Три мртва песника и три слике Великог рата – западни цинизам, руска трагика и српска епика
Годишњица Овенове смрти пада четири дана пре годишњице смрти једног од највећих српских песника 20. века – Милутина Бојића. Бојићева ратна епопеја била је нешто другачија – учесник Балканских ратова 1912-1913, и иначе болешљив и слабог здравља, песник је са српском војском прешао Албанију 1915. и сведочио масовном помору од болести и неухрањености својих сабораца на Крфу, да би га и самог однела туберкулоза 8. новембра 1917. године
У низу комеморативних саопштења везаних за Дан примирја, међу гомилом датума којима се у новембру традиционално обележава крај рата, крах великих империја и политичко преобликовање Европе, једна годишњица остала је практично непримећена.
Британски љубитељи поезије и књижевности подсетили су нас све на смрт песника Вилфреда Овена, једног од представника "проклете генерације" која је своје животе оставила у машини за млевење меса на Западном фронту.
Овен је био добровољац, поручник у Британским експедиционим снагама, припадник прослављених "Уметничких стрелаца" (Artists Rifles) и чувеног Манчестерског пука. Контузован је током борби на Западном фронту 1916. године, али се две године касније вратио да би погинуо 4. новембра приликом форсирања канала Самбра-Оаза, свега недељу дана пре потписивања примирја којим је заустављена машина која је гутала хиљаде и десетине хиљада живота сваког дана.
Ипак, Овенова херојска смрт није оно по чему се памти, већ његова поезија, која представља школски пример међуратног ресантимана, меланхолије и цинизма, где се Велики рат интерпретира као титанска манипулација и бесмислена кланица младих људи чији су животи неповратно уништени због ситничавих интереса политичких елита.
Годишњица Овенове смрти пада четири дана пре годишњице смрти једног од највећих српских песника 20. века – Милутина Бојића. Бојићева ратна епопеја била је нешто другачија – учесник Балканских ратова 1912-1913., и иначе болешљив и слабог здравља, песник је са српском војском прешао Албанију 1915. и сведочио масовном помору од болести и неухрањености својих сабораца на Крфу, да би га и самог однела туберкулоза 8. новембра 1917. године.
Бојићево ратно искуство свакако је било другачије од Овеновог, али није било ништа мање трауматично. Па опет, између његових и Овенових песама постоји огромна разлика, иако су обојица били класично образовани и под утицајем античке поезије и митологије.
Где је Овен меланхоличан и циничан, Бојић је узвишен и епичан. Обојица реферирају на исте жртве, али их другачије вреднују.
Руси такође имају свог изгубљеног песника који се везује за Први светски рат, мада је његова прича, опет, другачија, и везана за један други новембарски јубилеј – онај Црвеног октобра.
Николај Гумиљов код нас је познат углавном само као муж Ане Ахматове, која му је родила сина – познатог совјетског историчара и филозофа Лава Гумиљова. Али Николај је био више од тога – племић, истраживач, авантуриста, песник, он је био нешто између руског Индијане Џонса, Корта Малтезеа и Јована Дерока, притом као песник ништа мање релевантан од својих славнијих савременика Сергеја Јесењина, Александра Блока, или Владимира Мајаковског.
Иако га је Октобарска револуција затекла као одликованог руског официра у Паризу, вратио се у Петроград, где је убрзо дошао на зао глас као отворени православац и монархиста. Ухапшен је и стрељан у августу 1921. године, у једном од првих масовних убистава "реакционарне интелигенције", иако је чак и та идеологизована оптужба против њега, како се испоставило, била исфабрикована.
Машина за млевење меса и крај европских империја
Најзанимљивије у поређењу ових различитих судбина и поетика јесте што су сама искуства рата ових песника, као и народа којима су припадали, била скоро идентична. Сви су се суочили са покољем својих војника какав није виђен у историји ратовања, сви су сведочили херојским подвизима и епским догађајима епохалних размера, сви су певали сличне (понекад чак и исте песме) о јунаштву, смрти и родном крају који их негде чека.
Разлика између ових перцепција није се тицала чак ни резултата рата, јер су сви учесници у њему на овај или онај начин изгубили земље у којима су живели пре његовог почетка, било тако што су оне етнички распарчане, политички преуређене, изгубиле свој империјални статус, или просто културно промењене до непрепознатљивости. Кључна разлика је, међутим, војницима ових различитих култура и цивилизација била очигледна док су борбе још трајале – они су се борили за темељно различите циљеве.
Трагика Западног фронта у Првом светском рату лежи управо у оној класној природи тог рата на којој су инсистирали бољшевици – припадници старих аристократија и нових буржоаских елита који су били међусобно повезани родбинским и пословним везама и идентичном "високом културом" слали су омладину која се исто облачила, молила истом Богу, славила исте празнике, слушала исту музику, у тотални рат до истребљења који је систематски уништавао сваку црту хуманости у њима.
Недвосмислено античко херојство и епски подвизи француских, британских, немачких, италијанских, турских војника (али и индијских, алжирских, аустралијских – ипак је то био светски рат) губе своју тежину у служби ћифтинских интереса привилегованих елита везаних за прерасподелу колонија и контролу рудног богатства.
Када Вилфред Овен подсмешљиво и цинично цитира Хорацијево dulce et decorum est pro patria mori, у питању није дефект његовог патриотизма, већ управо оне патриа за коју се од њега очекује да "слатко и достојанствено погине". Јер, гинути за Отаџбину никако није исто што и гинути за повређени понос отуђених аристократа, за славољубље крвожедних генерала, и за бедне интересе финансијске и индустријске елите за коју рат представља буквално златно доба и митски рог изобиља.
Русија је свет – о необичној локалности светске револуције
Када говоримо о том огромном јазу који се створио између сиротиње (и ситне бораније из колонија и нижих слојева друштва) чији је посао да гине и велике господе чији је посао да профитира, вреди поменути руски случај, чије је искуство негде на пола пута између енглеског и нашег.
Са једне стране, Русија је у кудикамо већој мери од других великих сила ушла у рат са часним разлогом. Није спорно, у питању је била велика игра моћи и нагон за империјалним самоодржањем, али остаје чињеница да је цар Николај Други, један од последњих истинских аристократа Европе, увео своју земљу у рат мимо савета и жеља свог окружења, свестан да је један братски, словенски и православни народ егзистенцијално угрожен, а други братски и словенски (и православни) народи поробљени и обесправљени широм Европе.
Чак су и њихове чисто колонијалне амбиције биле обојене класичном есхатологијом – руска тимократска елита није јурила ресурсне базе и ропску радну снагу (нису јој били ни потребни), него да врати крст на Свету Софију и ослободи Свету земљу од миленијума скоро непрекинуте власти Калифата.
Наспрам овог архаичног, практично средњевековног погледа на свет и место Русије у њему, имали смо прозаичне интересе руске буржоазије која је хтела да од рата профитира на исти начин као колеге на Западу, и романтичну социјалистичку интелигенцију која је осећала већу солидарност са "радницима и сељацима" који седе у рововима преко пута, него према сопственим пуковницима и генералима, кнезовима и баронима.
И вреди напоменути да су представници свих ових различитих социјалних група у извесном смислу били већи Европљани од Европљана. Руска аристократија је искрено веровала у част и братство, буржоазија је искрено веровала у слободе и технолошки прогрес, а радници у солидарност и једнакост међу припадницима исте класе у различитим народима.
Оно што се догодило у Русији 1917. године последица је управо тог, типично руског, типично словенског раскорака између идеала и стварности. То је управо копча преко које Срби могу да разумеју Русе тог периода, који су за идеал "државе рада, једнакости и благостања" искрварили једнако колико Срби за идеал "слободе и уједињења тројединог народа", и једнако се опекли када се испоставило да је ситуација на терену кудикамо другачија. Остаје, ипак, да се забележи да су све руске класе биле спремне да нешто ставе изнад опстанка своје Империје – цар Николај је жртвовао царство за аристократску част, Керенски и екипа су га жртвовали за интересе капитала, а Лењин, Троцки и другови – за класну солидарност. И сви су били изиграни од стране своје сопствене класе – нити су се друге аристократске куће Европе понеле витешки, нити су западне буржоазије биле спремне да уђу у трошак за рачун руских капиталиста (кад је на њима могло да се заради), нити се јединствена радничка класа Европе дигла да распири пожар Светске револуције.
Напротив, приватизовали су све што им је Лењин поклонио Брест-литовским миром и после све то огорчено бранили од Црвене армије која је дошла да га поврати две деценије касније. У том смислу, жртва Николаја Гумиљова била је једнако узалудна као жртва Вилфреда Овена, и то двоструко: њега је презрела и игнорисала велика Европа чијој је класичној култури недвосмислено припадао, а совјетска Русија га је стрељала за пример како би довела до револуције која се на крају никада није догодила.
Прометеји наде, апостоли јада
Колико се све то разликује од српског сећања на Први светски рат! Заиста, иако српски народ осећа дубоки и искрени пијетет према француским, ирским, руским и другим војницима који су своје кости разбацали дуж Србије и широм Солунског фронта, ми смо у суштини учествовали у сасвим другачијем рату, рату који је Србима приредио оно што ће Европа искусити тек две деценије касније – казнене експедиције, масовне покоље цивилног становништва који се граниче са геноцидом, систематске прогоне националне елите и кампању која је отворено била усмерена на потпуно и тотално уништење Срба где год живели и чиме год се бавили. Срби можда јесу гајили илузије о братству и солидарности својих јужнословенских саплеменика (мада не треба никада заборавити Хрвате, Далматинце, босанске муслимане и друге који су хапшени и прогањани јер су "србовали" и искрено подржавали своју српску браћу, као ни оне који су се придружили српској војсци), али су јасно на својој кожи осетили колико мало значи и аристократско достојанство, и буржоаска слобода, и радничка солидарност, када ратни добоши ударе и када се потегну каме.
За Србе је, стога, Први светски рат био неупоредиво више од територијалног проширења (чије тековине дан-данас баштинимо) и националног уједињења (практично сви Срби од Загреба до Прилепа и од Суботице до Дубровника су били слободни и у својој држави) – у питању је био рат за физички опстанак српског народа, рат у коме смо били прегажени и отписани, само да бисмо васкрсли и вратили се на историјску сцену Европе херојски, као победници. Наши измучени, изгладњени, изубијани војници за нас никада нису били безлично месо за ратну машину, они су били и остали Бојићеви "Прометеји наде, апостоли јада", лучоноше и спасиоци, ослободиоци и заштитници.
Зато се наше борбене песме и даље певају у заносу, зато и даље плачемо над гробовима на Зејтинлику и костурницом на Београдској тврђави. Зато наши песници, чије искуство масовне кланице, глади и болести није било ништа мање трауматично, дан-данас инспиришу Србе да бране отаџбину, да збацују окове и да, у складу са могућностима, пркосе страним окупаторима, европским колонизаторима, али и продавцима лажне части, лажне слободе и лажне солидарности. То опипљиво одсуство цинизма и самопрезира представља дубоки јаз између нас и западне цивилизације, док је свест о изиграности и неискрености идеала који су нам се подметали нешто што нас уједињује са Русима, који су, опет, на олтару европске културе, глобалног друштва и светске револуције на часну реч жртвовали много више од нас. Укључујући и Николаја Гумиљова.
То је велики наук Првог светског рата и извор суштинског неспоразума између Срба, Енглеза, Француза, Немаца и Италијана око Дана примирја. За њих је примирје 11. новембра дан када је завршен један велики неспоразум, самим тим и темељ за Уједињену Европу у којој више нема места за неспоразуме. Нити за Србе и Русе. Урушивши своје Империје, Европљани су уништили своје Отаџбине и остали да живе у резервату под страним патронатом у коме те нико не пита које си вере и нације – осим ако си хришћанин, православац, или недајбоже Србин или Рус.
Ако допустите, то је кључна разлика између стихова Милутина Бојића и Вилфреда Овена – за Отаџбину која стоји као брана и бедем који целокупни народ, укључујући ту жене, децу и старце, штити од потпуног покоља и уништења, за Отаџбину којој њена деца нису ресурс, него благо, за Отаџбину која нас не окива нити сапиње, већ која нас инспирише и даје нам крила својим причама, песмама и повестима – pro haec Patria, vere, dulce et decorum mori est.
