О псовци, псовачима и Народној скупштини

"Лопов”, ”лажов”, ”ђубре”, ”смрад” – само су неке од фраза које су се одомаћиле и постале прихватљиве, а које су још и лагана верзија онога што се изговара за скупштинским микрофоном.  

Чини се да оваква реторика, вербална агресивност и вулгарне фразе карактеришу српски парламент више него иједан други у бившим југословенским републикама. Притом, опозиција сноси одговорност за неприличне провокације (поготово на рачун председавајућег, најстаријег посланика др Раденовића), али посебна одговорност долази од странака власти које морају да створе другачију атмосферу у Народној скупштини као једној од институција које су огледало нације.

Псовке код српских државника и псовке унутар српских институција, ипак, нису од јуче. Често цитирана анегдота о томе како је цар Душан Немањић отерао папског легата у ”материну” нема упоришта у извештајима тог времена и по свему судећи је неисторична.

Недоличних речи нема ни у средњовековним житијима, будући да су писана на црквенословенском језику (”трећем спрату језика”, како га је назвао почивши владика Данило Крстић) који су користили учени и духовни људи, и у чијем речнику овакви изрази нису ни постојали.

Но у бугарштици ”Марко Краљевић и брат му Андријаш” говори се како су се браћа "сапсовала"; псовке се појављују и код Марина Држића у "Дундо Мароју". И "Вуков рјечник", чак и једна читава збирка народних песама коју је прикупио, обилују неприкладним изразима, које данас многи од маштовитих псовача не би могли ни да замисле. Наравно, знамо да је сочна псовка била и неодвојиви део речника и вожда Карађорђа и поготово књаза Милоша. Вожд би за своју чувену узречицу "по души те..." понекад имао и наставак (сетимо се и оне о Петру Добрњцу), док је његов кум и наследник на месту сербског предводитеља имао складиште масних погрда.

Псовка је, као део народног језика, тако улазила и у институције обновљене Кнежевине Србије. На скупштини о Малом Божићу, негде на почетку Првог српског устанка, десио се и један вербални сукоб Милоша Обреновића и Младена Миловановића, у којем су се потегле и речи као што су "псето" и "парампас".Милош је често изговарао опонентима или непослушнима фразу "по матери те", или "ружим ти матер" – како ће једном подвикнути и официрима у касарни.

У мноштву мемоара савременика може се наћи понека цртица и на ту тему, како се псовало међу државницима, и како је неприкладна реч повремено пробијала и у институције где јој није било место. "Псовка пљушти, и то сасвим крупна", забележено је средином 19. века када се српски књаз једном појавио на судском процесу пред Врховним судом.

Од момента када су почели редовно да се воде записници са седница народних скупштина, остало је трагова да су у њој неретко потезане и ружне речи. У стенограмима из времена Краљевине Србије остало је трага да се током расправа користи псовка, мада је чешће скривана под еуфемизмима "галама" или "немир и прекидање".

Саблажњени савременици једнако су се ишчуђавали и позивали на златну прошлост, па су они из времена Краљевине Југославије говорили да је псовке било много мање пре Првог светског рата, а они који су сведочили о вулгарностима после 1945. записивали би у своје дневнике да је период пре Другог светског рата у односу на онај у ком они живе био куд и камо наклоњенији култури дијалога.

Да је баш и перикловско доба српске демократије било златно по том питању, не би један од најумнијих и најчеститијих људи тог времена, владика Николај Велимировић, морао да пише опомињуће есеје о псовци и хули на Бога.

"Замислите један извор, из кога би до подне извирала бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека, који се час моли Богу, а час псује. А нема народа међу хиљаде народа на земљи, који тако страшно псује као српски народ. Заиста, ничега се српски народ не мора толико стидети колико свог језика – један француски официр, који је био са српском војском, на солунском фронту, говорећи у Паризу о српском народу рекао је да Срби имају беспримеран обичај псовања светиње. Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе сав се народ огубао псовком. Надати је се, да ће се народ српски, који може све, моћи икад очистити и од ове моралне губе", писао је српски Златоусти на ову тему. Четири деценије касније, сличан есеј и са сличним поукама, писао је и ава Јустин Поповић.

Изгледа да је вулгарност као део политичке културе с временом само напредовала. Заиста се, анализирајући стенограме, може закључити да је у периоду Краљевине СХС и Југославије у институцијама била присутнија у односу на период пре 1918. године. Не зато што се један народ обноћ искварио, већ зато што је дошло до кључања политичких страсти, пре свега у питању српско-хрватских односа.

Могло би се рећи да су Хрвати, односно посланици ХСС-а, отворили ново поглавље у политичкој реторици унутар Народне скупштине; навикли на дебате и провокације из аустријског времена, додатно су радикализовали своје српске политичке противнике.

Хрвати су предњачили на пољу ироније, Срби на пољу галаме. Нека послужи као илустрација "дебата" посланика Мајкића и Алића из 1924. године. "Мајкић: Да си ми само ближи, Алићу, ударио бих те. Алић: Хај ти у бифе и попиј шприцер. Ларма на десници." Или: "Ако господа не даду мени говорити, молим да ме заштитите", како се једном приликом председавајућем обратио Љуба Давидовић, на шта му је опозициони посланик добацио: "Будалаштина је то што причаш." Други пут је пак један од "чика Љубиних" страначких колега опонирао опозиционом посланичком клубу, а штампа је забележила да потом "настаје ужасна вика и граја и псовка".

Типичан пример међунационалних сукоба види се из једног излагања посланика Милана Недељковића, који је најпре добронамерно упозоравао "да смо ипак мали народ и ако смо се ујединили морамо добро пазити како ћемо се и заједнички одржати, а не сваки за себе". На то је од хрватских и словеначких посланика добио оштре реплике, што је у записнику оцењено као "препирка и објашњавање између појединих посланика". А онда је српски посланик наставио појачаном реториком: "Нека напослетку господа Хрвати и Словенци не забораве да српски народ, који је дао хетакомбе жртава својих најбољих синова, неће никада дозволити да се оно што је челичним бајонетом и оловним куглама у крви створено, да се то растури и разнесе гуменим куглама." Записник је констатовао да су на те речи уследили "нереди код опозиције" који су прекидани паузом и опоменама.

Жестоке подвале и увреде Хрвата на за Србе осетљиве теме (типа: колико кошта српска крв са Кајмакчалана да вам је једном исплатимо) имале су кључни допринос за суспендовање пристојности у ондашњем парламенту. А онда се након дугог вербалног рата десио и трагични догађај са пуцњима радикалског посланика у скупштини 1928. и вишеструким убиством хрватских посланика...

У времену једнопартијског система оваквих дискусија није било – јер их није било уопште. Већ са обновом вишестраначја старе бољке су се поново појавиле; најекстремнија групација постала је Српска радикална странка, која је на измаку 20. века подигла ниво агресије у политичком животу, као и искључивости и дисквалификације политичких неистомишљеника. Заоштравање реторике уз употребу читавог арсенала нових погрдних речи и псовки траје до 2020-их, уз својеврсно нарушавање угледа Народне скупштине, као једне од институција која би требало да говори о историјском развоју и напретку – а не регресији – читавог српског народа.

Занимљиво је да је на врхунцу српске средњовековне државе, дакле у време изградње империје цара Душана, велика пажња посвећивана и унапређивању јавног морала. Чак три члана Душановог законика из 1349. прописивала су казне за употребу псовки. Ко би опсовао епископа, али једнако и монаха или свештеника, био би од државе кажњен високом глобом од 100 перпера; ако би властелин опсовао властеличића (нижег феудалца) или му нанео срамоту, требало би да му плати 100 перпера, а ако би увреда била упућена у супротном смеру, властеличић – клеветник морао је да плати исту глобу и уз то да се истуче штапом. Нижњи, себри, били би истом казном кажњени, и уз то осмуђени, уколико би опсовали свог властелина, али би и они могли да туже свог господара за увреду и исти би био кажњен са стотину перпера.

Неко је, дакле, још тада мислио да би институције требало да воде рачуна о томе да некаква хијерархија у друштву треба да постоји, али уз њу и елементарна правда и пристојност. А да погрда и ружна реч, када се јавно изрекну, поготово у институцији, подлежу одговорности.

Кад изиђе из дневно-политичке и приче о парламентарцима, човек и данас може да наслути како је говорила "господа хришћанска", када мало зађе по провинцијама, поготово оним које леже на надморској висини од око хиљаду и више метара. Тамо, где нема увек асфалта и вај-фаја, и алузија на непристојну радњу доћи ће тек после једне изговорене рампе: "да извиниш" или "да простиш".

Рекордери по овом питању су они чије је памћење на српску империју најдуже - Херцеговци. Они ће своје "да извините" изговорити и на саму алузију непристојне радње, или чак када се сматрају недостојним да нешто изговоре. На те светле примере – невидљиве а присутне и толико другачије од свих горе описаних –  недавно подсети један таксиста, који када описујући стаситост свог свештеника рече: "Леп, да извините, к'о Исус Христос."

У процесу ресуверенизације српске државе неопходно је и успостављање пуног достојанства Народне скупштине Републике Србије. А у међувремену, не би било лоше да се пре тешких речи, чешће примени ово старинско: да извините.