Галипољски Срби

Масовна пресељења становништва нису била страна у османском поретку: у српским земљама сачувано је више примера где су, након заузимања појединих области од Турака, хиљаде или чак десетине хиљада становника присилно одвођени у робље далеко од родног краја. Управо у једном таквом походу Турака, да ли из Срема или из области Јагодине, није до краја разјашњено, једна већа скупина Срба пресељена је средином 16. века на далеко Галипољско полуострво. Првобитно су насељени у девет насеља исте области, где су живели у изузетно тешким условима.

Под разним притисцима, и фискалним и политичким, с временом су и сами почели да примају ислам и да се турче, чиме је кроз неколико генерација њихов српски национални идентитет у муслиманском окружењу потпуно избледео. Други су, поготово од 19. века, што је посебно био случај у селу Караџа, под утицајем Грка и Грчке православне цркве, постепено хеленизовани, губећи свој језик, обичаје – напослетку и само српско име.

Изузетак је била мала енклава у селу Бајрамич, која је више од 350 година, као једна затворена заједница, успела да се одржи и тиме као конзервиране сачува елементе културе средњовековне Србије из које су потицали. Можемо само да замислимо са колико се проблема и искушења носило ово сеоце, као српска кап у турском мору, не би ли сачувала своје духовно благо све до почетка 20. века. Или се, упркос немаштини и неписмености, наизуст знао национални завет испеван у "Џам Стојанки": "Турска вера, сестро, много лоша".

Света Петка заштитница

Сачували су своју православну веру (и чудотворну икону Свете Петке као своје заштитнице), свој језик (косовско-ресавског дијалекта, али уз занимљиве примесе икавице), своје песме, бајке, обичаје и басне од којих су неке сличне појединима које ми знамо, а неке су пак бисери националне културе којима нема парњака.

Међу њима су крајем 19. и почетком 20. века боравили и неки знаменити српски научници, пре свега историчари, лингвисти и етнолози, и пронашли право национално благо галипољских Срба који су вековима били одвојени од матице.

Радове о њима пре неколико година објединио је у једној књизи неуморни и мудри Борисав Челиковић, објављена је у Београду у неодовољно популарној, а изузетно важној едицији "Корени" (на тему порекла становништва српских земаља) коју је покренуо "Службени гласник".

Ту прича о одисеји галипољских Срба тек почиње: њихова судбина показала је да Црњански није увек у праву са својом дефиницијом сеоба.

Заоштравање и интензивирање верских сукоба почетком 20. века стварало им је чак и физичку претњу, а обновљене везе са Краљевином Србијом и помоћ која је оданде долазила навела је неке становнике Бајрамича на мисао да можда колективно крену у нову сеобу, односно, да се после три и по века врате натраг у крајеве одакле су потекли.

Коначна сеоба

Први су, уз помоћ државе, пошли непосредно након Балканских ратова, насељавајући се у области Скопља (одакле их током Првог светског рата протерују Бугари), али је њихова коначна сеоба уследила 1922, после грчког пораза у Малој Азији и нововековног егзодуса православаца из Турске.

Тада се српски невољници, њих око 1.100, насељавају на простору Пехчева у ондашњој Старој Србији (потоњој Вардарској бановини), у крају одакле су се у исто време Турци иселили. Ту се, готово на самој новоуспостављеној граници са Бугарском, коначно скрасило више од 70 бројних фамилија галипољских Срба, отпочињући нови живот у новој епохи и сасвим новој средини.

Упркос суровим условима, брзо су се снашли и од Пехчева начинили бастион српства у тој области, подижући 1930-их и спомен-обележје свом Краљу Ослободиоцу. Такви, сигурно су се нашли на удару и бугарских окупационих власти након 1941. године. Али њихово коначно страдање и брисање националног идентитета уследило је након 1945, револуције и победе комуниста у грађанском рату.

У пројекту афирмисања македонске нације, комунисти су посебно сурови били према "краљевим колонистима", који су означени као главни носилац великосрпске политике у међуратном периоду.

У једном тексту објављеном у централном партијском гласилу Пролетер 1930. по питању Македоније исписана је оцена по угледу на давнашње тврдње Димитрија Туцовића: "У Македонији и на Косову генералско-фашистичка диктатура наставила је великосрпску аграрну политику са још нечувеним до сада средствима белога терора. Земља се просто насилним путем отима од мештана – Македонаца и Албанаца и раздаје врангеловцима – руским белогардистима и великосрпским добровољцима. Читава се села пале, да би се начинило места дошљацима. Са пушкама, митраљезима и бомбама протерују се хиљаде албанских породица са својих старих огњишта."

Простор вардарске Македоније, уз негирање његовог званичног административног назива Вардарска бановина и Јужна Србија, био је 1920-их и 1930-их редовно присутан у партијској штампи и пропаганди. Са ове временске дистанце јасно се уочава да анонимни аутори, пишући хрватским дијалектом и латиничним писмом, користе оштру реторику, да из текстова просто кипе класна мржња и револуционарни набој.

"Тамница народа"

Краљевина Југославија је не једном била означена као "тамница народа", попут Аустро-Угарске, или поређена са престоницама империја које су раније окупирале ове крајеве. "Никада угњетене нације нису тако мрзиле Версаљску Југославију, као сада за време војно-фашистичке диктатуре. Никада државно јединство није било тако потрешено као сада, када бесни широм целе земље фашистичка диктатура уједињене крупне буржоазије Југославије под великосрпском хегемонијом, када је Југославија претворена у велику тамницу угњетених нација". Или: "Београд, некадашњи Пиемонт југославенства, данас је код Хрвата, Словенаца и Македонаца више омражен, него ли некада Беч, Будимпешта и Цариград."

Оно што је писано на маргинама илегалне штампе пре Другог светског рата, од 1945. постало је део званичне националне политике коју је спроводила КПЈ. Српске енклаве у Македонији, после свих удараца у османском и бугарском ропству, у својеврсном рату после рата су разбијане и расрбљиване.

Управо то се десило и у Пехчеву са старим галипољским Србима: репресивне власти претопиле су их декретом у Македонце, иако они са њима ни пореклом ни навикама нису имали никакве везе. Такав однос, без икакве бриге матице Србије, потрајао је деценијама, таман толико да се у новом добу раније несаломиви Срби Бајрамича раселе, измешају брачним и родбинским везама или просто на попису изјасне као Македонци.

Дванаест Срба

После 1941, некадашњи Ставровићи, Пујовићи, Костовићи и други добили су наставак презимена на ''ски'' и ''ов''. На попису становништва 2002. свега 12 њих, махом старијих особа, изјаснили су се као Срби. А њихова судбина заиста је постала очити пример погубног утицаја југословенских (и српских) комуниста, који су за неколико деценија расрбили галипољске Србе, учинивши оно што им за неколико векова није учинило ни турско царство.

Мада још увек чувају неке реликвије старог завичаја, укључујући и икону заштитнице Свете Петке, могло би бити да су на последњем попису галипољски Срби пред ишчезнућем у Пехчеву.

Број Срба у Македонији је на последњем попису (2021) у драстичном паду чак и у односу на онај из 2002, па је њихов удео са 1,78% у 2002. смањен на 1,3% у 2021. Три четвртине македонских Срба данас живи у Скопљу (мање од 10.000), а у свега четири општине (Чучер Сандово, Старо Нагоричане, Росоман, Куманово) њихов удео у укупној популацији износи више од пет одсто.

Можда би зато симболична помоћ малобројнима од стране државе Србије данас била и доказ да не само речима, већ и делом, она јесте матица и мајка свих Срба који и после наметнутих авнојевских граница живе изван ње. Па и у, од свих заборављеној, а крвљу њених најбољих синова заливеној, Републици Северној Македонији. Ништа мање важној и заветној земљи од косовско-метохијске.