Oд Крајине до Украјине

Најтрагичније српске земље у 20. веку – Српске Крајине – сетимо се сваког августа, када са тугом обележавамо годишњице ''Олује'' и велике сеобе, трагичније и од оне овековечене на слици Паје Јовановића. Изван тога, нешто тише и о годишњици ''Бљеска'' из исте године, и можда још о понекој годишњици погрома.

У протеклој недељи, тако, молитвено смо се сећали палих у Медачком џепу; обележавано је две деценије од овог погрома који је по бестијалности по много чему подсећао на 1941, али и био упозорење осталим Крајишницима каква их судбина чека уколико се не бране.

Командант Унпрофора генерал Жан Кот је 19. септембра 1993, после обиласка госпићких села које су хрватске снаге тада заузеле, дао изјаву за медије: "Нисам нашао знакова живота, ни људи, ни животиња у неколико села кроз која смо данас прошли. Разарање је потпуно, систематско и намерно".

Српски губици у селима Дивосело, Читлук и Почитељ износили су 88 погинулих, али када се тај број упореди са податком да је у њима пред рат живело свега 780 становника, схватају се размере злочина у личким селима, када је безмало за дан збрисано 11 одсто становништва. И бака Даница из Дивосела, са чувеног снимка са бровингом, која је мало пре тога пред камерама говорила о отпору "усташама", завршила је пререзаног врата.

Но изузев парастоса у цркви и сећања најближих, мало шта је говорило о историји страдања, али и јуначке борбе овдашњих Крајишника, који су били свесни да је то борба Давида са Голијатом, али нису од ње одустали.

Историју српске Крајине нисмо у довољној мери проучили и ''апсорбовали'' је са аспекта српског интегрализма, највероватније због дуготрајног авнојевског кривотворења јединствене српске историје и стварања парцијалних, а потом и због осећаја националног пораза из 1995. године.

Почев од њених освештаних темеља, манастира Крка – који је израстао када и Бањска и Љевишка, Крупе – савременице цара Душана, Драговића, грађеног тек неколико година после Косовске битке и свих других. Управо у данима између Преображења и Мале Госпојине и ове српске светиње у Далмацији прослављају своје славе, што треба да буде додатни повод за размишљање о Крајини.

У историјској свести изостала је и драматична слика о насељавању пустих пограничних области, до успостављања Војне крајине као посебне управне целине, њене организације и дуге и мукотрпне борбе за очување и проширивање аутономије.

Тек на студијама историје, на предавањима код професора Војина Дабића, најбољег познаваоца историјских темеља Крајине, ми јуноше са патриотским натписима на мајицама и магловитом представом о Лици-Кордуну-Банији, схватили смо да је крајишка земља од 16. до 19. века у суштини била живи бедем који је раздвајао турско и аустријско царство – империје, вере и културе. Један велики збег српског народа из других области које су се нашле под турским освајањима.

Уз то, Крајина је постала и резервоар за мобилизацију у аустријску војску, за потребе ратовања широм Европе. Крајишници су изборили статус слободних сељака и низ привилегија, створили су своју територијалну целину изузету из органа власти и разграничену од других провинција. Другим речима, ослобођени су бројних дажбина према Бечу, али су за његове потребе ангажовани под општом војном обавезом мушкараца од 16 до 60 година.

На примеру једног села које се налазио у саставу Војне Крајине, кроз увид у протоколе умрлих, утврђено је да је у ратним временима (осам година) у 18. столећу у њему природном смрћу умрло 117 особа, али да их је у војној служби погинуло чак 25.

То би значило да су крајишници погинули на бојишту чинили безмало 20 одсто од укупног броја умрлих. У другом селу, показују истраживања, из сваке шесте куће био би по један погинуо. То су губици које превазилази само геноцид у НДХ у Другом светском рату. Додајмо томе и високу смртност од епидемија заразних болести, као и тешких услова у кршним подручјима, и схватићемо колико је муке било уложено у постављање и одржавање крајишке крепости…

На прелазу из 17. у 18. век Војну крајину су чинили Карловачки и Вараждински генералат, као и Банска, Посавска, Подунавска, Поморишка и Потиска крајина. Ипак, делови Карловачког генералата остали су прва асоцијација на крајину, будући да су ове српске области највише остале компактне и отпорне.

Поред сталних ратних пустошења, у миру је једнако постојала опасност и од унијаћења, о чему говоре и књижевни мотиви Симе Матавуља, чији се Пилипенда успешно одупро притисцима да приђе ''царској вери''.

Упоришне тачке културе крајишких Срба чврсто су биле увезане са Косовским заветом: песме, симболи, светковине потицали су са овог извора. Њиховим јунаштвом надахнуте су нове генерације ратника и ускока, који су у свом времену створили подлогу и за сасвим нови циклус епских песама.

Личка капа симболизовала је борбу и страдање косовских јунака, а у Далмацији је читаво једно крашко поље око ког су се начичкала српска села прозвано Далматинским Косовом, усред кога је пет векова након боја пропевала црква Лазарица. Свети темељи, виталност и отпорност Крајишника свим империјама које су се приближавале њиховом простору, створиле су посебан идентитет, који је опстао и након укидања Војне крајине 1881. године.

Потомци ратника и граничара, после клања у НДХ 1941. које су дочекали са неверицом, готово голоруки су започели отпор усташама, испрва уз велике жртве. Чак су, као живи лешеви, и самостално кренули у пробој из Јасеновца пред сам крај рата. Окончали су га 1945. на победничкој страни, у редовима антихитлеровске коалиције, али и подељени суровим грађанским ратом.

''Из рата су изашли не само проређени, него и савршено пролетизирани, без лидера, ако се не броје војни и партијски командири и комесари, без традиције, без имовине'', закључиће Чедомир Вишњић.

О било каквој њиховој аутономији у Титово време није смело ни да се зуцне, а њихов статус био је обрнуто сразмеран њиховом учешћу у устанку и антифашистичкој борби. Ипак, период 1945-1991. преостали крајишки Срби су провели са истинском приврженошћу владајућој идеологији и већинском лојалношћу хрватској држави.

А када се поново заратило, неки од њих упркос вишедеценијском замућивању националног идентитета показаће истрајност у српској епској вертикали. У стварању и одбрани Републике Српске Крајине, у операцији "Коридор", чак и у последњим данима борбе.

Поменимо само пример браће Орељ, близанаца Горана и Зорана, Славонаца који су са само 19 година отишли на ратиште и изгинули у истом дану, у октобру 1994. године. Њихова фотографија, младих, загрљених и насмејаних, у војној униформи, можда је и једна од најдирљивијих и највеличанственијих из Одбрамбено-отаџбинског рата.

Или Срђана Чека, младог музичара из састава ''Минђушара Книн'', који је дословно остао на последњој стражи крај Окучана 2. маја 1995. године. Већини је данас позната судбина Милоша Ћирковића, који је на Косову 1999, док се војска повлачила, рекао чувену реченицу: ''Ви идите, ја нећу''. Исто то изговориће у данима слома Крајине Живко Кораћ, који ће отпор на Банији пружати све до 2001, када се опкољен разнео бомбом.

Подсетимо се, сада, још неких датума везаних за постојање РСК који не би смели да буду заборављени:  17. август 1990. и почетак ненасилног отпора крајишких Срба, 21. децембар 1990. и проглашавање САО Крајине, 19. децембар 1991. и формирање РСК (са три целине) која добија и свој Устав, 27. новембар 1992. и настанак Српске војске Крајине, 1. мај 1995. као дан хрватског заузимања Јасеновца и страдања српског народа у операцији ''Бљесак'', и 4-7. август 1995. као најцрњи дани новије српске историје – време пада Книна и Републике Српске Крајине. Иако ће их неки аутори различито вредновати, ови датуми у будућности ће сигурно постати део уџбеника из историје.

Ово би био само кратак осврт, контура на тему шта представља Крајина и колико је важна у српској историји.

''Крајина је парадигма, симбол и суштина историјске судбине целог српског народа, та реч значи живот на границама закрвљених царства, на раселинама вера и цивилизација'', оцениће недавно у једном вредном есеју историчар Милош Ковић. Тиме се скреће пажња да је српском народу, без обзира да ли живео крај мора, на граници, у Шумадији или Војводини, намењена судбина да живи у крајини.

И оно што се дешавало широм српских крајина 1991, 1992, 1995. и 1999, постало је само огледно поље за деловање Запада, и примењивање метода које, уз одређене сличности, данас видимо и на тлу Украјине. Са прецизније временске дистанце, једног дана оцењиваће се у том контексту и улога српске крајине у светској историји.

Када је ''песник Кавказа'' Љермонтов у својим младим годинама написао Јунака нашег доба, дело које га је прославило, у једној од прича насловљеној са Фаталиста његов јунак Печорин нашао се у друштву са чудним братом по оружју.

У предаху између борби, авантуриста по имену поручник Вулић зарад опкладе бива спреман и да жртвује живот: пред својим забезекнутим саговорницима узима револвер са једним метком у добошу, заврти добош и потом повлачи окидач не знајући да ли ће он опалити или не.

Све то, не би ли им показао да човек умире само онда када му судбина одреди.

Руси тада први пут виде сцену смртоносне игре са револвером, својеврсне коцке са животом, а у време када се она преноси на хартију 1839. биће то и јединствен мотив у руској књижевности. Али поручник Вулић који је указао на руски рулет је, то је јасно назначено у Љермонтовљевој књизи, Србин.

И то Србин који је у Руско царство доспео – пошто је пресељен из Крајине. Радило се о историјском догађају који је инспирисао многе писце: након развојачења (укидања) Потиске и Поморишке крајине у Аустријском царству средином 18. столећа, хиљаде бивших српских војника доспело је на исток, да буду насељени и ангажовани за одбрану тадашње Русије.

Насељени су у области симболичног назива – Нове Сербије и Славјаносербије, баш онамо где се данас бије битка против непријатеља који је од Крајине до Украјине исти. И где се у нашим данима одлучује да пораз у бици 1995. не значи и победу у рату, који траје и 2023. године. Крајине су настајале и нестајале, али је сан Крајишника о слободи остао, ма где живели.