Сретење је на више нивоа један двоглави празник, импрегниран типично српском повесном дијалектиком. Он истовремено слави почетак Српске револуције на збору у Орашцу 1804. године и доношење првог српског Устава у Крагујевцу 1835. године, дакле истовремено побуну против отуђеног османског империјалног система и повиновање новој држави заснованој на народној вољи и закону, истовремено раскидање ланаца стране окупације и самоспутавање самовоље домаће управе. Ово је изражено и у званичном називу овог празника, који се истовремено обележава као Дан државности Србије, и као дан њене уставности.
Сретењски устав сам по себи представља занимљиву звезду српског историјског неба. Срби се овим наглашено слободарским и народним уставом поносе вероватно више него било којим другим модерним правним документом (по значају у народној свести он уступа место само Душановом законику и Номоканону Светог Саве) и у томе подсећају на Американце који не пропуштају прилику да се похвале својим "уставом загарантованим слободама". Али док је амерички устав свој национални значај гарантовао својом трајношћу, Сретењски устав је судбински по Србе на једном дубљем, симболичком нивоу. Званично на снази само 55 дана (у пракси онолико колико је било потребно гласницима да одјашу до Стамбола, Беча и Петрограда и назад), он је својом непостојаношћу отворио дугу традицију српског лутања између различитих устава, држава и националних пројеката – лутања које се још није завршило.
Ефемерност уставности – сви српски устави
За 190 година откако је донет (па поништен) Сретењски устав, Србија је променила 14 различитих уставних оквира (рачунајући ту, наравно, и уставе Краљевине Југославије, ФНРЈ/СФРЈ и СРЈ). То значи да је просечно трајање једног српског устава износило мање од 14 година (не рачунајући периоде диктатура, суспензије и поновног успостављања истог устава). У том контексту, актуелни Митровдански устав, са својих скоро 20 година трајања представља један од дуговечнијих у српској историји.
Притом треба нагласити да ове честе промене кровног законског документа нису последица никакве "системске фалинке" државе и народа, што је теза која нам се често подмеће из редова наших суграђана који под "владавином закона" подразумевају искључиво "владавину јачег". Срби нису имали луксуз да свој политички експеримент испробавају и бета-тестирају заштићени са два океана. Историјске стихије које су тутњале и које и даље тутње кроз нашу земљу, толико су темељно мењале политичке околности у њој, да њени законски оквири једноставно нису могли да прате темпо промена. Устројство аутономне, руралне кнежевине није компатибилно са устројством апсолутне монархије, а оно не одговара једној прогресивној буржоаској држави која се убрзано индустријализује, што опет ни на који начин не може да се пренесе на мултиетничку и мултиконфесионалну империју, која је опет нешто суштински различито да федерације социјалистичких република. Чак и актуелни српски устав представља један анахрон, химеричан документ, у основи трули компромис двеју политичких странака које су у највећој мери већ почишћене са српске историјске сцене, а које су радиле и мислиле у оквирима униполарног света и вазалног односа према западном хегемону.
Да ли је онда чудо што Срби доживљавају Устав као фетиш и празни симбол, који треба штитити и чувати као заставу или споменик, али који ни на који начин не утиче на то како живе, раде и управљају својом земљом? Они су спремни да тај Устав бране од напада и да се пред њим заклињу на верност, али за њих он остаје само реквизит – штафета коју побуњени студенти додају један другом у оквиру политичког перформанса. Мало наших суграђана (уз изузетак, наравно, становништва Косова и Метохије) сматра да би им се живот битно променио да је Устав Србије другачији него што јесте. Како и не би тако размишљали, кад већина њих памти бар четири-пет различитих устава под којима су живели мање-више исто, док су варијације по правилу долазиле искључиво од различитих спољнополитичких околности и личности актуелног српског владара?!
Системско обесмишљавање Устава
У питању је нешто што се у нашој јавности узима здраво за готово и без превише размишљања: Устав је "само закон" који је "онолико добар, колико су добри људи који га спроводе", "политичари су иначе ђубрад", а и ми смо, знате, "такав народ", па "Србин три године смишља закон, а седам година како да га заобиђе". Циници би ту могли цитирати и ону опаску популарну међу америчким расистима, која каже да "Америка и Либерија имају идентичне уставе", имплицирајући да не постоји закон довољно добар да "доведе дивље Србе у ред".
Није спорно да је у питању једна ауторасистичка мема која је продрла дубоко у народну свест, као и да се она заснива на клеветама на рачун српског народа које, заправо, немају српско порекло. Али у расправи да ли су Срби "способни" да поштују устав, или нису, заборавља се један важан фактор у дијалектици, а то је сам садржај устава. Треба бити поштен и рећи да је сам Устав највећи кривац за то што га народ сматра за нешто "слабо и немоћно", јер је актуелни врховни документ – баш као и претходних десетак – дизајниран да служи политичкој елити и "властодршцу", а не да они служе њему.
То је, управо, и главни разлог сталних промена устава код Срба – како се промени политичка (и геополитичка) констелација у земљи, тако државни систем почиње да жуља нове власти и оне морају да га мењају како би "убрзали реформе", "рашчистили бирократију" и "надокнадили време" које је неумитно изгубио "претходни режим". То се у великој мери догађа и на наше очи док тренутни олигархијски систем "једнопартијског плурализма" доживљава крах и улази у кризу у којој више није у стању да се сам репродукује, па самим тим ни да "управља државом".
Не чувамо Косово због Устава, него Устав због Косова
На све то треба додати чињеницу да се унутар актуелног Митровданског устава налази и косовско-метохијска бомба која пре или касније мора да експлодира. Наиме, наш важећи Устав на нивоу своје Преамбуле веома неодређено (sic!) захтева од државних органа да "заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији", што је свакако фраза коју дволични политичари могу тумачити како им драго. Другим речима, актуелни врховни закон не прописује никакве конкретне обавезе српским политичарима везано за КиМ, па су они слободни да демонтирају српску државу у њеној јужној покрајини до миле воље, лишавајући своје грађане тамо читавог низа Уставом гарантованих права, а без икаквих негативних последица (јер их Устав и не прописује).
Нема сумње, и такав фалични устав је трн у оку и препрека за српске непријатеље – да би се евентуална коначна предаја КиМ страном окупатору привела крају и легализовала, било би неопходно да се он промени – истини за вољу више због понижења српског народа, него што он представља озбиљну препреку "косовској државности" заснованој на огољеној сили и терору. Уосталом, не чувамо ми Косово због Устава, него чувамо Устав због Косова. И ако је Косово једини разлог да упорно и страствено бранимо тренутни устав, одакле идеја да би Срби прихватили неки нови или другачији устав без Косова у њему?
Устав у темељу немоћи система
У контексту реченог, српски родољуби, са својим нагомиланим искуством сталне ерозије српског националног отпора разградњи државе, узурпацији имовине и етничком чишћењу на КиМ, с правом су дубоко непријатељски настројени према свакој сугестији да српски Устав не ваља и да би га требало мењати. Сваки пут када је неко досад критиковао Устав, то је увек било у смеру додатног поробљавања државе и њеног гурања у Гвоздену девицу евроатлантских интеграција, укључујући ту и захтеве да се Србија одрекне "територијалних претензија на Косово". Истовремено, нема већег пораза за српски Устав од чињенице да најпатриотичнији Срби у њему не виде ништа више од оруђа отпора албанском сепаратизму, док се његови остали садржаји потпуно игноришу (и неометано крше).
Српски Устав није застава која треба лепо да се вијори, у питању је правни оквир који би морао да ради, и то да ради много више од пуког иритирања српских грађаниста и њихових господара из Брисела и Вашингтона својом Преамбулом. Компетентнији људи су детаљно набрајали његове бројне системске мане, али овде има простора само да се укаже на оно што је интуитивно разумљиво и лако уочљиво сваком Србину.
Пре свега, реч је о раздвајања грана државе, које су Митровданским уставом до скора биле у потпуности потчињене Народној скупштини, која је опет потпуно потчињена Владајућој странци, чије посланике одређује и октроише Шеф странке, постајући на тај начин формацијски и институционално, хтео или не хтео, најмоћнији човек у земљи. (У међувремену је манипулативним уставним променама српско судство учињено "независним" од Народне скупштине, да би било препуштено на милост и немилост европској олигархији и НВО сектору, али то је друга тема.)
Буџет за бунџије, или шта би Устав требало да ради
Српски устав – какво год устројство државе подразумевао, а солидних предлога није мало – морао би да обезбеди да различите гране државе ограничавају самовољу једна другој, али да никада не контролишу, нити да финансијски зависе једна од друге, већ да уместо тога свака од њих има јасне механизме опозива преко којих их грађани могу позвати на одговорност без обзира на то какав је однос снага у парламенту, или чији интереси стоје иза појединачног министарства.
Простије речено, неопходни су нам посланици које бирају (и смењују!) грађани, а не Шеф странке; потребни су нам министри које не поставља (партијска) скупштина, већ премијер на основу програма који су грађани потврдили на изборима; потребан нам је председник који нема везе ни са једном конкретном структуром моћи и служи као гарант јединства и мост између различитих грана власти; најзад, потребни су нам деколонизовани судови који неће судити на основу диктата "стратешких инвеститора" и памфлета НВО радионица у Стразбуру, већ на основу српских закона и у служби грађана Србије. Ништа од тога не можемо добити на лепе очи, нити дерући ђонове на ципелама и гласне жице по улицама српских градова – то мора бити законски омогућено и финансирано из државног буџета.
Гледајте то овако – за последњих сто година, сваки уставни систем под којим смо живели служио је, у принципу, политичкој самовољи једног човека, или у најбољем случају малобројној политичко-економској олигархији. Па опет, за све то време, у Србији никада није недостајало људи који су били спремни да погледају тиранину у очи и саспу му у лице све што мисле о њему. Али ти људи никада нису имали свој буџет.
Ако је тиранија и нарцисоидна самовоља харизматичног појединца системски проблем друштва, онда би систем у најмању руку морао бити такав да обезбеди што већем броју харизматичних појединаца приступ буџетским средствима и правним (sic!) механизмима, како би могли да својом харизмом и самовољом ограничавају самовоље осталих. Тренутно је то могуће искључиво кроз невладин сектор, који је у 95% случајева на буџету неке стране државе која ни Србима ни Србији не жели ништа добро. Ко не храни своје бунџије, храниће туђе. Србија то ради већ деценијама.
Промена система као раскид са деценијама понижења
Било како било, актуелна политичка криза сведочи о томе да српски политички систем, такав какав је, није у стању ни да обезбеди нормално функционисање државе, нити смислену смену режима која би донела било какве промене осим козметичких. Врапцима на гранама је јасно да нам је потребна промена система и темељни дисконтиунуитет у односу на досадашњу колонизовану, окупирану и киднаповану државу.
Да ли "промена система" значи да морамо (поново) променити Устав? Не нужно, али је сигурно да би доношење новог Устава пре било у стању да обезбеди тражени политички отклон од нових уставних промена, које би само додатно разводниле ионако непостојећи ауторитет врховног правног документа. Српски народ је наелектрисан и жељан учествовања у политичком животу, што је тренутно могуће само кроз презрени партијски систем и омражени НВО сектор. Срби се гаде своје Скупштине, псују своје министре, спрдају се са својим судовима – и неће бити среће за Србију док се то стање не промени. Систем у коме би грађани Србије заиста могли да одлучују о питањима која их дотичу и мењају курс државе кроз органе локалне самоуправе или кроз Народну скупштину (уместо кроз ad hoc форуме као што су факултетски пленуми или вибер-групе школских родитељских савета) био би огроман напредак у односу на систем у коме је промена могућа једино ако милион људи изађе на улице и урла док извршни органи не потрефе нешто што ће да их умири и успокоји.
Србима је потребна Србија – слободна, народна, правична. Потребна нам је држава чију ћемо имовину бранити са једнаким жаром са којим бранимо црквене светиње, а чије ћемо службенике поштовати као људе који брину о заједничком благу и будућности наше деце. Народ је гладан државе, гладан слободе, гладан правде, а и једно, и друго, и треће не сме бити препуштено доброј вољи властодршца, па макар он био и један Милош Велики. То је било јасно Димитрију Давидовићу и посланицима који су изгласали Сретењски устав, који дан-данас надахњује својим борбеним идеализмом и националном самосвешћу. То је било јасно и неписменом Коџа Милошу, "последњем српском паши" коме "најлибералнији устав Европе" није сметао упркос томе што је сметао писменој и културној аустријској, руској и османској аристократији. Срби су тада знали да само властита држава, заснована на уставу и закону који не произилазе из туђе самовоље, него из суверене колективне воље народа, може да омогући квалитативни скок између векова ропства и понижења и националног препорода. Наша држава и народ су већ прошли кроз деценије понижења. Надајмо се да нећемо чекати српску државу онолико колико смо је чекали прошли пут.