Туђа писма и туђи знакови – о (не)бризи за српски језик и писмо у дигиталном окружењу

Химерични Дан српског јединства, слободе и националне заставе је празник који често (и у великој мери с правом) излази на зао глас међу српским родољубима, који га сматрају „парадом фасадног национализма”, „замајавањем народа испразним махањем заставама” и „одвлачењем пажње јавности од правих националних тема”. Једна права национална тема која, међутим, јесте покренута о овом празнику и везано за њега, јесте усвајање Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма (Службени гласник РС, бр. 89/2021).

Иако овај закон – усвојен истовремено у народним скупштинама Републике Србије и Републике Српске остаје недоречен у многим стварима и затвара очи пред низом неуралгичних тема српског језикословља, он свакако представља корак у правом смеру и померање из мртве тачке теме која је у надлежним институцијама паралисана деценијама.

Истини за вољу, једина конкретна ствар коју је овај закон ставио на сто – и која за три године још увек није спроведена у дело због одсуства било каквих правних механизама примене – јесте обавеза произвођача и трговаца у Србији да своју робу декларишу на српском језику и писму, као и обавеза културних манифестација и медија који су буџетски корисници (а то су практично сви, проверите) да у оглашавању и извештавању користе – ћирилицу.

Мртво слово на папиру, можда.

Али опет, са усвајањем овог закона најзад је призната чињеница да су српски језик и писмо у свим српским земљама угрожени и да им је неопходна институционална заштита. У том контексту, добронамерне српске патриоте не би требало да троше енергију да објашњавају шта све са овим конкретним законом (и окошталим штетним праксама) не ваља, већ би требало да се усредсреде на ствари које се за српски и језик и писмо могу учинити, и могу учинити лако, без крупних правних препрека и без превише логистичке подршке анестезираних институција.

Испоставља се да таквих ствари има много, али се оне због ендемичне небриге, тромости и јавашлука не решавају деценијама, иако за то не постоје никакве техничке препреке.

Тастатура као лакмус (не)писмености

Немар према српском језику нигде није толико очигледан као на примеру српске тастатуре. На овом једноставном парчету технологије које вероватно свако од нас има у кући и канцеларији могу се видети нагомилане последице деценија запостављања (дигиталне) писмености.

Прво, 99% тастатура на нашем тржишту не само да нема на себи означена ћирилична слова (чиме се подсвесно подржава наратив на је ћирилица некакав „вишак”, „аномалија” и „страно тело” у рачунарској технологији), него добар део њих се чак не придржава стандардног европског QWERTZ распореда. О постављању питања зашто српска тастатура уопште има словни распоред заснован на учесталости знакова и ергономији куцања у енглеском и другим западноевропским језицима можемо само да маштамо, али није на одмет знати да чак и једна Бугарска користи тастатуру са распоредом слова прилагођеном сопственој фонетици и лингвистици.

Пре сто година се у Србији о томе водило рачуна приликом продаје писаћих машина, али данас – када је промена распореда неупоредиво технички једноставнија – тако нешто нико не може ни да замисли.

Али како би и могао, када у Србији професори факултета сматрају да је „потпуно нормално” слати текстуалне поруке и чак електронску пошту тзв. „ошишаном латиницом”, иако већ деценијама не постоје никаква техничка оправдања за то?! У питању је небрига о правопису која би у трећем разреду основне значила „кеца к’о врата” из српског језика, али из неког разлога образовани људи са факултетским дипломама не сматрају да их елементарна писменост на било какав начин обавезује у свакодневној комуникацији.

Једноставно, у великом делу наше јавности, енглески језик – његов алфабет и тастатура са QWERTY распоредом – представљају магијски фетиш, који се поштује са оном истом бесловесном и сујеверном заслепљеношћу са којом бабе говоре „ваља се”, „тако су ме учили” и „тако сви раде”. Притом се и једни и други много љуте када им се укаже да су њихове навике последица примитивизма, заосталости и – неписмености.

Заоставштина туђих језика

Нису, међутим, квачице на латиничним словима једино што нестаје када се Срби лате тастатуре. Наша званична тастатура садржи гомилу апсурда и нелогичности. Знате оне ситуације када вам је потребно да означите дужину слога у речи, да бисте разликовали речцу "да" од трећег лица једнине глагола "дати", или када хоћете да разликујете генитиве једнине и множини у некој речи ("мог телефона" од "мојих телефона")? Српски језик има четири различита акцента (бра̏т, жѐна, ма̑јка, де́те) и две различите ознаке за дужину вокала (во̏дӑ и во́да̄), али њих је на рачунару изузетно тешко користити. Људи који уопште знају да ти знакови постоје и да се могу уметнути у текст (уз усрдну молитву Богу да фонт који користе то приказује иоле читљиво) углавном су професионални штампари и дизајнери текста.

Остатак се довија убацивањем унапред акцентованих знакова из латинице (!) са погрешним ознакама (рецимо "â", или чак "ã" као ознаку дужине), чиме се прави правописни бућкуриш који је тешко гледати.

Слично томе, свако ко је иоле напредан корисник ворда и сличних процесора текста зна да ће тај софтвер да му аутоматски поставља наводнике типа „“, иако би српски правописни стандард требало да буде „” (опет, већина српских корисника рачунара нити уочава разлику, нити о њој води рачуна). Притом је реакција стручне јавности – српских филолога и лингвиста – најчешће заснована на гурању главе у песак и признавање погрешних правописних пракси за легитимне јер је то лакше него издвојити време да се ажурира рачунарски стандард.

Апсурдност српске тастатуре се ту не завршава. Да ли сте приметили да српска ћириличка тастатура садржи у себи мистериозно слово "ѕ" (налази се поред слова "џ" са леве стране)? Већина ће бити њиме збуњена када случајно искрсне, а познаваоци ће знати да је у питању слово македонске азбуке које код њих означава глас "дз". И није једино! Комбинација знакова '+к и '+г аутоматски ће конвертовати ове знакове у македонске знакове "ќ" и "ѓ", што често може да направи проблем када неко користи једноструке уместо двоструких наводника.

У питању је рудимент времена (време́на̄) раних деведесетих, када су Срби за латиницу користили хрватски, а Македонци за ћирилицу српски распоред знакова. У време универзалног јуникод стандарда ти заостаци немају више никакву сврху, али се нико деценијама није потрудио да то промени.

Зашто мрзимо акцентовање

Овај бизарни детаљ са македонским знаковима, међутим, постаје нарочито занимљив када схватимо да српски кодни распоред уопште нема ништа налик овом механизму када је у питању српски акценатски систем. Колико читалаца овог текста има икакву представу како да акцентује неку реч српским акцентима, ако им то затреба (рецимо, у горе поменутим примерима означавања дужина или у случају хомографа па̏с/па̑с, да̏/да̑ или „го̏рӗ го̀ре̄ го̏рӗ го̏ре̄“)? Сва је прилика да то знају само људи који се професионално баве лектуром и штампарством, а прелиставање српских издања указује да чак и велики број њих ову тему просто заобилази.

Како и не би – тема акцентовања у српском језику се у нашој јавности помиње два пута годишње и увек у негативном контексту: када деца полажу завршне испите из српског језика и када озлоглашени РТС лектори натерају неког мученог водитеља да неку уобичајену реч акцентује „правилно“, тј. како је нико, никада и нигде није употребио у реченици. Акценти српског језика тако за просечног Србина представљају нешто изразито негативно и иритантно – са једне стране они искрсавају када неко надмено неком натура на нос да „не говори правилно“, а са друге се заснивају на комплексном систему који скоро нико не разуме. Али како би ико и могао да га разуме, када је просечан Србин акцентовану реч последњу пут у животу видео у тесту на крају осмог разреда основне школе и никад више? А један од разлога што нема прилике да је види јесте и то што српске језичке институције већ деценијама нису у стању да стандардизују српске акценте у рачунарској употреби и да их уведу у јуникод стандард на начин на који је то учинила већина других народа.

Када уђемо на руску Википедију, назив сваког чланка је акцентован. Употреба акцената и дијакритика у француском, мађарском или грчком језику је ствар елементарне (рачунарске) писмености. И не, то не значи да у српским новинама и књигама свака реч треба да буде акцентована као код Мађара или Грка, али значи да, ако хоћемо да заштитимо српски акценатски систем – један од најкомплекснијих и најстаријих у Европи – као живу појаву у српском језику, морамо обезбедити услове да се акценти на једноставан и интуитиван начин користе у дигиталној употреби, чиме се отвара простор да Срби акценте не купе просто како им се посрећи, него да могу да их препознају и разумеју (али за почетак виде) у онлајн енциклопедијама, речницима и текстовима о језику.

Техника народу

Како то учинити? Пример са поменутим македонским знаковима је нешто што свако може испробати на сопственој тастатури. Комбинација два различита знака убацује трећи знак, који представља слово са дијакритиком које – и ово је веома важно – има посебан код у јуникодовом шифрарнику. То значи да акцентована реч неће бити поремећена нити испретурана у зависности од тога који је фонт коришћен, јер тренутни систем који имамо (и који скоро нико не зна да користи) подразумева мануелно (по принципу insert symbol) додавање дијакритика „изнад“ неког слова, при чему слово и акценат остају два одвојена знака, а акценат „шета“ и мења положај у зависности од фонта који се користи. Уместо тога, можемо погледати начин на који функционише политонска грчка тастатура, дизајнирана за записивање старогрчког, који, опет, има веома сличан систем акцентовања као српски. Након што је акценат једном додат, он је комбинован са словом и штампари и словослагачи не морају више бринути о њему – докле год користе професионалне фонтове који подржавају одређени језик (недовољан број таквих фонтова за српски језик је сродна тема за неку другу прилику).

Нека читалац не замери ако му је све ово звучало заморно и превише технично – ове ствари су нејасне јер о њима (скоро) нико не размишља и јер се њима (ван факулте́та̄) нико не бави, иако је у питању неодвојиви (и притом у великој мери ексклузивни) део српске језичке баштине. И опет – није у питању неки немогући Сизифов посао. Српске језичке институције само треба да дефинишу стандард (што је буквално разлог њиховог постојања и њихов главни посао) и да тај стандард проследе међународним телима задуженим за званичне таблице јуникод знакова. Када је то једном стандардизовано, сви озбиљни произвођачи софтвера и сви озбиљни дизајнери фонтова консултоваће те стандарде и њима прилагођавати своје производе.

То се у великој мери већ дешава – инсистирање на стандардизацији ћирилице као примарног српског писма је разлог што је она укључена у стандардне српске пакете свих великих софтверских кућа, попут „Мајкрософта“, „Алфабета“, „Мете“, „Икса“ и др. Захваљујући таквој стандардизацији већина модерних фонтова подржава тзв. „контекстуалне замене“, захваљујући којима ћирилично „б“ или курзивно „т“ другачије изгледа у српском, а другачије у руском језику – иако оба имају исту јуникод шифру.

Будимо писмени (и на телефону)

Не постоје техничке препреке и није потребан никакав посебан новац. Потребно је само да српске језичке институције раде свој посао, а да српска патриотска јавност – којој су пуна уста бриге за традицију – мало поведе рачуна о конкретним стварима које може да учини за свој језик.

Када је пре више од двеста година Вук Стефановић Караџић ушетао у штампарију Јерменског манастира у Бечу и затражио да му одштампају књигу користећи слова која је он лично измислио, рекли су му „изволите, нема проблема“. Данас имамо Србе који сматрају не само да хардвер и софтвер који користимо (а који се подешавају кудикамо лакше него што су се у XIX веку изливала слова за штампу) не мора да одговара стандардима српског књижевног језика, него је велики број њих спреман да пише писмом, знаковима и правописом туђих језика и гура миленијум српске писмености у Прокрустову постељу енглеске тастатуре на мобилном телефону.

Та врста културног аутоколонијализма и технолошке провинцијалности је нешто што би нашим прецима – међу којима је било много неписмених сељака – било потпуно неразумљиво. Стога, ако бринемо о језику и писму – покажимо то на примеру и престанимо да прилагођавамо српски језик технологији која је дизајнирана тако да се прилагођава језику. Уосталом, наши (махом полуписмени) новинари воле да нас подсећају да „бити писмен данас значи знати да користиш рачунар“. То је тачно, али ипак треба нагласити да бити писмен данас, између осталог, значи и бити писмен на рачунару. И телефону. Ништа нас не спречава осим нас самих и наших аутоколонијалних фетиша.