Да смо недостојни историје наше.
Судар Аустро-Угарске са Србијом 1914. био је борба Давида и Голијата. Српска победа на Церу била је скупо плаћена: само у њој избачено је из строја 259 официра и више од 16.000 војника. Следили су нови окршаји уз велике губитке и морал војске значајно је опао. Било је потребно да се јединице попуне свежим снагама и да им се подигне борбена свест. У тим моментима, универзитетска и школска омладина Србије позвана је у службу отаџбини. За седиште и обуку тзв. ђачких чета предвиђено је Скопље, град са великим историјским значајем, али тек недавно ослобођен и поново припојен Краљевини Србији.
Шест чета са више од 1.300 ђака (полазника) чиниле су Скопски ђачки батаљон. Старосна група којој су припадали била је 21-24 године.
Понајвише њих долазило је са Београдског универзитета, па су сврстани у посебну чету, која је носила надимак који је оличавао нежност младића – "рузмарини". Други су били "племићи", трећи "рмпалије", чета јужњака прозвана је "ћевабџије", а уз њих су се борили и "калаштуре" и "букварци" – студенти тек закорачили у живот. У батаљон су укључени и студенти са других престижних европских универзитета, који су мимо било каквог конформизма, када су осетили да је отаџбина у опасности, добровољно похитали да је помогну.
Очинска брига
Скопски војнички логори киптели су од снаге младића спремних за бој, али и расправа интелектуалаца у напону стваралачке енергије. Старешина ове јединице, потпуковник Душан Глишић, истакнути ветеран Балканских ратова и један од тројице браће Глишић – српских официра, био је строг старешина, али су га војници памтили и по очинској бризи. У Скопљу су се на обуци налазили и омладинци из некадашњег академског певачког друштва Обилић. Једног дана, после обуке, из свег гласа су запевали песму која ће их пратити:
Хеј трубачу с бујне Дрине,
дед' затруби збор,
нек одјекне Шар планина,
Ловћен, Дурмитор...!
"Уз тај ехо појави се и озбиљни а строги командант батаљона, Душан Глишић, овога пута сав озарен и весео. Повикао им је: "Тако Обилићевци, песму хоћу. Хоћу да чује Шваба да Срби немају страха. Омладина је била и остаје носилац народне слободе. Певајте, нек одјекне Шар-планина. Певајте, још певајте!", сећао се један каплар.
Једини пример у историји света
Обука регрута трајала је безмало два месеца; за то време њихови земљаци водили су огорчене борбе за заустављање напада аустроугарских снага од преко Дрине. Приближио се дан и њиховог поласка на фронт. Другог новембра 1914. Врховна команда произвела је све припаднике Скопског ђачког батаљона у чин каплара и наложила им покрет. Распоређени су искључиво на борачке дужности у јединицама. Каплар Тадија Пејовић закључио је да је то "једини пример у историји света, да једна држава – ондашња малена Србија – шаље на фронт (...) свој цвет, своју будућност, своју целокупну интелектуалну омладину – и све то као последњу наду за спас своје земље." Тада су и добили легендарни назив "1.300 каплара".
На путу према положајима, у Сталаћу где се састају две Мораве, унапређени су у чинове поднаредника.
На положаје су стигли док су биле у јеку борбе на Сувобору и Колубари. Пратила их је киша, чула се потмула грмљавина топова, окруживали су их тешки рањеници, око њих је свуда вребала смрт. У Горњем Милановцу дочекао их је регент Александар Карађорђевић лично. Ободрио их је завршавајући говор командом "Ни корака назад!". То је остала команда која је Скопски ђачки батаљон пратила током целог рата.
Примили су команду над десетинама и водовима. "Добронамерно кочоперни", како их је окарактерисао један савременик, подигли су у сељачкој војсци свест о озбиљности ситуације у којој је и недорасла омладина пошла у бој. Осоколили су их да крену у велики јуриш. И већ првог дана, у борбама које су беснеле на целој линији, многи су пали. Неки су изгинули, други осакаћени и онеспособљени за даље борбе. Као Спартанци, другови који су са њима који дан пре тога делили спаваоницу и следовање, полазили су им у помоћ и гинули и они. "Жао ми је добрих другова, лепих младића, који би својим радом користили, у миру, у држави. Али, зашто их жалити, оплакивати? Зар нису часно погинули у часној борби? (...) Зар би било боље да су умрли на болесничкој постељи? У ове велике дане жалосно је умрети обичном смрћу", писао је један од 1.300 каплара Јован Бабић.
Младих поднаредника из Скопског ђачког батаљона само је у Колубарској бици пало више од 400. У одбрани од Немаца 1915. били су наредници, а у одступању преко Албаније и на Солунском фронту већином потпоручници. До краја рата изгинуло их је чак две трећине!
Погинуо је и њихов старешина потпуковник Душан Глишић. Старији брат Александар пао му је на Куманову 1912, млађи Милутин на Дрини 1914. После тешких окршаја у одступању 1915, оболео, не мирећи се са чињеницом да је одбрана Србије сломљена и не желећи да успорава кретање своје колоне, Душан Глишић убио се негде у Качаничкој клисури.
Нушићев јединац
Симболично, водник Страхињић Бан Нушић, каплар са именом српског чојства и син јединац Бранислава Нушића, пише вереници у јесен исте године да му је нека старица прорекла да ће доћи до до тада најстрашније битке са Немцима и да ће у њој победити Срби. "Ако буде било суђено да ја паднем у тој прореченој бици, нека те не буде жао. Пао сам за оно што сам волео, за Отаџбину, мислећи на оно што сам волео, на тебе". И погинуо је, непосредно након тога; отац га је сахранио у породичној гробници која се и сада издваја на Новом гробљу и посветио му своју књигу Деветсто петнаеста.
У маглама српске прошлости остали су заувек да светле ликови 1.300 каплара. Браћа Николићи из Хомоља, Божидар и Светолик – први студент филозофије, а други матурант пољопривредне школе, изгинули у близини Смедерева 1915. Ђорђе Поповић, син директора Народне банке, добровољац, умро у ропству у мађарском логору. Потпоручник Миодраг Давидовић, минхенски студент, син јединац председника Владе чика Љубе Давидовића, погинуо у повлачењу преко Албаније. Александар-Шаца Лазаревић, академски сликар, који паде у Колубарској бици остављајући недовршене радове у свом атељеу у Прагу. Синови паора и синови државника, у истом строју.
Како је касније пренела српска штампа, када је један француски генерал упитао за синове ђенерала Павла Бошковића откуд они на првој линији, један Шумадинац му је одгонетнуо лозинку тог доба: "Сви ми имамо различите очеве, али само једну мајку – нашу отаџбину. Е за ту мајку Србију гинемо сви без разлике…"
У рату 1914-1918, у редовима Скопског ђачког батаљона страдао је нараштај који је дисао за Србију и сањао да јој послужи кроз науку и културу. Један савременик био је мишљења да је у српској историји управо ово била генерација која је у миру најватреније живела и стварала за своју земљу, а у рату се најхрабрије борила и крварила. За њих та два појма у служби идеала нису била супротстављена. Међутим, држава им се после рата није адекватно одужила. После 1945. у грађењу епопеје НОР-а, њихов подвиг постао је још мање пожељан. Имали су своје удружење, које је успело да одштампа и изузетно важну споменицу о јединици у којој су се борили, а онда је 1980. угашено.
Неколико спомен обележја, пар улица по градовима, од чега једна у српској престоници, школа у Љигу – била су то безмало једина преостала места сећања на 1.300 каплара. Пре три године, реализована је једна иницијатива да средња војна школа у Београду понесе име управо по њима. Текст који им посвећујемо није везан за конкретну годишњицу или датум из њихове борбе, јер би их се требало сећати и помињати их 365 дана у години.
Неки нови каплари
Али потписник овог текста не мисли да је њихово јунаштво остало само у тминама прошлости. Неким невидљивим нитима оно је спојено и са нараштајем који на историјску сцену ступа сто година касније. Доминантно, он се ослободио заблуда Југословена и деце цвећа. Идеал му није да спава на клупи, нити да организује шопинг туре у Трсту. Влада новим технологијама и страним језицима. Тај нови нараштај је ослободио Црну Гору тираније тамошњих неоусташа. У Београду је присутан на улици кад год је тема Косово. Његови најбољи изданци имају своје духовнике, посте постове и причешћују се, у броју који превазилази праксу у претходних 80 година. Своју децу крсте и популарно је да им дају имена њихових прадедова.
Неко се скоро нашалио: кад би устао Чича Дража и видео чак и брадате хипстере у чакширама и вуненим чарапама, како се љубе у образ и називају "брате", на прву би помислио: "Победили су наши".
Неки други осликавају мурале Милоша Обилића, Гаврила Принципа и Благоја Јововића; у исто време и Тесле, Душка Радовића и Меше Селимовића. Речју, спајају урбано и национално, научно и слободарско. Његове најлепше девојке уче калиграфију и певају призренске песме, а најспремнији момци у никад већем броју у српској историји пливају о Богојављењу за Часни крст. И кад нису са Косова, венчавају се у Грачаници. И кад репују, то чине на тему Републике Српске и уз струне гусала.
И како онда да нас убеде да смо поражени, и да међу нама не стасавају неки нови каплари? Враћајући се на почетак овог текста, у наредним данима потрудимо се да таквима кажемо:
Добра земљо моја, лажу!