Српска мека моћ: од "културног српства" до народњака

У Дубровнику је 1902-1908. штампан, у ћирилично-латиничном издању, часопис "Срђ". Намењен промоцији књижевности и науке, овај лист уједно је био и једно од најзначајнијих гласила Срба у Далмацији. Штампан је у Српској дубровачкој штампарији, а његов покретач и уредник био је Антун Фабрис, слависта, Србин-римокатолик пореклом са Корчуле, уједно и један од оснивача Матице српске у Дубровнику.

Са ове дистанце, и у условима када огранак Матице хрватске у Дубровнику Србе означава као бубе које треба истребити, звучи прилично невероватно. Ипак, на крају 19. и почетку 20. века, српство у Дубровнику живело је своју ренесансу, делећи судбину са матицом кад год јој је било тешко (и славећи њене победе, почев од Освете Косова 1912). Многи млади дубровачки Срби тих година допали су аустријских робијашница због патриотске песме, ношења тробојнице, учествовања у српским националним организацијама. Због штампања инкриминишућих садржаја за ондашњу црно-жуту монархију, и лист "Срђ" је већ 1908. затворен, а уредник Фабрис пре тога отеран на робију, која ће трајно нарушити његово здравље – и допринети да умре млад, у 40. години живота.

Овај текст, ипак, није посвећен српским јунацима под Срђем, иако би они по много чему заслужили да се због својих подвига (продужених и 1941-1945) нађу у освртима РТ-а. Помињање "Срђа" требало би тек да нас уведе у причу о интеграцијама и српској "мекој моћи" у овом и минулом веку.

Наиме, у једном од последњих бројева из 1908, године обележавања нестанка Дубровачке републике, али и доцније аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, објављен је чувени програмски текст Стојана Новаковића. Историчар и државник, један од лидера напредњака с краја 19. века, у години националних пораза исписао је значајан есеј под насловом "Уједињујмо се културом", или, у проширеној верзији, "Шта нам је чинити када нас границама раздвајају".

У овом есеју Новаковић, као поуку Дубровчанима али и свим другим поробљеним Србима, истиче потребу за културним интеграцијама које не признају границе наметнуте од империја: "Дижимо једно Српство културом, овим лијепим језиком и уједињеном просвјетом народном".

"Уједињујмо, уједињујмо срце онога на Тимоку и онога украј Гружа на Јадранскоме мору; онога из Скадра на Бојани, и онога на Морави, и онога на Уни, и онога на хладном Вардару! Шта може и чиме смета граница међу седам државних власти, које данас управљају народом нашим, духовноме уједињењу народа нашега у образованости, у укусу, у књизи, у родољубљу и у народним идеалима?", пише Новаковић, али не оставља простора за мишљење да је мека моћ – "бестелесна сила", како је он назива – тек утопија.

Овај његов текст има и наставак који говори да културни рад треба да буде тек једно од средстава за одбрану српства у будућности, тачније, његова претходница: "Културни рад, овај који ми препоручујемо, не искључује ни најмање приправе за расправу путем силе, за коју где који мисле да је једина. Здравље народно тражи да се, уза свој културни живот и рад на уједињењу, непрестано мисли и на питања оружане одбране или оружане акције, утолико више што се данас државама даје онолико поштовање колико војнички вреде".

По много чему актуелан, Новаковићев есеј говорио је о општој тенденцији елита Краљевине Србије: да балкански Пијемонт пре било каквог рата, или чак уместо рата, треба своју снагу да покаже на пропагандном пољу. "Културно српство" одабрано је као најпривлачнији модел, са којим ће се идентификовати и други региони и други неослобођени народи.

Таква политика имала је у време писања овог есеја доста успеха; познато је да се велики број странаца (од Цинцара, преко Хрвата до домаћих Шваба, а између два светска рата и Руса) потпуно интегрисао не само у српску средину, већ и нацију. И то је био домет тадашње српске меке моћи: чињеница да су се потоњи истакнути србофоби, попут Анте Старчевића или касније Крлеже, у младости пријављивали на српске школе или за српске стипендије, или у ратовима одлазили у српске добровољце.

Онда је српство замењено југословенством, и грубим резовима из 1918, а пре свега оним из 1945, мека сила почела је да се одстрањује из државне политике, јер је била виђена као једно од средстава великосрпске пропаганде. Начин на који су Срби били приказани у средствима информисања 1980-их био је суштински различит од оног с почетка века – испуњен гегом, атавизмом и фолклорно-бркатим визуелним идентитетом – пре се уклапао у карикатуралну слику из Загреба, него са старих страница "Срђа". Уочи и током рата у југословенским републикама кренуло се не само у сепаратизам, већ и у оштру диференцијацију са сваким културним остатком српства, односно србијанства. И као у сваком крсташком рату, пре него што су почели да се изгоне (и горе) људи, из библиотека су изгоњене (и гореле) су ћириличне књиге.

Нови век показао је да је књига за многе прецењена, па се и опасност од ње постепено отклањала. Фокус се померао ка другим чулима. Један вечити државни функционер, уједно и медијски маг, похвалио се недавно да је трећи дан по паду Книна 1995. на својој радио станици поново пустио хрватске песме. Следио га је и гуру са ружичасте телевизије, а за њим све смелије и читав низ других медијских магната. И дан-данас српски радио програми као да су окупирани хрватском музиком, па, кад се негде око Ртња и ухвати сигнал покоје станице – она обавезно преноси мелодије "Магазина", "Колоније", Нине Бадрић, Граша, Оливера, Џибонија...

Код суседа је требало мало више времена, али су први српски фолкери, уз местимичан отпор некадашњих "бранитељ", у послератним годинама почели да обнављају популарност. То што су били брањени или терани ка маргини није допринело да опадне популарност њихове музике, која се испрва није слушала на концертима, али је остала присутна на свим приватним прославама. И сад зазвучи комично како неки од славонских тамбурашких оркестара, ма колико срчани били, засвирају мелодије Маринка Роквића или њима омиљеног Мирослава Илића.

"Звезде Гранда" и друга музичка такмичења, покренута са амбицијом да покрију читав постјугословенски простор (изузев можда Словеније), показала су како "шапатом падају" све замишљене цивилизацијске границе, па млади Бошњаци из срца Федерације или пак Хрвати из Западне Херцеговине у последње две деценије уз осмех певају екавицом, ђускају уз "двојке" и као меру успеха виде – пресељење у Београд. Исто као када су пре стотину и више лета, вођени службом, или као краљеви благодејанци, отпочињали живот на ушћу Саве у Дунав?

Аутор овог текста у живом сећању чува слику од пре десетак година из Херцеговине, из предела између Стоца и Чапљине начичканог селима у којима су насељени хрватски ветерани из средње Босне (са живописним називима као што су Шушково и Бобаново), где су по бандерама, али и локалним бирцузима, били излепљени плакати са ћириличним натписима у част полупознате фолк-певачице из Србије која је долазила да их забави. Док се ћирилично писмо у другим крајевима протерује са жестином из 1941. (погледати до које мере је то изражено у случају недавне наредбе једне мале општине крај Задра, чије руководство налаже да се уклони споменик покојници који је исписан ћирилицом), дотле је могуће да се у овим тврдим крајевима ћирилична најава фолк-концерта прихвати као сасвим нормална појава. Није стога чудно да, с времена на време, дежурни цензори у Сарајеву или Загребу завапе против "цајки" и декаденције која долази из "источног Мордора", како се духовито изразио Александар Вујовић.

Не треба се повести овим размишљањима па помислити да се ове чињенице узимају у обзир при изградњи културне стратегије у Србији. Српска култура, иако инклузивна, има друге, трајније упоришне тачке. Између високе и масовне културе постоје суштинске разлике, с тим да и ова друга и те како може пружити резултате – као извозни бренд изазива мање отпора, а суштински доприноси смањивању антагонизама према Србији, њеној престоници, идентитету и традицији.

Један од најбољих показатеља актуелних и будућих кретања јесте случај са младом певачицом Александром Пријовић, која је после низа успешних музичких наступа у Београду (три распродате – напуњене Арене у три дана) на изненађење многих запосела и Загреб. Да нас употребљени глагол не наведе на криве закључке о призивању опсадног стања над хрватском престоницом: српска фолк-звезда брзински је попунила пет загребачких арена (капацитета 70-90.000 слушалаца) и најавила децембарске концерте, постављајући рекорд који до сада нису достигли ни најпопуларнији хрватски музичари.

Александра је рођена у години "Олује" и општег изгона свега српског из Хрватске, а одрасла у Белом Манастиру, центру српске области Барање која је реинтегрисана у Хрватску тек 1998. године. Музичку каријеру започела је као једва пунолетна 2013, да би већ три године касније запевала хит који би могао да послужи као наравоученије оним Загрепчанима који су остали заробљени у прошлости: ”Не требају мени сенке из прошлих времена”. И турнеја је насловљена симболичним стихом исте песме: "Од Истока до Запада". Политиколог Огњен Гогић, иначе добар познавалац кретања у српској популарној култури, стога ће оптимистично закључити како "има неке поетске правде у томе да припадница српске мањине из Хрватске данас постаје мезимица Загрепчана".

Хладан туш уследио је пре пар дана, када је Александра, очигледно се правдајући да се не ради о офанзиви са Истока према Западу, изјавила да јој смета да је неко карактерише као српску певачицу; "ја сам певачица свих и волим све", додала је. Њена свекрва, са личном картом "Југословенка", у тешким моментима за српски народ ипак је знала којој страни припада, и иако је по пореклу муслиманка – Бошњакиња, током рата 1992-1995. остала је у Београду и у униформи ВРС певала на српским положајима. Наравно, поштујући и невине жртве из свог народа и свог родног града.

Било би добро да и Александра, упркос статусу регионалне звезде, остане доследна чињеници да је она пре свега српска певачица. У времену искушења, нека она тако буде једна од оних која ће у име свог народа на једном од "фронтова" допринети спуштању тензија. И, као у тексту Стојана Новаковића, у другом руху и другим средствима, остваривати једнако важан циљ: ујединити срца и онога на Уни и онога на Морави, и онога са Приморја и онога са Вардара…