У време када је фелдмаршал Кајтел потписао капитулацију испред нацистичке Немачке, а маршал Жуков ратификовао документ испред водеће силе антифашистичке коалиције – што ће касније постати празник Дана победе, 9. мај – у Југославији су се још водиле борбе на живот и смрт. У њима су југословенски комунисти морали да војнички поразе своје унутрашње непријатеље, и то на два фронта: у Словенији и у Босни.
У Словенији, то су биле бројчано јаче, али разнолике формације хрватских, словеначких и српских колаборациониста. Колаборациониста само збирно, док се у пракси радило о војскама и покретима са суштински другачијим идеологијама и политикама.
Тамо су и словеначки "бели" и хрватске оружане снаге са усташама као својим тврдокорним језгром, црногорски сепаратисти са придруженим остацима четничких јединица из Црне Горе, српски добровољци, тзв. љотићевци са својим лидером. Све њих је у један фронт спојио пре свега антикомунизам, и идеја да ће са северозапада земље бити могуће да се покрене офанзива против нових власти које су се већ учврстиле у Београду.
У Босни су пак преостале десетковане, али и даље релативно бројне, снаге ЈВуО под командом генерала Драгољуба Драже Михаиловића.
Оне које су, као и њихов командант, одбиле да иду у Словенију и уђу у јединствен антикомунистички фронт. Радило се о неких 10-12.000 људи, невезано за јединице које су остале на својим теренима, а које су под Михаиловићевом командом покушавале да се пробију у Србију. Земљу за коју је генерал од маја 1941. био везан, показаће се фатално, и где је непрестано очекивао општи устанак против комуниста.
Првих дана маја 1945. ове јединице биле су непрестано гоњене од свежих снага које су из партизанске гериле прерасле у Југословенску армију, а посебно и од Озне задужене да истреби "народне непријатеље". Све је било мобилисано у циљу да се онемогући њихов повратак у Србију, уједно и да се ЈВуО коначно војно порази.
Већ исцрпљену дугим и скоро бесциљним планинским маршом кроз Босну, колону ЈВуО тих дана туче и авијација Југословенске армије, али је посебно деморалише када из авиона буду бачени леци – као нека врста бланко "пропуснице" до амнестије. У тим лецима писало је отприлике да је рат завршен, да су четници изгубили рат и да их њихове вође воде у погибију, а да они који нису починили злочине треба да се предају најближој партизанској команди. Која ће им потом обезбедити миран пут до куће и породице која их очекује.
"Велики број носио је пропуснице које су из авиона бацане и предавао се нашим борцима", записао је о својим противницима генерал Блажо Ђуричић, народни херој и тадашњи командант Трећег корпуса Југословенске армије.
Но између бацања летака и масовне предаја, одиграла се пресудна битка у грађанском рату. Мало позната – друга Сутјеска. Историјским усудом, у мају 1945. пораз четника одиграо се малтене на истом терену где су у мају 1943. о концу избегли пораз – партизани.
Након неколико дана непрекидних борби, са врхунцем 12-13. маја, уз неколико хиљада мртвих, међу којима је био и велики број официра на челу са командантом Србије генералом Мирославом Трифуновићем, могло би се рећи да су четници били званично поражени. Онда је уследило и Михаиловићево наређење остацима његових корпуса о дељењу на мање групе и "осипање у герилу". Све то не би ли лакше, по етапама, и на тај начин покушали да се пробију у Србију.
Постали су само лакша "ловина" за гониоце из Озне и партизанске 3. пролетерске санџачке бригаде који су дословно кренули у лов на њих. Једна за другом, групе су биле заробљаване и стрељане по кратком поступку. Са све "пропусницама" и обећаном амнестијом. Међу њима је гро војника, извесно има и појединаца који су у рату узели учешћа у злочинима, али има и мобилисаних, има идеалиста из позадине, па и цивила.
Део њих бива ликвидиран одмах на лицу места, а део одведен у импровизоване логоре у Фочи и Сарајеву. И тамо се ликвидације настављају. Нема сачуваних трагова о евентуалним саслушањима, испитивањима, као ни било каквих, па макар и импровизованих суђења. Заробљеници се одводе на удаљена места или на локације где постоје јаме и ликвидирају и бацају у бездане или планинске реке које воде ка Дрини.
Команданти партизанских јединица које су учествовале у операцијама, од којих су некима ово биле важне заслуге и за стицање звања народних хероја, све убијене представљају као "уништене у борби". Члан најужег комунистичког руководства, али и каснији дисидент Милован Ђилас, запитао се у својим мемоарима "ко је потписао, ко је издао наредбу за то уништавање". И одговорио: "Ја то не знам. Држим да писмена наредба није ни постојала. Према структури и хијерархији – тако нешто није могао извршити нико без одобрења врха. Већ пре тога се саздавала атмосфера одмазде и обрачуна. (…) Убијати без испита, колективно – не, то нема смисла, то је супротно нашем учењу, нашој вери у људе. Али у овом случају – не, доста је било! Свак је имао времена да види, да схвати и напусти."
O убиствима заробљеника после битке на Зеленгори говоре и неки сачувани документи 3. санџачке бригаде. У извештају ове јединице команди 37. дивизије од 18. маја 1945. наводи се да она има јако мали број заробљених – тек нешто више од 300.
"Овде наведени број како заробљеника, тако и мртвих је сасвим мали, јер тачно је да је било и заробљеника као и мртвих много више, а који нису дошли нити у Штаб бригаде, нити у штаб батаљона, а било је случајева да чак ни заробљени четници нису долазили у руке ни до команде чете, јер похватане банде су убијани, клати и бацати у Дрину, о којима се ништа и не зна."
У извештају исте јединице од 19. маја пише да је ЈВуО у последњим борбама са њом имала 415 мртвих и 372 заробљена, "који су обично сви стрељани".
Народни херој Чедо Друловић, тадашњи командант 37. дивизије, кључне јединице која се супротстављала надирању на Зеленгори, оценио је губитке противника: "На просторији Сутјеска–Горажде–Фоча–Гласинац–Калиновик–Зеленгора јединице 37. дивизије су од 10. до 20. маја водиле борбу против главне четничке групације и убиле и заробиле око 2.700 четника и њихових старешина. Разбијена је групација од око 10.000 четника. Остатке те групације уништавао је касније КНОЈ и Народна милиција."
Ако је од 10.000 равногораца током борби убијено њих 2.700, поставља се питање шта је била судбина преко 7.000 припадника те групације и на који начин и у ком обиму су их комунистичке снаге "уништавале"? Генерал Друловић се о томе није изјаснио.
О месту највеће егзекуције заробљених равногораца у Босни дуго се говорило кришом: јама Понор у селу Доњи Будањ крај Миљевине остала је у усменој традицији мештана тог краја као "костурница тешка и поразом славна". Чини се да је архивска грађа о овим догађајима доста темељно уништена; за сад се не располаже документима који би дали прецизне одговоре на кључна питања о организацији и обиму злочина.
Догађај је датован у дане непосредно после битке на Зеленгори, до 20. маја 1945. године. Један од некадашњих бораца 3. санџачке бригаде, Никола Кнежевић, дао је о њему следеће податке: "Пред јаму, касније сам чуо да се звала Понор, су довођени, неке групе и по дану, а ноћу су се чули пуцњи. То је било сасвим близу нашег положаја. Још једном сам наишао поред јаме. Неких педесет шајкача је било око те рупе, а замисли колико је са шајкачама могло доље да оде. Камење около је било крваво. Куд год кренеш око бучвара, чукара, видиш само лешеве."
Кнежевићева изјава је значајна и по тврдњи да су борци његове бригаде од својих руководилаца добили наређење да заробљенике не приводе у штаб, већ да их одмах ликвидирају – на лицу места, што говори и да их је, поред Понора, већи број убијен и на другим локацијама.
Фочански свештеник Новак Станојевић, као очевидац, био је сагласан око ненадано бруталног призора: "У Миљевини је била једна јама у коју су бацили доста четника. Зове се Понорница или Понор. Налази се тик поред пута и прошао сам поред ње одмах после 20. маја. Около је све било крваво, а из бездана су се чули јауци. Једном сам после у њу бацио камен. Дуго је требало да удари о дно. Та јама је неиспитана. И Дрина је била пуна лешева. Дуго су пловили и нико их није уклањао. Тако је било и другог јула када сам је последњи пут прешао: по води су се лелујале читаве лесе повезаних лешева. Деца су се била навикла на лешеве, па су их кукама довлачила до обале."
Постоји и неколико записа и сведочења савременика са терена која би могла да се прихвате као кредибилна. Гаврило Симовић, учитељ и партијски функционер у Фочи, у својим сећањима се осврнуо и на ове злочине: "Друга колона је нашла смрт над Понором, у Миљевини, том познатом људском кланицом, гдје се стропоштало доста и живих људи јер су их за собом повлачили мртви пошто су били заједно повезани. Прије тога су приморавани да играју коло уз хармонику. Неколико дана чули су се крици и јауци из дубине Понора, а вода понорница је потекла крвава до чисте и бијеле Бистрице. Гротло Понора су касније земљом затрпали булдожери мрког угља како би се сакрило мјесто и заборавила прича о великој погибији српских синова."
Симовићево сведочанство је посебно значајно јер, поред тога што је "са друге стране", говори и о доцнијем прикривању места злочина у јами Понор; заиста је след догађаја био онакав како их је он описао. Ситуација се није променила ни осам деценија касније.
Чак и ако би се најниже процене о броју убијених у јами Понор, које се мере у стотинама, показале као истините, та јама била би једно од најстрадалнијих места (и највеће необележено стратиште) у Другом светском рату на територији БиХ и Републике Српске. А врло је вероватно и да се број убијених заробљеника мери у хиљадама.
Ови догађаји морају се изнова истицати и имати на уму када се тумачи крај Другог светског рата у Југославији. Они имају политички одјек до наших дана и да би њихова интерпретација била потпуна – мора се заћи и у те рукавце.
Пре свега, ово су догађаји који су помутили српску саборност око Дана победе. Југославија га, као што је познато, управо из овог разлога, није празновала 9. већ 15. маја.
Југословенска победа односила се заправо на унутрашњег непријатеља: Сремски фронт био је пробијен још у априлу, а Београд заузет још у октобру претходне године. Вест о поразу ројалиста и равногораца у мају 1945. била је у Србији примљена двојако, баш као што се и до недавно реаговало на празник, све негде до појаве Бесмртног пука. Тада су на улице изашли праунуци и српских црвених и српских белих, са сликама својих предака који су 1941. подигли општенародни устанак против окупатора. Па након грађанског рата завршили на различитим странама.
Овде су помирени у несвакидашњем али логичном епилогу: ми Срби 9. маја славимо то што су Руси поразили Немце! Ни мање ни више, то је наш национални празник. Поготово када се узме у обзир да је са капитулацијом Берлина дефинитивно нестало и његових балканских сателита, поготово НДХ, где је Загреб, сетимо се, "пао" безмало у дан када и срце нацизма.
А нека усташка упоришта, попут Оџака у Босни, пружала отпор безмало још месец дана после Берлина…
Ето, то ми славимо 9. маја и зато нам је довољно да руска победа уједно буде и наша. Уз још неколико важних напомена. Из горе показаног види се да реактуелизовани слоган "Усташе и четници заједно сте бежали" у основи није тачан. Они не само да су имали одвојене маршруте, већ су рат завршили у два краја Југославије: једни на словеначко-аустријској граници, а други на херцеговачко-црногорској граници. Дакле удаљени једни од других неколико стотина километара.
Наравно да хрватски историчари знају ове ноторне чињенице.
Но ипак, као да се свесно утапају у политички наратив који има за циљ неодрживе паралеле, у којима ће за сваку рехабилитацију усташа моћи да одговоре: па и ви сте рехабилитовали Дражу. Јер, у крајњој линији, ако Србији одузмете Дражу Михаиловића и његов покрет отпора, шта у њој остаје у време окупације?
Партизани су из Србије отишли крајем 1941. и у њу се вратили поткрај 1944. године.
За те три године, дакле, она се утопила у море колаборације. Следствено таквој обрнутој логици, антифашизам је надаље везан само за територију НДХ. А где партизани одржавају прво и друго заседање Авноја? У Бихаћу и Јајцу. А у чијим се границама након Дејтона налазе ти градови? Ни мање ни више но муслиманско-хрватске федерације. Таква конструкција води ка закључку који се данас тамо понавља као са поквареног грамофона: Сарајево-Јајце-Бихаћ, та то је бедем антифашизма. Изван тога, геноцидна и на фашистичком наслеђу утемељена "Република Шумска"?!
Тако се муслимани, као народ који је уз Албанце у рату дао највише бораца управо Хитлеровој страни, данас представљају као баштиници ослободилачких традиција. А уз њих и Хрвати, који, ако већ немају континуитет такве борбе, бар немају срама да га измаштају.
Сетимо се само оне насловнице књиге "Хрвати у борби против Трећег рајха", где партизанску колону сачињавају све сами младићи у шајкачама и опанцима… за које би и најтежом мајеутиком било тешко доказати да су били пургери. Али су у Загребу на време схватили да им је антифашизам данас неопходан као легитимација пред демократским (и мултиполарним) светом. Па ће за спољашњу потребу имати прославу 9. маја, а за унутрашњу потребу Томпсона и сличне неоусташке манифестације.
А шта је чинити нама?
Па, требало би сачувати сећање на две битке на Сутјесци. Историја им можда није тек пуком случајношћу измешала кости. И свечано обележавати 9. мај. Са све местом ђенерала Драже у њему. Без много натезања, само да допустимо да историјске чињенице коначно слегну у свој зглоб.