Петак је вече, деца су заспала, радови завршени, има се сат времена да се мало прошалтају канали на ТВ-у. Ништа специјално, само да се нађе нешто опуштајуће и мозак пусти на отаву. Испоставља се да је за ту сврху најбоље проћи кроз филмске програме и зауставити се на неком sci-fi каналу. Тако је и ове вечери: крећем од трећине филма необичног назива Америчка туршија, за чији би се садржај рекло да обећава. Нека бизарна комедија која говори о сусрету предака и потомака.
Предак, досељеник у САД, случајно упада у буре са туршијом и, практично конзервиран и савршено очуван, буди се после сто година. Среће се са праунуком, програмером, и ту започиње судар светова и различитих вредности које су биле на снази 1920-их и 2020-их. Како у Америци, тако и на Балкану.
На Западу је тема путовања кроз време била често екранизована: од америчких филмова The Time Machine из 1960. преко читавог популарног серијала Back to the Future из 1980-их, па Филаделфијског експеримента, Звезданих стаза, Терминатора, Дванаест мајмуна, Поноћи у Паризу… до комичних француских Посетилаца с почетка 1990-их.
Сусрет бивших и садашњих, као и садашњих и будућих, увек је инспиративан и за уметнике и за гледаоце.
За грофа Монмираја, рецимо, упознавање са светом његових далеких потомака није било проблематично само због оноликог технолошког и научног напретка, већ и због тога што у савременој Француској племић није нашао свет вере, закона и витештва какав је оставио у својој епохи. И зато гледаоцима, ма колико био анахрон, није могао да не буде и шармантан…
У случају Америчке туршије између сусрета предака и потомака није прошао миленијум, али је генерацијски јаз у стотини година у Њујорку постао непремостив. Човек с почетка ХХ века за почетак не може да свари ништа из јеловника свог праунука вегана, а нова вотка с ванилом му представља праву бласфемију. Праунук програмер, успешан у свом послу, у међувремену је постао и атеиста, а гробове својих предака препустио је корову.
"Како оплакујеш мртве, кад не знаш молитву?", питаће васкрсли прадеда свога праунука. Кад му помене термин "завет", за који је био спреман да положи живот, праунук остане потпуно равнодушан.
Врхунац раскорака настаје оног тренутка када човек ХХ века почне да пројектује своје вредности у "отворено друштво" новог столећа. Вредан и предузимљив, предак брзо разрађује свој посао и у новим околностима, али напослетку све губи јер се јавним ангажманом супротставља вредностима неолиберализма. Његова традиционална и једноставна поставка ствари, како око нације, тако и око односа међу половима, биће жестоко критикована, а управо самозвани либерали и гласноговорници џендер-идеологије, најпре ће га "кенселовати", а потом безмало линчовати – и прогнати. У својеврсном савременом остракизму, предак страда као "шовиниста", осуђен и проказан и од самог праунука.
Трагикомични приказ овог сусрета, заправо судара вредности двеју епоха, уједно би могао да буде и сатирични приказ стања у Америци и на Западу, где су агресивне мањине најпре у име демократије наметнуле своје (неретко девијантне) теме као легитимне за разговор, да би постепено сваку критику прогласили за фашизам и до појаве Трампа и Мага покрета уз такву етикету олако дисквалификовали из јавне сфере читав низ конзервативних мислилаца и организација. Контроверзни Пазолини ће још 1960-их упозоравати на опасност од фашизма антифашиста, а с временом се таква идеја, која је раније изгледала можда само као провокација, показала у пуној збиљи.
Ипак, мислећи о читавом низу проблема који се отварају са дискусијом о Америчкој туршији (политички дискурс аутора биће оштро критикован и у неким рецензијама на српском језику), не можемо а да се не запитамо и како би изгледао потенцијални сусрет предака и потомака и на нашем поднебљу. За стотину година се овде много тога променило, можда и радикалније него што је то случај у Америци.
Предак рођен крајем XIX века, када би се којим случајем нашао у Србији из 2020-их, морао би да се суочи са чињеницом да се најчешће живи у облакодерима, да су у свету његових праунука потцењене и редефинисане и улоге мужева и очева; да је његова земља обезвређена, као и сви плодови које убира са ње (док ово пишемо понижени млекари плачу и просипају млеко по улицама широм земље); да је одељен од свог атара, завичаја, предања и звезданог неба. У том свету не служи се војни рок, војска не носи шајкаче нити се поздравља са "помоз' Бог", а генерал који заговара супротно хапси се због конструисане афере. Такође се често не верује ни у завет (ову реч као да смо опоганили у мери да ћемо морати да тражимо нови израз) нити у Бога. Скандира се против владика и "попова" као да је '45, мада је не памте ни они који скандирају исто као ни онај који је преспавао ХХ век. Играју се друге игре и певају туђе песме...
Прадеда би се чудом чудио где је све накнадно проглашен за окупатора, не би ни у сну помислио да се Србија може одрећи Косова, нити да се треба страшити од Арнаута. "На ћоравог вука и зец диже ногу", могао би да закључи.
Међу Србима се пут кроз време једном давно одиграо кроз озбиљну уметничку конструкцију, додуше не на филму него у литератури (играна је и као представа).
Ради се о сатири Радоја Домановића, Краљевић Марко по други пут међу Србима. Дозиван од својих потомака годинама, да им поново дође и свети Косово, краљевић Марко се коначно одазива, али тамо не налази свет какав је очекивао. Нова генерација Срба је "прагматична" и привржена материјализму. Марко их куша:
"'-Како би било кад би сад устао Марко Краљевић па да дође к теби?
-То већ не може да буде - вели сељак.
-Ал' баш кад би дошао, што би ти радио?
-Звао бих га да ми помогне да окопам овај кукуруз - нашали се сељак.
-Ал' кад би те он позвао на Косово?
-Море, ћути, брате слатки, како те Косово снашло! Немам кад да одем у чаршију да купим соли и опанке деци. А, видиш, нема се чим ни купити.
-Добро, брате, али знаш ли ти да је на Косову пропало наше царство, па треба Косово осветити?
-Пропао сам и ја, мој брате, горе не може бити. Видиш да идем бос?... А док ме стегне плаћање пореза, нећу знати ни како ми је име, а јадно ти ми Косово!"
Марка се потомци најпре одричу, па га хапсе, па му суде, терају га у лудницу, све док сам не пресвисне од муке. Кад се Богу исповедио, дошао је до страшног закључка: "Боже ми опрости, али ми се чини да и нису моји потомци, иако мене певају."
Али Домановић је ову причу посветио људима ХХ века. Можда су се, након оноликог прогреса, људи XXI века променили на боље?
Шалу на страну, у америчком филму предак и потомак се на крају ипак мире и ходају руку под руку. Ваљда ћемо се некада и ми одважити да спознамо свет својих предака и искупимо им се, кад-тад, за олако изневерене идеале. За скупо плаћену слободу које смо се сувише лако одрекли. За заборав светиња и трговину њима зарад обећаног златног телета. За окретање главе од Косова, док нам тамо гасе и последње симболе државности. Нека за утеху буде то да су и Домановићеви антихероји, само деценију после објављивања сатире, ипак заједно са Краљевићем Марком осветили Косово.
Пречица до отрежњења јесте спознаја да ХХ век није кратки, како га неки називају, већ заправо дуги ХХ век. Са многим и даље активним историјским процесима од 1914. до данас. Зато са прецима не треба бити завађен већ – чути њихов глас. Њихов свет никаквом непробојном баријером није одвојен од нас. Како Андрић рече, супротно од тога могу веровати само две категорије људи: неуки и неразумни.