На флаши крушковаче коју отац ставља на сто пише крупним ћириличним словима: Баба Перса 2016. Отварам је и сипам у чаше стегнута грла.
Фебруар је 2016. године и тада, десет година раније, ситуација на Косову и Метохији била је суштински другачија. Замрзнут конфликт и много наде. А баба Перса из Паралова – једно од имена охрабрења и сведочења оне чувене крилатице да нема предаје.
Село је у Другом светском рату и касније, у периоду комунизма, делило судбину српског народа. Овде је било и убијених и протераних од албанских фашиста, али је све то после 1945. некако заташкано због братства и јединства.
То би овдашњи Срби можда и прогутали да им месни комунисти нису порушили цркву – и од ње начинили задружни дом. То није био јединствен пример на Косову и Метохији у послератним годинама: она у Ђаковици, у којој је почивала и спомен-костурница српских ослободилаца из Првог балканског рата, преживела је окупацију па била минирана 1949. године.
Параловска црква, посвећена Светом цару Константину и царици Јелени, била је рушена камен по камен, а њена грађа одношено у ново здање. На каквим је темељима било саздано – тако је то здање и завршило. А од некадашње цркве остали су темељи, нешто што се назива црквиштем и чиме је, из различитих епоха, премрежено цело Косово.
Локални Срби ипак су сачували сећање на светињу и кришом су о празницима посећивали некадашњу Божију кућу. Крстили се и палили свеће. И надали се њеној обнови, кад-тад. Уместо обнове, 1999. је дошла голгота, напади албанских терориста на Паралово, отмице и убиства Срба и у овом и у околним селима. Под вишегодишњим терором и притисцима, многи се и исељавају. Продају имовину буд-зашто и одлазе дубље у Србију, не били бар својој деци обезбедили сигурност.
Кад наша "мала оперативна група" (служим се у шали описом Бате Живојиновића за његову јединицу из Повратка отписаних) одлази у Паралово 2016, тај крај између Гњилана и Новог Брда је национално мешовит, али са благом српском већином. Разлог одласка у Паралово је несвакидашњи догађај, где је једна старица спречила Албанца у покушају да узурпира српску имовину и притом га ваљда и истукла; онда је суд осудио њу и чека се одговор на њену тужбу. Док пут кривуда ка њеној кући, по изгледу кућа у селу углавном се може распознати и ко у њима живи. Албанске куће углавном изгледају као модерне викендице, са лепо одржаваним двориштима, тремовима и новим фасадама. Српске куће су мање, видно оронуле, а бројне чак и старе блатнаре.
Баба Перса Стојковић је та жена која је одавно својим животом показала шта "нема предаје" значи, а сада је пружила и отпор. Гледам је, усправну и насмејану у њеном дворишту, и размишљам како би, само са изврнутим смислом, требало поновити Нушићев аманет: "Српска децо, постаните бабе."
Када би нов нараштај Срба и Српкиња, свако у свом месту и свако на свом пољу, следио баба Персин пример, певали бисмо другу песму без обзира каква је сила на нас навалила. То је у пракси оно што говори Симовићев лик кнеза Лазара: "Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку, по томе колика је сила која ми прети, већ по томе колику светињу браним."
Старица, ипак, није бранила смо своје. Бранила је векове иза себе. Јер овај није кидисао на њену башту, него управо на црквену земљу. На оно црквиште где се њени земљаци, сада расејани широм света, окупљају о празнику Светог Константина.
"Овој је наше место било црквено, али теја Шиптар да га купи. Долазија стално и замало се потепаше са мојега сина. И једанпут деца били сви у Србију. Никој не маја – само ја сам била. И имаше ту један овуј њиву, али тај човек није ту. И Шиптар доша да гу купи. Ја реко не, тој не може да купиш. Тој ако треба ја ће дам паре да откупим. И тако беше после онај човек дадени гу за неке ситне паре. Али он кад ће на мене. За гушу, мајке ми моје, ево мртва ми је мајка… У све ти се кунем да сам га за душу доватила. И не мож' да купиш!" – тако је својевремено говорила новинарима о свом подвигу, који она није називала тим именом. Просто је бранила своје, и у тој и у много других прилика. Због тога су претили њој, њеним синовима, нападали је, те 2016. чак првостепено и осудили – али старица је одолела.
"Закољи ме слободно! Не дам!", рекла је силнику Ибишију у једној прилици и то је и нама препричала 2016. године. Када јој је претила затворска казна, која је могла да се преиначи у глобу, одбила је да плати било шта и одабрала одлазак у затвор. "Али тамо нити ћу да једем нити ћу да пијем", да ме не отрујете, рекла је полицајцима…
Неколико година касније, на црквишту је сазидана црквица – капела као још један симбол неодустајања и истрајавања својих на своме. Пошто свештеник није долазио, баба Перса би сама отворила и окадила простор, очитала молитву о сваком празнику. "Крв ће бине! – Што бре крв? Па и ја имам 3 брата, 6 унука, зетови… Ти мислиш немам никога. Ај да видимо!", тако је говорила старица са срцем Обилића.
Десет година касније, на Косову живе остаци остатака некадашње српске заједнице, и то у много горем положају, и са много мање наде. Недавно је некако тихо мимо нас прошла вест да се у Гњилану упокојила последња српска бака: последња Српкиња, како то само злослутно звучи, па макар се радило и о једном, отетом и окупираном граду. Кад једном нестане последњи изданак у заветној земљи, све што у њој преостане јесу затворена црква – која се све чешће обија, и гробље – које се из године у годину све више скрнави.
Од 15. марта, наша браћа мораће постепено да се прилагођавају и Куртијевом закону о странцима. Са знањем и благословом његових иностраних ментора. У нас се увукла, и с ове и с оне стране Ибра, више него од душмана, и бојазан од коначне издаје. Отуд и онај осећај стегнутог грла над чашом насуте баба Персине крушковаче. Када смо 2016. разговарали, ми – тадашњи млади историчари-романтичари, и неки од угледнијих локалних Срба, на тему куда даље, они су у нама видели Београд. Без обзира на то што нисмо представљали никакву институцију, нити организацију. Једноставно, дошли сте из Београда, тамо сте, наши сте, крећете се у неком друштву и имате прилике да чујете шта се говори и о нама и реците нам: има ли неког плана за нас.
Из њиховог погледа видело се да вапе да им кажемо да неће бити остављени на цедилу, да "има неко, горе" ко мисли и на њих, неки генијални ум, који их има у виду и када о њима не говори гласно, ко има припремљен и план Б и план Ц… И ја сам огрешио душу и нисам им рекао оно што је моје мишљење. Ипак, има ли смисла "рационализовати" и суштински обесхрабривати свој народ који заиста сведочи завет на дневном нивоу, притом се свесно излажући ризицима и проблемима?
Бака Перса је, огрнута црном марамом, у последњем интервјуу датом 2021. казала са истим оним жаром: "Моје имање не дам, и Бог!" А када су пре свега две недеље албански тзв. косовски полицајци напали мушке главе породице Здравковић из Паралова, њихов одговор, доступан једнако као и старичин преко дигиталних медија, био је једнако јасан: ''Ми немамо намеру да продајемо ово и неће' да продајемо… И да вам ја кажем, да шансе нема, па да ми поклоне и цело Косово и целу Србију!"
Нека остане негде записано да су тако говорили само наизглед обични косовски Срби, а уствари браниоци православне цивилизације, у лето Господње 2026. године. На прагу Трећег светског рата.