Колумне и интервјуи
"Не-Џа 2" – Глобално село се окреће истоку
Филм је заснован на античком кинеском миту од пре три хиљаде година о демонском принцу Не-Џау који се супротставља вољи богова и постаје заштитник људи од демонских бића
Кинески анимирани филм Не-Џа 2 (Ne Zha 2, 2025) направио је огроман потрес на међународним биоскопским благајнама, поставши за мање од месец дана након премијере најгледанији анимирани филм и први неамерички филм међу десет најгледанијих филмова свих времена. Овај успех никако није био случајан. Кинеско тржиште је већ дуже од деценије значило разлику између победе и пропасти за холивудску продукцију, која је често креативно касапила своје филмове како би прошли кинеску цензуру и добили прилику да се појаве у биоскопима најмногољудније земље света.
Растрзани између званичне идеологије Комунистичке партије Кине и политичке коректности америчке воук интернационале, резултат су биле празне љуштуре напумпане специјалним ефектима и идеолошким придиковањем које све мање могу да привуку публику у биоскопе. А онда су Кинези одлучили да покажу Холивуду како се то ради. Или пре – како је то Холивуд некада радио.
Не толико суптилни шамар Америци
Оригинални филм из серијала – Не-Џа из 2019. године – и сам је био велики интернационални хит, остваривши глобалну зараду од преко 740 милиона долара уз буџет који је износио једва двадесетак милиона (десет пута мање од аналогних "Дизнијевих" остварења). Наравно, тај успех није пао с Марса и заснован је на победничком рецепту који је сам "Дизни" користио деценијама, а који се сводио на визуално упечатљиву анимирану адаптацију класичне бајке упаковану са упечатљивим сценаријем и оптималном мешавином озбиљности и хумора. Одскочна даска за филм је, наравно, било кинеско тржиште – а како и не би?
Филм је заснован на античком кинеском миту од пре три хиљаде година о демонском принцу Не-Џау који се супротставља вољи богова и постаје заштитник људи од демонских бића. Овај мит заузима значајно место у кинеској популарној култури од романа Легенда о обожењу из времена династије Минг (XVI век) па све до предивно анимираног филма у стилу класичних оријенталних илустрација из 1979. године. Гледајте то овако – када би се сутрадан у Србији појавио врхунски анимирани филм о Марку Краљевићу, Баш-Челику или Биберчету, да ли би икога изненадило да то постане најгледанији српски филм свих времена?
Када је "Не- Џа 2" пуштен у биоскопе, међутим, Кинези су били свесни да имају победнички производ и нису играли у рукавицама. Ако су преписивали добитнички амерички рецепт, онда су га преписивали у свим аспектима, па и у оном –пропагандном. Неправедни и манипулативни божански култ против кога се Не-Џа бори у најновијем филму опседнут је „цивилизовањем демона“ и њиховим претварањем у властите послушне слуге, које онда, наравно, користи да свет држи под својом цивилизованом и узвишеном чизмом. Звучи познато? Ако није, без бриге – аниматори се нису трудили да буду суптилни: "печат богова" подмуклог култа представља орнаменталну стилизацију грба САД, а "лонац за топљење" у коме се демони претварају у послушне кербере на себи носи стилизовани знак долара.
Јефтиније, али квалитетније
Наравно, Не-Џа 2 не би далеко добацио да се заснива само на антиамеричкој пропаганди. Амерички анимирани филмови били су препуни суптилне и не тако суптилне пропаганде усмерене, што против СССР, што против различитих "оријенталних деспотија" и "непријатеља демократије", али су своју глобалну славу стекли својом лепотом и квалитетом. Не-Џа 2 је, баш као и његов претходник из 2019. године, изванредно забаван и надасве свеж анимирани филм. Ту је пре свега реч о комплексности његових ликова и политичкој некоректности његове приче када се упореди са глобалистичком воук агендом.
Ко је склон да своје мишљење о Кини формира на основу извештавања западних медија, заиста неће моћи да поверује да је испод чекића свемоћних цензора КПК изашло нешто толико забавно, разуздано и иконокластично (лик необузданог деришта Не-Џаа, притом, веома подсећа на фамозну Машу из руског цртаћа Маша и Меда, која је уз знатно мање основа проглашавана за "руску пропаганду"), поготово када се упореди са досадним, стерилним, шаблонским, обездуховљеним и идеолошки кастрираним филмовима које нам већ годинама избацује "слободни" Холивуд.
У основи, успех Не-Џа 2 не представља ништа ново и надовезује са на тренд надигравања Американаца на свим пољима индустријске и културне утакмице који траје већ годинама. Потпуно исту ствар смо видели са кинеским четботом „ДипСик“, који је остварио мерљиво боље резултате у обради података од америчких конкурената, користећи неупоредиво мању процесорску снагу и незамисливо мањи буџет. Иста ствар се догађа на тржишту видео-игара, где источноазијске игре, а међу њима све више оних које су радила кинеска студија, по свим параметрима надмашују некада неприкосновене Американце. Видео-игра Black Myth: Wukong, попут приче о Не-Џау заснована на традиционалној кинеској митологији и примарно прављена за кинеско тржиште, направила је прави русвај у свету прошле године, продавши преко 25 милиона примерака са вишеструко мањим буџетом од сличних америчких игара.
Економски разлози ове доминације су увек исти – Кинези нису више у стању да просто произведу вишеструко јефтинији производ (у случају биоскопског филма или видео-игре то се не одражава на коначну цену, већ само на профит продуцента), већ је тај производ истовремено мерљиво квалитетнији од конкуренције. У случају машина и софтвера, у питању су показатељи перформанси, брзине, снаге и лакоће одржавања. У случају интелектуалне својине – у питању су приче које су уметнички атрактивније, приповедачки занимљивије и једноставно пуније духа. Другим речима, оне су у складу са златним стандардом Холивуда који се у америчкој индустрији маште једноставно изгубио, закопан под планином политичке коректности, наметљивог идеолошког проповедништва и инфлацијом паразитске "уметничке класе" која страховито много троши, а ничим не доприноси креативном процесу.
Неискоришћени потенцијал некомодификоване митологије
Наравно, треба бити фер, па рећи да креативна криза америчког забављачког комплекса није само последица идеолошког изопачења, већ у великој мери и потрошености ресурсне базе. Холивуд и придружене привредне гране не само да већ дуже време нису у стању да добро испричају причу, него нису у стању ни да пронађу нову причу коју би испричали. Практично цела њихова продукција се већ годинама своди на наставке, обраде и цеђење постојеће интелектуалне својине као суве дреновине. То је делимично последица креативног банкрота, али и незадрживог економског раста овог сектора чији су финансијски апетити једноставно постали превелики да би креатори филмова, телевизијских програма, или видео-игара, могли себи да дозволе да ризикују. А њихов успех истовремено зависи од спремности глобалне публике да настави да конзумира њихове садржаје.
Кина и други делови света се ту налазе у неупоредиво бољој позицији. Технологија производње некада престижних културних производа као што је анимирани филм постала је универзално доступна и приступачна, креативна радна снага у другим деловима света постала је кудикамо способнија и мање размажена него у Америци, али, што је најважније, они располажу са читавим трезором изванредних, а неиспричаних прича. Кинеска митологија представља четири миленијума басни, бајки и епова о којима добар део глобалног села нема појма, а које су неупоредиво занимљивије, забавније и узбудљивије од смрзнутих суперхероја из седамдесетих, подгрејаних у микроталасној рерни, које Холивуд покушава да нам на силу натрпа у уста већ годинама.
Културни мултиполаризам
То је управо главни утисак који страна публика износи из биоскопа након гледања цртаћа о Не-Џау – у питању је нешто свеже. Нису све улоге унапред подељене, није цела прича шаблонизована, није сваки расплет јасан од првог кадра и није све стерилизовано и кастрирано западном политичком коректношћу. Не-Џа је забаван и узбудљив јер може да нас изненади – како неочекиваним заокретима у радњи, тако и неочекиваним експлозијама хумора. И преко свега тога можемо уживати у егзотици једне културе која нам није блиска, али чији су стандарди лепоте – на крају баладе – ипак универзални.
То је као када погледамо Забрањени град, Небески храм или палату Потала – у питању је нешто сасвим различито од двораца, замкова и богомоља које смо навикли да гледамо у Европи, па их упркос томе недвосмислено препознајемо као нешто лепо. Тиме се поткопава још једна велика мантра западног света – она о субјективности и културној условљености лепоте – и потврђује античка максима да је лепота универзална и присутна на различите начине у различитијим уметничким делима различитих епоха и култура.
Када је пре десетак година свима постало јасно да је мултиполарилни свет нешто неизбежно и незаустављиво, Американци су се тешили да ће са губитком политичке и економске доминације над светом бар задржати способност да естетски и вредносно обликују Глобално село по свом узору и у складу са својим погледима на свет. Глобални продор кинеских, али и других источноазијских прича у светску културу показују да се природа, заиста, обнавља, а вишевековни културни центри планете заузимају своје природно место у духовном животу света.
Остаје нам само да се надамо да ће ова глобална културна револуција (sic!) допрети и до наших провинцијалних културних елита, које ће схватити да за врхунску кинематографију нису неопходни амерички буџети, нити благослов америчких продуцентских кућа – већ пре свега страст према уметности и спремност да се исприча добра прича. Наш народ је то радио вековима – српска епска поезија, бајке и митологија, књижевни романи, стрипови и музика никада нису ни технички, а поготово не приповедачки, заостајали за било којим делом света. До пре пар деценија је то важило и за српски филм. Надајмо се да ће ускоро важити поново.
