Маратонци трче финални круг
Да ли је Душан Ковачевић био толико генијалан да предвиди судбину државе око које су заказале све њене елите, или је то још тада било очигледно сваком иоле мислећем човеку, па и несвршеном 24-годишњем драматургу?
Поподне је радног дана. С првим пролећним данима, по аутосугестији, стиже и онај први пролећни умор. Писање не иде лако, па се иде на краћу паузу. Уобичајено шалтање канала се уобичајено и завршава: на ТВ "Храм" или "РТС Трезору". Овог пута, ипак, мини истраживање се наставља. Има неких филмова који су једнако гледљиви и ако се почну од друге или треће четвртине. Толико су квалитетни – и толико смо их пута већ одгледали раније. Овог пута, пажња ми остаје на "Маратонцима".
Мисли намах воде ка закључку о златном добу српске кинематографије, делом због још увек јаке и свеприсутне државе у тренутку када је филм снимљен, али делом и због маестралног двојца, Душана (на Петровдан рођеног) Ковачевића и Слободана (за Ђурђиц рођеног) Шијана и читавог низа уметника који су у историјској епохи у одумирању, после деценија цензуре, померали границе стваралаштва у свим жанровима.
Са ове временске дистанце, звучи невероватно да су у само три године по Титовој смрти, када су и "Маратонци" настали, у Југославији снимљено безмало стотинак филмова, међу којима драме "Смрт господина Голуже", "Дечко који обећава", "Вариола Вера", "Сјећаш ли се Доли Бел"; комедије "Лаф у срцу" и "Балкан Експрес", покушаји трилера као "Хало такси", те "Тимочка буна", историјска драма о мало познатим догађајима с краја 19. века.
Смела критика
Ту су и "Берлин капут", за то доба прилично смела критика неких аспеката комунистичке револуције, па исто тако "Како сам систематски уништен од идиота" – сатирични приказ живота једног домаћег Чеа, и величанствени "Бановић Страхиња", са Франком Нером у главној улози, који поред свих недостатака и стереотипа о српском "мрачном средњем веку" до данас остаје један од најбољих покушаја екранизације историјских епизода из косовског циклуса.
У таквој конкуренцији, "Маратонци трче почасни круг" ипак се једном историчару чине као најважније уметничко остварење. Не само због маестралне глуме главних актера и мог миљеника Данила Бате Стојковића, већ и по генијалној драматизацији, заплетима, црном хумору, тријумфу бизарности...
У "Маратонцима" је буквално свака сцена антологијска и свака реченица аланфордовска реплика ушла у наш свакодневни говор: "Ја сам поштено радио, излагао сам се опасности да ме ухвате и отерају на робију", "Лаки је мало нервозан", "Купачице моја", "Њему се не исплати да излази из гроба", "Остали само дугмићи", "Даље од мене с мртвацем, смрт је прелазна болест", "Укусан овај Пантелија", "Хоћу свој део, нећете ме преварити", "Јуримо тридесет", "Ала га је оправио, свака му част", "Све може да пропадне, да нестане, само је смрт сигуран посао"... Толико да је просто несхватљиво да је Душан Ковачевић, уз сву његову оштроумност, могао да овакву драму напише са свега 24 године!
Узимам његову драму да је се подсетим у изворном облику. И запажам понешто што нисам кад сам је први пут читао у оригиналу пре десетак година. Да је код Ковачевића читава радња смештена у лето 1972, а не како нам филм снимљен десет година касније показује – у период Краљевине Југославије!
Дакле, та трула држава, чији кадрови провејавају у Ковачевићевом оригиналном тексту, није она коју видимо на филмском платну, где све почиње са смрћу краља Александра, већ она Брозова из "златних седамдесетих".
"Дуго коначиште"
Драма је, другим речима, писана у југословенском Потемкиновом селу, у атмосфери успона Маспока у Хрватској и обрачуна врха СКЈ са српским "либералима", усвајања амандмана који су аутономним покрајинама у Србији дали прерогативе државности, хапшења професора Михаила Ђурића који је ту политику критиковао, жигосања Српске књижевне задруге као "легла великосрпског национализма"...
Млади, још увек несвршени студент Душан Ковачевић, схватио је те 1972. оно пред чим су владајуће елите забијале главу у песак, и о томе написао драму која не само да је била сјајно сведочанство о једној епохи, већ се по много чему показала и као пророчка.
Око имовине деда Пантелије, старог око 155 година, који "умире пред сам крај свог живота", завадиће се пет директних наследника: Максимилијан, Аксентије, Милутин, Лаки и Мирко, мада се у сукоб око наслеђа умешао, са истим амбицијама, и Били Питон.
Другим речима, ради се о шест потенцијалних наследника, попут шест југословенских република. Алузије се умножавају и са протоком времена постају све јасније.
Деда кога нико не види осим на слици као већ увелико одрођени југословенски маршал на умору, и задужено погребно предузеће "Дуго коначиште" као његова баштина.
”И не само он [Тито], већ комплетно партијско руководство у свим државним 'структурама' непромењених од Другог светског рата. Тих ми се година чинило да нико од наших руководилаца нема мање од стотину година… Изгледа да сам се на време нашалио свему што нас неизбежно чека, и што нема лека осим смеха", говорио је касније Шијан, препознајући сатиру као последње упориште критике тоталитарних режима.
Мучан одраз у огледалу
Ту су и брутални и крволочни ликови (из филма је избачена сцена силовања служавке Оље пред свим члановима породице, а ублажено убиство Кристине, која је у књизи масакрирана ножем), у исто време "у души добри", како их Ковачевић редом карактерише. И који толико подсећају на оне суседе који једни другима честитају Бајрам и Божић и обноћ се истребе у својим срединама.
Коначно, драма се завршава сладострасним гажењем противника, али и случајних пролазника по улицама Београда, а њена екранизована верзија из 1982. и низом експлозија које ће само наслутити експлозију читаве државе и друштва само деценију касније... Иронија историје биће таква да се кућа Топаловића, место злочина, иначе у реалном простору лоцирана на Косанчићевом венцу, данас налази у улици која носи назив Сребреничка.
Поставља се само питање да ли је Ковачевић био толико генијалан да предвиди судбину државе око које су заказале све њене елите, или је то још тада било очигледно сваком иоле мислећем човеку, па и несвршеном 24-годишњем драматургу? Биће, у том случају, да смо се свесно самозаваравали и причама о четвртој по сили армији у Европи, шопинг турама у Трсту као мери спознања хладноратовског света, братству и јединству, успешним концептом самоуправљања, путевима и пругама који спајају неспојиво, идејом слободе која се манифестује спавањем на клупи у парку.
Али не, било би то сувише тешко признање себи и сувише мучан одраз у огледалу. Испало би да је неко колективно корумпирао генерације, да ћуте или певуше "Живела Југославија" усред урушавања државе и виталних националних интереса. Останимо, онда, у дефиницији да се само радило о генијалном омладинцу из Мрђеновца.
Ново питање које се поставља 2023. јесте где су данас млади српски драматурзи и којим темама се баве? Да ли њихова интересовања добацују изван тема које лично познају, где се радње одвијају на кућним журкама или на крововима стамбених зграда, и досежу ли, ма у ком жанру, националну историју, српско село, породични живот изван круга двојке? Или је, ако узмемо у обзир неке млађе уметнике, попут Стевана Филиповића, можда боље да пожелимо да се задрже у својим оквирима и не приказују нам ни прошлост ни садашњост онако како их они доживљавају.
Оптимизам нових генерација Срба
У једном од ранијих текстова на овом порталу говорили смо са оптимизмом о новој генерацији Срба, неоптерећеној идејама комунизма и југословенства. Међутим, очигледан је у њој недостатак предводника. Млади песници и писци, млади новинари, млади сликари, млади научници, као да су јако малобројни, или се једноставно не чују.
Душан Ковачевић је имао 24 године када је писао "Маратонце", као виђење расплета унутар своје државе и народа. Али на концу треба рећи: он није био једини такав. Исто толико година имао је и Милош Црњански када је 1918. предвидео судбину Прве Југославије са чувеним стиховима: "Ниједна чаша што се пије, ниједна застава што се вије – наша није".
Надежда Петровић је и даље била у четвртој деценији када је за главни идентитетски мотив одабрала Грачаницу у божуровом пољу. У јеку нове косовске битке, можда би требало охрабрити нови нараштај да, често критички оријентисан према генерацији својих очева и дедова, и сам пусти глас. И испише своје стихове и драматуршке текстове, ма колико се та прогноза можда показала као погрешна.
А ако нам неки млади суперлуцидни драматург, рођен 1999. у години НАТО бомбардовања, прикаже визију наше будућности израсле из перманетне кризе (економске, демографске, духовне, климатске, политичке, мигрантске), у којој ће нам, све увијена у обланде хумора и сатире, реалност бити приказана пре као метафизички повратак Косову, него као надидеолошко телепортовање по свету... можда том филму и не би требало само да се насмејемо.
