Крст на врху Србије

Овај текст настаје по Крстовдану, празнику који је слави у спомен првих хришћана – ранијих незнабожаца који су примили веру на самом почетку хришћанске проповеди. Дан касније је Богојављење, спомен на крштење Исуса Христа у Јордану, у чију се славу широм српских земаља организује и пливање за Часни крст.

Седам дана иза њега православни верници прослављају и Светог Саву, првог српског архиепископа, који је својим Србима "отворио прозоре" и извукао их из незнабожачког мрака.

Сва је српска историја у знаку православног и светосавског крста: он је одредио и судбину државе и народа у средњем веку, и у добу турског ропства (многи покушаји ослобођења Србије са Запада били су условљени и захтевом за прелазак на римокатоличку веру), па све до последњих великих ратова у 20. столећу. Чак и када нисмо знали да смо носиоци и чувари крста, када смо на ту улогу невољно пристајали или је се одрицали, знали су наши завојевачи и душмани, и подсећали нас.

Зашто је почињен геноцид над Србима у НДХ и другде ако не због православног крста? Зар усташе нису полазили у своје крваве походе са осећајем мисије нових крижара? Зашто је и 1990-их тај геноцид понављан од Јадовна до Косова, све уз благослов политичког Запада, ако не услед потискивања православља даље према Истоку, и руске предстраже даље од Медитерана?

Било је у свему томе и кривице југословенских и српских властодржаца, али то би могла да буду само наивна оправдања, могуће само формални поводи "Племенитог наковња" и других операција. Узроци су скривенији и сежу дубље у историју. Суштина је био обрачун са православном цивилизацијом, који на Балкану није увек спровођен на исти начин; неке државе биле су неутралисане путем устоличавања страних династија, промене културног кода, ултиматума и капитулација шапатом, интеграција у сопствене блокове и војне алијансе.

Ратоборнији су били кажњавани кроз војне походе…

"Крст на врху Србије збори чији Србин је, чије име сведочи, којим смислом постоји; каквог Бога верује, којег Бога познаје, каквом силом опстаје – Крст на врху Србије", пева генијални Небојша Мастиловић, савремени аутор надахнут светониколајевским духом.

Зар локација Светосавског храма, подигнутог симболично на месту спаљивања моштију Светог Саве, не говори најубедљивије о непрестаном страдању, али и васкрсењу једног народа, а његова монументалност о томе шта је суштина његовог идентитета? Па и актуелност капеле на Ловћену, и сва распра око њеног (не)обнављања, заправо је суштинско питање о идентитету Црне Горе. Почивши митрополит Амфилохије знао је да су с тим мотивом комунистички кроатофилни функционери наредили њено рушење, а и да је њено обнављање једини могући повратак Црне Горе – себи. 

Нема човека без крста, казује нам златоусти владика Николај Велимировић, али постоје три крста као три избора и три животна пута: "Свега су три крста у животу људском", крст Христов, крст покајаног разбојника и крст непокајаног разбојника.

После пола века духовног мрака, нама као да је највише пристајао овај други крст покајника.

Духовна обнова у Срба на крају прошлог столећа била је пропраћена постављањем часног крста, негде на улазу у градове, негде на раскрсницама, а и на неколиким планинским врховима. Од Столова, Ртња, Титеровца, Соколских планина… На Козари (Мраковици) је ујесен 1993. одржан свенародни сабор са циљем постизања националног помирења и саборности, а круна догађаја били су литургија и подизање Часног Крста који је освештао патријарх српски Павле са архијерејима.

Тај чин био је и симболична прекретница у виђењу усташких жртава с Козаре, спречавање идеолошко-политичких манипулација над њима и враћање у национални корпус због ког су мученички пострадали. Речено је: Козарчани нису заклани од фашиста због антифашизма, него од својих муслиманско-хрватских комшија зато што су били православни Срби. Опет, и овде су партизанство и комунизам били узимани само као нека врста "покрића" за џелате, који су иначе користили свако светско потресање или престројавање за верски сукоб, да сатру своје суседе "гркоисточњаке".

Да је са повратком Часног крста на Козару заиста наступило ново доба за српски народ, посведочио је и некадашњи потпредседник Републике Српске Никола Кољевић, који је у свој дневник приликом посете том крају записао: "Нас десетак седимо у хладњаку са чашицом манастирске ракије. Ту је и благородни игуман и прослављени генерал Талић и дубички посланици, општинари, пензионери, сељаци. У једном тренутку један каже: 'Ја не знам ви, али ја сам се за ово борио ‒ да црква, војска и наша власт опет буду заједно и сједе с нама за истим столом.' Доиста, има ли важнијих нити које могу окупити српство и обновити га у свем његовом богатству?"

У последњих десетак година видљив је и напор удружења "Јадовно" у Крајини, које баштини сећање на невине жртве НДХ, да стратишта која су необележена или пак означена неприкладним и идеолошки контаминираним обележјима о "жртвама фашистичког терора" обележи Часним крстом. Сваке године иде се на нову локацију. Понекад је то био прави подвиг, када су Јадовничани залазили у муслиманска села крај Цазина, или хрватска око Госпића, где су их неретко дочекивали и некадашњи "бранитељи", било протестима и провокацијама, или физичким онемогућавањем доласка на стратишта. Ипак, успели су да и на овим локацијама, али и на најстрадалнијим местима попут Шаранове јаме на Велебиту или острва Паг, поставе крстове и на тај начин најприкладније обележе места мучеништва, у којима и сада леже посмртни остаци, зависно од места, од неколико стотина до неколико хиљада жртава. Без натписа који би ма кога провоцирали, без процена жртава које би изазивале полемике, без политичких порука које би се уклапале у ма какве политике сећања. Само – крст и молитвено сећање. Достојанствено, блиско историјској истини, и суштаствено.

Последњих година ово удружење организовало је и крсни ход и парастос у Земуну. У делу српске престонице у ком, мало је познато, такође почивају жртве Јасеновца. Откуд то – па тако што су Козарчани и логораши Јасеновца од 1942. довођени у логор на Сајмишту (Прихватни логор Земун) а потом на различита стратишта где су убијани. Или дотучени, будући да је за многе то после вишемесечних мучења био просто моменат где су испустили душу.

Тада је све то била територија НДХ.

У злогласном Сајмишту, у којем су 1941-1942. нацисти вршили масовне злочини над Јеврејима, током 1943. и 1944. у просеку је губило живот по 11 логораша дневно. Једни су убијани, други уморени глађу, болестима и изнуривањем. Потом су жртве сахрањиване у масовним гробницама на различитим локацијама, а једна од већих била је земунско гробље.

Када је рат завршен, тела овлашћена од нових власти за евидентирање жртава проценила су и документовала да је у највећој масовној гробници на земунском гробљу укопано 6.500 српских жртава. На тој парцели, која се налази на делу гробља где се сахрањују Јевреји, власти су 1957. подигле споменик са натписом карактеристичном за идеологију која је требало да затамни суштину сукоба који су се одиграли у Југославији: "Жртвама фашистичког терора 1941-1944. године".

С временом су комеморације на овом месту замрле, а истина о једном од највећих стратишта Срба на територији Београда је покривена заборавом. Тек недавно удружење "Јадовно" обновило је молитвено сећање, уз постављање Часног крста и на овој страшној српској гробници. 

А онда је извршни одбор Јеврејске општине Земун поднео кривичну пријаву против Јадовничана, како се каже, због "скрнављења Јеврејског гробља у Земуну и дубоке увреде јеврејске заједнице, постављањем православног крста".

Српска јавност, бар онај њен део који погађа прича о злочинима немачких нациста и њихових помагача, тих дана се заледила: да било коме у Србији може да засмета крст, да икоме због подизања крста може да запрети затворска казна, да пријава долази од заступника наше јеврејске браће, чији су преци заједно са нашима ослобађали Урошевац, или били исечени ножевима у казаматима Јасеновца и Старе Градишке. Значи ли то да ће, у случају повољног исхода ове тужбе, организатори морати на вишегодишњу робију, а неко морати да сруши Часни крст постављен на Земунском гробљу?

Иза тога је следило, по трећи пут, одбијање већине у Скупштини Србије да подржи резолуцију о Јасеновцу. Па човек више не може чудом да се начуди, и дође на помисао да је нама наше сећање на Јасеновац просто забрањено, или стављено у политички коректне оквире. Док нам не дође у посету неки нови Пицула, па Јасеновац буде искоришћен за (дневно)политичку употребу.

У српском селу постоји обичај да се млад човек који корача нашим шором добронамерно упита: "Чији си ти, синко?" Ваљало би да се то запитамо и као заједница уколико смо као такви опстали: ако се одричемо Часног крста, и нисмо ни светосавски ни јасеновачки, чији смо ми заправо?