Одбацити наратив о 20. веку као веку српских пораза

Био је 17. јун када су се 1995. водиле тешке борбе око Илијаша, дела Српског Сарајева. Положај у селу Јасену држале су снаге Војске Републике Српске, појачане припадницима Другог шековићког одреда Специјалне бригаде полиције МУП-а Републике Српске. О њима се већ широм Српске говорило с поштовањем, па је настала и песма: '"Полицајци специјалци, из одреда Шековићи…'". Бранили су се упорно, из ровова, не допуштајући муслиманским снагама да напредују. Али непријатељ је био знатно бројнији и, у завршници рата, боље опремљен. На смену, дејствовало је пешадијско, па артиљеријско наоружање и околна брда проламала су се од рафала и детонација. Вечито насмејани шековићки специјалац Радислав Делић и у најтежим моментима је збијао шале.

Док је у кратком затишју пошао да саборцима скува кафу и окрепи их, на ровове бранилаца Српске пала је још једна граната. Радислава је, упркос панциру који је носио, убила на лицу места, док је тројицу његових сабораца ранила. Тешко рањени Велимир некако је пребачен у возило које је требало да га превезе до санитета, док су Драган и Предраг, одмах пошто су зауставили крварење, пошли назад на положај, да не оставе на цедилу свега двојицу преосталих сабораца у рову. Борбе су трајале целу ноћ, кувало је као у котлу, али четири специјалаца задржала су положај. Када им је ујутру стигло појачање, официр ВРС који их је затекао био је запањен како је положај сачуван. Пустио их је на одсуство уз драматичне речи:

"Ако сте је ви одбранили, одбраниће и моја војска нападе. Док се буде чула борба, знајте да смо живи..."

Специјалац Делић, у тренутку када је погинуо, још није имао пуних 25 година. Постхумно, због храбрости у овој и у другим борбама које је водио његов одред, одликован је орденом Милоша Обилића. Поникао је у сиромашној али душевној породици, у малој али пуној кући, у којој се родило пет синова. У том непрекинутом, живом ланцу предања, живеле су и у једну Истину испевану уз гусле веровале генерације, без обзира ко да је владао Босном: Турци, Аустријанци, усташе или комунисти. И када би дошло до одсудног боја, сви до тада обични људи обноћ су улазили у строј и у очима околине постајали хероји једне епохе. У својим очима, они су и даље само бранили Истину. Из трошне куће Делића потекла су три јунака – не само Радислав, већ и његова браћа Јанко и Велко.

Јанко Делић је још на почетку рата 1991. отишао као добровољац у Хрватску, да брани српске крајине. Он је погинуо 8. јуна 1993. на положају Перића код Книна; погодио га је пројектил из зоље и требало је много времена да се војници пробију до његовог тела. Настрадао је у 29. години живота. И таман када је мир био на дохват руке, 9. октобра 1995, погинуо је и најстарији Вељко, у 35. години. Он је пао дословно бранећи свој завичај од непријатељских диверзаната. Тако је мајка Грозда у рату 1992-1995. остала без тројице синова. Са преосталом двојицом синова, након рата живела је у Власеници.

Нажалост, ово није био и једини случај да су из регије Бирач у Одбрамбено-отаџбинском рату гинула по две или три мушке главе из исте куће. Укупно је из општине Шековићи која је пред рат бројала једва нешто више од 9.000 Срба чак њих 356 погинуло у рату, на положајима од свог завичаја па широм ратишта у Српској. То је био стравичан губитак од безмало 4% становништва. Колико Срба данас уме да пронађе Шековиће на мапи и каже нешто више о њима, иако се и пре рата радило о једној од најкомпактнијих српских општина у Босни и Херцеговини?

Али Шековићи нису једина средина која је и бројем и сојем дала своје најбоље синове у Одбрамбено-отаџбинском рату. Осамнаест породица у темеље Српске уградило је по троје своје деце. У спомен соби Друге посавске бригаде ВРС у Шамцу застане дах пред призором покошене младости. Чак 497 погинулих војника са простора Шамца, Пелагићева и Доњег Жабара изгубило је живот у рату. Њених 66 војника бораца преживели су са два, а десеторица са чак три рањавања. До пробоја коридора 1992. ова јединица држала је 142 километра линије одбране, да би потом била ангажована и на сарајевско-романијском ратишту, око Жепе, па у Западној Босни и Бихаћу.

Понавља се питање: знамо за херцеговачке и црногорске устанике, али колико нас за асоцијацију јунаштва има наизглед мирне и земљи окренуте Посавце?

На споменику у Калиновику уписано је 359 имена палих бораца. Одбијмо ту и део војника из других крајева погинулих на овом подручју, али опет долазимо до броја од преко 5% погинулих у односу на број становника општине. Можемо само нагађати колики је постотак војно способних мушкараца који су погинули, али свакако да се ради о стравичној цифри, бројем сличну погинулима у време НДХ (овде је због италијанске окупационе зоне смртност била нешто мања). Изван хладне статистике крије се низ трагичних прича, где је грехота ма коју издвојити посебно.

Али немогуће је у овом размишљању не споменути и случај браће Тепавчевића из Гацка, на основу ког се може сагледати читава епска вертикала овог краја у 20. веку. Успомена на њих и данас је врло жива у Херцеговини.

Пореклом из Казанаца, Тепавчевићи су генерацијама давали јунаке за одбрану Отаџбине; њихов деда Благоје, командант батаљона ЈВуО, погинуо је јуначки у Лијевчу пољу априла 1945. године. Близанци Милан и Душан, рођени 1966, прошли су сва бојишта Гатачке бригаде, а онда погинули у размаку мањем од годину дана: Милан је пао на Бандијерци 1993, а Душан на Бјелемићима 1994. године.

Идентитетска слика, која говори о континуитетима страдања и јунаштва у српској историји, јесте она која говори о српској мајци из Горажда Божани Делић. Делића мајка, рођена 1912, од муслимана је изгубила синове: Новицу, Нику, Јову и Радивоја. Поред њих и кћерку Анђу, удату Шекарић. Све су их побиле муслиманске снаге 1992. године. У рату је ова бака изгубила и братанца, три унука и три зета. Преминула је у избеглиштву у Вишеграду, а пошто је умрла 2005. у дубокој старости, борачка организација подигла јој је споменик. Док су само рубови горажданске општине припали Републици Српској, ко још данас говори како смо се за овај град јуначки борили – и издајом га напуштали и колико смо у њему кроз векове изнедрили богату културу?

Данас у Београду мало знамо о свим наведеним ратним причама. И однос према Одбрамбено-отаџбинском рату је у српској престоници некако је суздржан и снебивљив. Док од таквих тема окрећемо главу, Београдом се управо ових дана шепури Феђа Штукан, снајпериста Армије БиХ у ратом подељеном Сарајеву, од присуства на протестима до величанствене промоције књиге.

Погледајмо ангажовану уметност и кинематографију која је требало да изгради јединствену свест о борби и српским националним интеграцијама 1990-их. Усред рата, настајали су филмови као "Дезертер", па чак и "Лепа села лепо горе" који смо волели. Каква је била слика српског војника у њима? Падају ли вам на памет друга асоцијација осим кукавица, зликовац и ратни профитер? Можда је другачија у "Турнеји"? Или у књижевности са ратном тематиком? Међу добитницима Нинове награде? Јесте ли у њиховим кадровима и литерарним сликама могли да видите ратнике попут браће Делића или близанаца Тепавчевића? Да ли је све то само случајност? Оскудно историјско знање које се онда није ни могло пренети на хартију или на платно? Има ли, пре "Олује" снимљене прошле године, иједног домаћег играног филма који није бар имао потребу да се додвори и противничким странама, и обавезно прикаже и злочине над њима? На крају, где су докторске дисертације на Филозофском факултету у Београду на тему борбе српског народа у Републици Српској и Републици Српској Крајини? Како ту стојимо у поређењу са истраживањима у Загребу и Сарајеву?

Није чудно то што наши непријатељи покушавају да од Одбрамбено-отаџбинских ратова 1991-1995. начине криву слику, супротстављену српској историји и светлим војничким традицијама. Али на нама је да се томе супротставимо. Као 1990-их о оклеветаном ђенералу Михаиловићу и његовој војсци, предстоји нам битка за историјску истину о Војсци Републике Српске и њеном команданту. Кад спознамо колико су величанствене биле операције попут "Коридора 92", и када у своју свест убележимо да су се иронијом историје одиграле баш на Видовдан, схватићемо да је овај део историје недељив од наше националне вертикале у прошлости, али и као надахнуће у будућности.

Време је за одагнавање наметнутог наратива о српском 20. веку као губитничком. Преживели смо два и покушај трећег геноцида, нису нас отерали од мора (попис становништва показаће да је српски народ и даље већински бар у две, а можда и три општине крај мора у Црној Гори), створили смо Српску са међународно признатим елементима државности, створили смо праву Српску Војводину као вековни сан нараштаја пре нас и нисмо признали независно Косово. Сасвим довољно за постављање нове националне стратегије и одређивање њених циљева у 21. столећу.