Удружене опозиције, на чијем челу је стајао др Владко Мачек (лидер Хрватске сељачке странке) на парламентарним изборима 1935. и 1938. у низу општина у сливу три Мораве.
Однос према Хрватима променио се тек након усташког геноцида над Србима у Другом светском рату. Мада им је и након 1945, прилично великодушно, дата "друга шанса".
С друге стране, на Србе из Лике, Кордуна и Баније дуго се у нашим крајевима гледало с неповерењем, поготово јер су били виђени као носиоци комунизма. Помен "шесте личке" и "пете крајишке" и данас изазивају посебну гримасу међу иоле памтећима у Ваљеву и Аранђеловцу.
И стоји да су ови по доласку у Србију и Београд починили грозне злочине, само, неко је морао да им састави и спискове за ликвидације. У каснијем сећању, увек је било и прања сопствених руку и пребацивања одговорности на "придошлице"… Онда смо од 1991. почели да сазнајемо више о борби Крајишника и многи су им синови Орашца и Такова притекли у помоћ као добровољци. Њихов пораз и пад Крајине 1995. доживљен је као колективна траума.
Привидни успех Хрвата из августа 1995. пренео је дашак "Олује" и преко Дрине, а спаљивање Книна пренело је његове честице у сваки српски град. Као када су спаљене мошти Светог Саве: светац остао је без места починка, али су честице моштију уједно пале на плато Врачара и потом ветровима биле ношене од града до града. Па је онда над српским устаницима у Банату лепршао огромни барјак са ликом Светог Саве, исто као што ће залепршати и у последњем устанку у Црној Гори. Исто тако данас готово да нема српског града без мурала посвећеног Книну, Крајини, Српској.
На прву тешко замисливо, али тек пораз из 1995. коначно је створио јединствену и сапатничку свест међу сународницима које су дуго морили отрови локализама. Данас је све јасније да су Крајишници страдали не у локалном или регионалном, већ у цивилизацијском сукобу, као најзападнији православци. Настањени практично у суседству Ватикана – тако да су у њиховој перспективи морали да буду искорењени.
И јасније је да се Книн јесте бранио у Београду, али и да се Београд исто тако бранио у Книну. То се показало и 1999. и наредних година, а од идеје тоталне дезинтеграције српског народа у србофобним центрима моћи није се одустало ни данас.
У основи свега јесте сукоб са православљем, а коначни циљ је Русија, што ако смо раније и имали дилема, потпуно јасно видимо у нашим данима.
Србија је 2025. имала прилику да сажме историјска искуства из неколико својих прекретница: из 1915, 1945, 1995… У 1995. години пропустили смо да схватимо опомене од осам деценија раније, из Великог рата, иако су многи процеси, па чак и неки актери, остали идентични на шаховској табли. Исто толико наше време, епоху нових светских ломова и успостављања другачије мапе света, дели од краја Другог светског рата. Шта смо научили из ХХ столећа?
Имам неколико кратких порука, опет искључиво као историчар, а тај би списак свакако ваљало допуњавати. С почетка века – схватити да су за велике војне победе неопходне црква и школа, да им утру пут. После Првог светског рата – пажљиво и правовремено бирати савезнике уз које ће се реализовати национални циљеви. Уз то, и добро промислити да ли постоје и друге путање остваривања циљева, без да се у њихове темеље положи милион жртава. Из Краљевине Југославије: никад потценити непријатеља, ни спољашњег ни унутрашњег. Ни значај демократије у Срба. После Јасеновца – никад више Југославија.
Нити било шта што подразумева ћутање о 80.000 уморене српске деце; то нешто више није држава него антидржава. Из грађанског рата – никад више брат на брата; не сметнути с ума колико може да буде погубно када се национални циљеви подреде партијским. Из социјалистичке Југославије – да завет не компензује никаква материјална добит.
А из читавог столећа, да је за виталност нације кључна демографија и свест о органском припадништву нацији, где смо ми само карика у ланцу. Који нипошто не би смео да пукне баш тамо где се ми налазимо.
Live
