Како је Јужна Србија ампутирана из српске историје, или: како је Тика Шпиц заменио војводу Лунета

На једном недавно одржаном научном скупу историчара у Врању (Прохору Пчињском), током дискусије покренуло се питање шта југ Србије представља у српској прошлости и садашњости. И није могло а да не заболи само овлаш додиривање чињеница које говоре о војводи Лунету и Ђорђу Скопљанчету, Гвозденом пуку из Топлице, преко српског Манчестера као синонима за међуратни Лесковац, до Ђоше и Шпица, рођака из провинције и првих асоцијација на српски југ стотинак година касније.

Било би врло занимљиво да нам неки мастер рад на Одељењу за историју у Београду покаже (знамо да се то неће догодити) који су мотиви југа били доминантни у српској штампи 1920-их, који 1930-их, а који 2020-их година и како се и под којим утицајима та слика мењала.

Али, једно од важнијих питања је и када се то десило. И, шта је, уопште, српски југ?

У периоду пре 1941. када су нам прве асоцијације на то подручје јунаштво, способност и вредноћа јужњака, под тим појмом се подразумевала област пре свега обухваћена Вардарском бановином, којом се управљало из Скопља.

Ма од каквих болести та држава боловала, а можемо их набрајати, у њеним читанкама и уџбеницима славили су се подвизи српских четника, а сваки основац (треба погледати сјајне читанке Љубомира Протића за трећи и четврти разред основне школе Краљевине Србије, које су се користиле и у првој Југославији; пре петнаестак година Завод за уџбенике урадио је њихова репринт издања) морао је да зна за подвиге војводе Мицка и војводе Анђелка, Лазара Кујунџића, војводе Вука и Воје Танкосића, бојеве на Четирцу, Хочи и у Челопеку, учили су и певали без да се икоме правдају песме српске епске вертикале, укључив и "Српска ми труба затруби", тј. "Спремте се, спремте, четници", односно "Планино моја, планино"...

Како то невероватно звучи у ери где поједини директори школа забрањују прославу Светог Саве, или одбијају да за Дан државности емитују химну "Боже правде"…

Колико је то било уобичајено и нормално, изнова сам се уверавао док сам разгледао манастир Прохор Пчињски и његову непосредну околину.

Древна задужбина краља Милутина посебно је добила на политичком значају када је крајем 19. и почетком 20. столећа постала упориште четника (савременим речником казано: српских специјалаца) убациваних у Стару Србију, када је Прохор постао једно од средишта њихове акције. Ту би долазили из Београда или из Шумадије, ноћили заштићени густим шумама планине Козјака, и потом духовно и телесно нахрањени кретали по ноћи у неизвесне походе и ратовање са Турцима, Бугарима и Арнаутима.

Тако данас на једној фресци у Прохору још увек могу да се назру четници, како се у народном оделу и са шубарама, наоружани скривају у козјачкој гори, а из равнице и манастира им стиже храна и основна помоћ. Да, четници су били осликани и на фресци и то је било нешто најнормалније. Као што им је у истом манастиру, од ктитора обнове Недељка Ковачевића, до његових првих сарадника, подигнута без страха од политичке коректности и спомен-плоча као "четничким добротворима".

А онда је дошао Први светски рат, и улога Прохора код нових окупатора није заборављена. Светили су се у свом бесу, између осталог хапсећи и овдашњег игумана Владимира Протића и монахе Јована и Арсенија ‒ живе су их спалили у шумама недалеко од манастира.

Једно ново истраживање показује нам на скрајнуту или заборављену чињеницу: број српских свештеника које је бугарски окупатор, претежно на југу, уморио 1913‒1918, скоро је идентичан ономе које су проузроковале усташе у НДХ 1941‒1945.

Колико пута треба поновити да потоња Краљевина Југославија са својим елитама (поготово политичким, мада ће Арчибалд Рајс посебно критиковати интелектуалну) није била идеална, ако посматрамо како се понела и према српским ветеранима и према старосрбијанским крајевима у новој држави у којој је радије другим народима чинила политичке уступке или склапала компромисе.

Кадрови који су слани на југ били су далеко од савршених, па ипак треба имати у виду да је Краљевина располагала са осакаћеним (након Балканских и Великог рата) кадровима учитеља, лекара, начелника. Али огрешили бисмо душу када бисмо рекли да није неговала какву-такву успомену на јунаке и мученике као што су били ови из Прохора; о томе говори и спомен-плоча која је подигнута у самом манастиру 1933, а недалеко одатле и величанствени споменик на Зебрњаку.

Треба погледати фотографије из 1937. и величанствене прославе 25-годишњице ослобођења старих крајева, па видети колико се србовало и тих 1930-их, кад критичари Карађорђевића говоре да је српска национална мисија већ увелико била загашена. Коначно, писци од Григорија Божовића до Станислава Кракова у међуратном периоду уздигли су слику српског југа на један нови пијадестал, популаришући до максимума оживеле традиције старих српских земаља (Старе Србије).

А онда је дошла 1945. И све се преокренуло. Фреска из Прохора са српским четницима, прекречена у време бугарске окупације, остала је још дуго скривена и од очију ослободилаца. Треба ли помињати и да је митрополиту скопском Јосифу био забрањен повратак у његову епархију, у којој је већ тада директивама из врха КПЈ сејано семе македонског раскола?

Име четника постало је забрањено, скривено, и онда су ишчезнули најпре из уџбеника, а онда и из колективног сећања нових генерација. "Булументе брадатих вашљиваца што су некада светло име четника загадили изметом издаје" – присећам се једне синтагме (данас бисмо рекли типичног говора мржње) на тему четника из хронике НОБ-а.

На њихово место долазила је епопеја Сутјеске и Неретве, Саве Ковачевића и Саве Сирогојна, и спомен-обележја (од Кадињаче до Јасеновца) несвојствена српском етосу и српској традицији.

Стара гробишта четника из Македоније су оскрнављена и запустела. За "Спремте се, спремте" се надаље, деценијама, одлазило у затвор. Колико нас данас има појма о Владимиру Протићу и његовој сабраћи, живим буктињама? Имају ли споменик или трг барем у свом Врању? Или се култура сећања односи само на јужноморавске бригаде НОВЈ, од којих као да почиње наша историја?

Коначно, најбољи сликари Старе Србије, Краков и Божовић, били су директне жртве режима. Први протеран, а други стрељан. Потом су стрељане и протеране и њихове књиге и требало је да прођу деценије па да се појаве у рукама нових генерација читалаца. Ко се данас осим србиста и историчара сећа великог Анђелка Крстића? Са њиховим одласком, гасило се и сећање на величанствено име Старе Србије.

У суштини, од једног истог света из троугла Гњилана, Врања и Куманова, створене су малтене три државе и две православне цркве.

Нова истраживања историчара Игора Вукадиновића о томе како су се градиле фабрике у социјалистичкој покрајини Косово, док су у Врању и околним местима сељене или затваране, дају нам одличне статистичке податке на ту тему. Део једне исте традиције и једне исте херојске вертикале, опеван у "Јовки Кумановки" и "Џам Стојанки", насилно је преломљен, поцепан на два дела.

У Македонији зацементирано прекрајање српске историје 

Најновији догађаји и аутокефалија МПЦ постигли су да такво насилно прекрајање историје и идентитета зацементирају. Сада је Милутиново Нагоричане не српски, већ македонски манастир, или је само привремено уступљен на коришћење?

Симбол успеха српске војске у Балканским ратовима, на Зебрњаку крај Куманова, најпре је разорен од Бугара 1942, али ништа мањи злочин није било и његово вишедеценијско препуштање зубу времена од стране комуниста. Данас се недалеко од њега подиже безмало једнако монументални споменик Албанцима палим у буни против македонске државе.

Напослетку, сам Прохор Пчињски у историји је постао познат по заседању АСНОМ-а (иако има сведока који говоре да се он није ни одржао у овом манастиру), науштрб свих ранијих сјајних догађаја и личности.

И тако је од српског југа почела да се гради слика као о нечему старом, далеком и слабашном. У следећој фази кувања жабе, то далеко постајало је и страно, а слабашно отуђено и неприхватљиво. Српски југ био је ампутиран из јединствене српске свести. А насилно наметнуте авнојевске границе постале су темељи нових идентитета, које су од некада регионалних прерасле у националне.

Од српског Манчестера остали су само ћевапи.

И све би то био још само један уздах и ламент, да недавно у издању "Катене Мунди" не дођох до марљиво прикупљених и приређених говора краља Петра Првог Карађорђевића. Осветника Косова и Старе Србије. Преводиоца "Слова о слободи", последњег владара задужбинара и заточника моћи устава. Да човек чита и да се надањује.

И да размисли о забрањеној речи "реинтеграција", изговореној пред полазак српске војске на Косово у октобру 1912. Рече тада краљ Петар: "Моја ће војска у Старој Србији затећи поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нама исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно (…), обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима".

Изнад јунаштва и заштите себе од других, на делу је морало да буде и чојство и чување других од себе...

На крају, на ову тему, остаје и питање: Је ли ико приметио да српски државници икад цитирају краља Петра? И зашто не?