Још од маја месеца, аутобуска станица у Београду закрчена је у јутарњим и вечерњим терминима. Срби се спремају за јуриш на море. Нови асфалт се усијао, аутобуси један за другим долазе и одлазе, као да само круже око станице.
Испред великих климатизованих аутобуса стоје, као сваки капетан испред свог брода, туристички водичи и вође пута, са списковима путника. Међу онима из предсезоне увиђа се несразмерно велики број старијих људи, загазлих у осму, чак и у девету деценију живота. Путници са големим шареним коферима тискају се око аутобуса, као да је сваки моменат драгоцен да се што пре склоне са ове летње жеге, забораве свакодневне бриге и отисну се у неки нови свет.
"Ови похитали као да су дочекали лађу француску…", рећи ће један од возача, уз осмех, довршавајући своју последњу цигарету пред полазак.
Са три мора на три Мораве
Као да чекају "лађу француску" – не може човек да се не замисли над његовим речима... Изречене у шаљивом тону, оне ипак откривају једну архетипску српску слику. Не у вези с Французима. Срби имају посебан однос према мору. "Поморје" или "поморске стране" су као посебна област улазили у титулатуру неких српских средњовековних владара.
Снага српског царства у времену цара Душана мерила се и по томе што је оно избијало на три мора. И слабост, у време његове пропасти, како је то сликовито уочио Љубомир Симовић, што се после свега неколико деценија свела са три Мора – на три Мораве.
Мање је познато да је још Свети Сава 1219. утемељио своју Зетску епископију на мору (Михољској превлаци), да је седиште српске православне Захумске епископије пре тога дуго било на Стону, да су српске земље све до доласка Турака и настанка Деспотовине имале широк излаз на отворено море, да би тек од 1455/1459. Србија постала континентална... Спој тих медитеранских и континенталних (рашких) традиција у српском средњовековљу можда је најбоље оличен при изградњи Високих Дечана, који и данас многим странцима остају као прва и најбоља асоцијација на српски народ.
"Поздрав са српског мора!"
Балкански ратови 1912-1913. према тумачењу историчара Милића Милићевића имали су, поред остварења заветне мисли, и једну важну стратешку улогу: они су у суштини били рат за море. Епопеја напредовања српске војске кроз Албанију подсећала је на Наполеонову експедицију, па је још у то време почело да се говори о пробоју кроз "албанске Алпе".
Циљ је, уз протеривање јаких турских гарнизона, добрим делом и остварен, због чега је Аустро-Угарска интервенисала до те мере да се у пролеће 1913. јасно чуло њено звецкање оружјем.
Кључно је било питање луке Драч, па је војска краља Петра натерана у повлачење које је доживела као национални пораз. Од свег напора, који је плаћен животима хиљада српских војника, остао је као историјско сведочанство понеки документ, попут петиције грађанки из Драча, преко 500 њих, упућене руској царици и енглеској краљици, да допринесу да овај град остане у саставу Краљевине Србије. Или упечатљиве разгледнице штампане у овом граду са сликом српског војника и потписом: "Поздрав са српског мора!" Да подсећају да је на почетку 20. века у Албанији живела четвртина српског становништва, а да их данас, махом на северу земље, има око 30.000, мада Србија никада није званично отворила питање њиховог статуса.
У колективном сећању
Море је у српском колективном сећању посебно остало утиснуто у време Првог светског рата. Тада су српски сељаци, који су о њему само слушали из прича о далеком, готово митском месту Хиландару покрај мора, могли и да загазе у море. У сећању многих, листом непливача, море је било прецењено, као "велика слана вода". Другима је додир са морем остао фасцинација, успомена трајно утиснута у сећање. Један Јасеничанин овако га је описао: "Нигде обалу нисам вид'о, само вода, где год погледаш''. Његов земљак се надовезивао: "Питамо један другог: Јеси л' ти угледао крај мора? Каже, нисам, море је велико, не може да се види крај." Шумадинац, из 11. пешадијског пука, стрепео је од пливања у мору: "'Де да скачем ја, кад нисам газио ни поток до колена!"
Мотив мора тада бива трајно утиснут и у српску књижевност. Дучић и Шантић, потекли у залеђи мора, у српској Херцеговини, писали су о њему с дивљењем и пре Великог рата.
"И у мојој души продужено видим ово мирно море", записаће, између осталог, "принц од Требиња" у својој песми "Подне". Важне су и слике приморја у прозним делима српских писаца из Далмације, попут Сима Матавуља или Ива Ћипика. Међутим, ратови за ослобођење и уједињење прелили су мотив морског плаветнила и у дела писаца из континенталне Краљевине Србије. За Светислава Стефановића (рођеног у Новом Саду), после Албанске голготе, поглед на море био уједно и поглед у бескрај, наду и слободу. И за Војислава Илића Млађег. Пореклом Моравац, Илић ће исписати осећајне стихове у песмама "Венчање Србије и Адрије" и "На обалама Јадрана". Умирање српског војника и његово спуштање у морске дубине Плаве гробнице инспирисаће Милутина Бојића да сачини једну од химни постсолунске генерације. У његовој "Плавој гробници" биће исписани и тешки стихови о мору, према којем ће Срби убудуће наступати и као према војничком гробљу, озбиљно и с поштовањем.
Једина сила
Ипак, до данас је кроз сећање на Први светски рат у српској свести остала најприсутнија песма "Креће се лађа Француска", дело пуковника Бранислава Милосављевића под првобитним насловом "Изгнаници". Море пуковника Милосављевића је широко, хладно и дубоко – и асоцира на опасности од потапања савезничких бродова од непријатељских подморница (сумарена). Милосављевић је добро описао и ослонац који су српски војници тражили окружени морем, било да су путовали од албанске обале до Крфа, од Крфа до Солуна, или да су одлазили на лечење у Тунис: "Сви моле Светог Николу, једину силу на мору".
У оригиналној верзији ове песме, последња, данас у певању изостављена строфа, посебно је потресна: "Узалуд чекаш мајко ти, да ти се војно жив врати, море је сито – мирује, јединца твога – милује..." (Не заборавимо, кад пишемо о мору у овом контексту, ни својеврсне српске "плаве гробнице" из Другог светског рата, попут усташког логора на Пагу.)
Море ће значај који данас има за српски народ задобити тек са успоном туризма у социјалистичкој Југославији. Тек од шездесетих година песме, вино и забава – хедонизам, рекло би се новоговором – постају прва асоцијација на њега. Интересантно, баш у тим најлепшим местима са плавкастих разгледница настаће најкрвавији кадрови (сетимо се Сплита) распада Југославије од 1991. године.
Ако су ослободилачки ратови с почетка 20. века, у времену успона Краљевине Србије, представљали њену тежњу да избије на море, онда су ратови за југословенско наслеђе на крају столећа представљали тежњу западних империја да раслабљену Републику Србију протерају што даље од мора.
У томе су добрим делом и успели, па поред Северне Македоније једино Србија од свих бивших југословенских република данас нема свој излаз на море. Ипак, како смо у једном од претходних текстова нагласили, може се десити да попис становништва у Црној Гори 2023. покаже да је српски народ већински у две или чак три (од шест) приморске општине у тој републици. Скренимо пажњу на још једну чињеницу: да се ту не ради о црногорском, већ о бокељском Приморју.
Жал за изгубљеном империјом
Континентални Срби су данас изгубили многе ритуале које су гајили кроз историју, али се десетодневног одласка на море тешко одричу. Да би то постигли, спремни су да се узајме, путују по студени као јунаци с почетка ове приче и купају се у леденој води, или чак да летују као парадајз-туристи.
Можда у том жалу за морем постоји и нешто више од помодарства или повлађивања својим страстима.
Пре свега, толико смо о мору певали, да га из било ког разлога не бисмо походили и симболично овладали његовим таласима, макар и на те непуне две седмице. И још нешто: Србин носталгичан за морем, као и када је носталгичан за Југославијом, у суштини чезне за изгубљеном империјом – и то не оном која је нестала у време цара Душана, већ оном у коју је дубоко веровао и са њом се поистовећивао, а која је ишчезнула пред његовим очима деведесетих. Ипак, иако српска држава више нема директан излаз на море, српски народ и даље истрајава на обалама Јадрана. Могло би се рећи: Срби су чврсто усидрени у Боки и на мору.
Ваљда стога у времену годишњих одмора никоме неће агресивно зазвучати српски поздрав, који је луцидно сугерисао књижевник Никола Маловић: "Догодине на мору!"