Добро дошли у Минесомалију

Три црнца у осамнаестовековној аристократској одећи са тророгим шеширима јашу на коњима кроз равницу покривену снегом. Момак у средини показује својим пријатељима суморну долину прекривену измаглицом и смогом, а затим се обраћа камери са осмехом на лицу и поносом у гласу:

"Ово је Минесомалија. Три су века прошла како нам је обећана. На овим коњима кроз снег, најзад смо пронашли своју земљу. Сада припада нама".

Овај кратки кратки троловски снимак представља само врх леденог брега виралног тренда који је на друштвеним мрежама отворио најновији фронт америчког културног рата у савезној држави Минесоти, већ месецима на удару Трампове администрације.

Нове власти у Вашингтону и њихови медијски телали већ дуже време помињу Минесоту као забрињавајући пример нечега што, руку на срце, заиста звучи као да је изашло из XVIII века – агресивног и масовног насељавања религијских фанатика на северноамеричком континенту и њиховог насилног истискивања домородачког становништва које припада другој раси и култури.

Ако сте збуњени, мисли се на мањинску, али несумњиво колоритну заједницу Сомалијаца у Минесоти, која се ових дана истиче као пример "завере да се промени демографска структура Америке". Сомалијци су на све стране – учествују у утаји буџетских средстава од преко милијарду долара, практикују радикални ислам, одбијају да се интегришу у амерички начин живота, нелегално доводе родбину у САД, стављају интересе стране земље испред америчких, а притом су и… Знате већ. Ова кампања је кулминирала пре неколико недеља када је сам председник Трамп, каналишући своју унутрашњу Хилари Клинтон, назвао америчке Сомалијце "ђубретом" и позвао их да се ђутуре "врате у смрдљиву земљу из које су дошли".

Зашто Трамп назива Сомалијце отпадом, и шта су Маск, Рио Тинто и Блекрок добили од Трампа у Конгу?

Не треба ни за тренутак сумњати да иза ове најновије моралне панике стоје озбиљни политички и економски интереси, везани пре свега за огорчену политичку борбу владајућих републиканаца са тренутно пораженим, али међу мањинским заједницама и даље веома утицајним демократамa, укључујући ту и затупастог гувернера Минесоте и несуђеног потпредседника САД Тима Волца и лајаву представницу Минесоте у америчком Конгресу Илхан Омар, рођену Сомалијку која не крије своју приврженост родној земљи и, што је можда тренутно важније, своје одсуство привржености према Израелу, чији је лоби изузетно утицајан у америчкој јавности.

И све то не би било ништа нарочито ново, да сомалијски контраудар овој кампањи блаћења по први пут након Трамповог доласка на власт није натерао америчке десничаре, до сада неприкосновене на бојном пољу мема и троловања, да пређу у дефанзиву.

Ко сад не зна да мимује?!

Интернет троловање има мали број једноставних правила, али једно од основних, како је то у више наврата објашњавала краљица руских тролова Марија Захарова, јесте: никада не одступај, увек нападај. По овој тактици је свакако најславнији управо председник Трамп и њом се и даље веома успешно и у великој мери спонтано и неусиљено користи. Основна оружја успешног интернет трола су иронија, сарказам и хипербола, а када се природни осећај за хумор преплете са ветровима који дувају са "праве стране историје", добијамо политичке урагане који чисте све пред собом.

Штавише, може се сасвим оправдано аргументовати да је Трампов МАГА покрет одлучујућу победу над, назовимо је "воук левицом", однео управо на овом ефемерном бојишту интернет мема и виралних троловских трендова. Годинама је важило правило да "левица не зна да мимује", тј. да на духовите и упечатљиве провокације десничара и конзервативаца одговара увређеним и помпезним придиковањем које их само излаже још већем подсмеху и руглу и баца у спиралу хистерије, ирационалности и увређеног беса. То свакако није било само питање одсуства смисла за хумор, јер су по истом обрасцу од себе правили карикатуре чак и људи који су веома озбиљне холивудске каријере изградили на комедији.

Када су се улоге замениле, међутим, испоставило се да није проблем "мимовати" са позиција левице, колико је проблем то чинити са позиција власти, или, ако хоћете, естаблишмента. Управо то су ових дана веома убедљиво разоткрили млади и духовити амерички Сомалијци, пре свега они који су у Америци рођени и одрасли и који имају на располагању средства да се расизму и ксенофобији новог режима супротставе његовим оружјем.

Суочени са расистичким увредама, клеветничком кампањом и чак са државном политиком која њима и њиховим сународницима прети хапшењима и депортацијама, минесоћански Сомалијци нису ћутали и кротко гледали у под, нису јадиковали да су "тригеровани", нити су тражили "сигурне просторе" да се заштите од траума. Уместо да одступе, они су напали.

Једина демократија на Блиском Западу

Како је та троловска контракампања изгледала у пракси? Сомалијци су једноставно агресивним америчким десничарима принели огледало и почели све отровне стреле усмерене према имигрантима у Минесоти да враћају назад са каматом. Најједноставнији начин на који се то радило биле су паралеле са Израелом, будући да су амерички бели супрематисти истовремено са моралном паником око "окупације, истискивања домицилног становништва и наметања културе и обичаја са другог континента" у сопственој земљи све то исто хвалили у случају јеврејске државе, тог великог доносиоца културе и цивилизације на Дивљи Исток.

Сомалијски твитераши и тиктокери су онда само узели да понављају исте фразе које републикански коментатори папагајски понављају за Израел – Минесота је њихова "обећана земља од пре три хиљаде година", "ако је они не отму неко други хоће", у питању је "једина демократија на Блиском Западу" која доноси надмоћну сомалијску културу назадним домороцима, расно супериорни, вредни и борбени црнци из Сомалије имају "судбинско предодређење" да донесу своју културу и религију Америци, спремни су да изграде "Велику Минесоту" и да однос са белим Американцима определе кроз "дводржавно решење" (Американцима ће припасти Западна обала и појас Џерзија, остало ће бити – "Минесомалија") итд. итд.

Сам израз "Минесомалија" је симптоматичан, будући да је у питању подругљиви израз који су амерички десничари доделили овој држави, која је у киднапованом МАГА наративу проглашена за експериментални полигон за насилну промену демографске слике (подразумева се "беле") Америке, упркос чињеници да од око 5,7 милиона ове савезне државе Сомалијци чине свега око 100 хиљада.

Сомалијци су одличили да ову клевету "приме на груди" и да је рефлектују назад као и све остало. Оптужујете нас да крадемо новац из буџета? Тек ћете да видите, има да крадемо више него "Локид Мартин", "Боинг" и "ОпенАИ" заједно! Оптужујете нас да насилно мењамо културну слику Минесоте и потискујемо белачку културу? Ево снимака са ТикТока где белкиње покривају главе и плешу уз сомалијску музику! Кажете да ово није наша земља? Ево компјутерски генерисане фотографије на којој амерички Индијанци потпуно легално продају ову земљу смелим сомалијским пионирима!

Окретање колонијализма на главу

Сјајан пример овог троловског контраудара јесте прича о застави Минесоте, коју је већ поменути гувернер Тим Волц усвојио 2024. а која је многе забринуте десничаре подсетила на заставу Сомалије. Да ли је сомалијска заједница то демантовала, објашњавајући да је процес избора нове заставе трајао практично деценијама уз учешће многобројних комисија и одбацивање стотина предлога? Наравно да не – почели су да користе нову заставу као да јесте сомалијска и да је истичу приликом сваке сомалијске културне манифестације као доказ да "сомалијски лоби контролише Америку".

Притом је најзабавнији детаљ у причи око заставе то што је оригинална застава одбачена зато што више нико није могао да игнорише њен расистички подтекст. На њој се налазио грб Минесоте који приказује наоружаног белог досељеника како плугом оре њиву док у позадини амерички Индијанац на коњу одјахује у страну. Млади Сомалијци су само слегли раменима и рекли "сада је на нама ред да оремо".

Сомалијци су се тако у свом етнички (и расно) обојеном отпору придружили Мексиканцима, који су током летошњих сукоба у Лос Анђелесу са збрда-здола формираним паравојним снагама Имиграционе и царинске полиције (ICE) са поносом подигли барјак Мексика, бившег царства у чијем су се саставу некада налазила скоро цела Западна обала САД.

Колонијална пропаганда се ту окреће на главу, а Мексиканци поручују белим Американцима да се "свако врати одакле је дошао" и да се "домороци" заштите од насилних измена културе и демографске структуре на "својој земљи". Сомалијци су само тај дискурс дигли на виши степен апсурда, показавши да се уопште не мора имати вишевековна есхатологија да би се у пракси примењивао колонијални дискурс – довољан је само безобразлук и потпуна равнодушност за аргументе друге стране.

Бела против црне сиротиње

Српска публика све ово гледа са стране и природно је подстакнута да у овој најновијој фази рата навија за једну, односно за другу страну. И определити се није лако, будући да су претходних година (и чак деценија) Срби недвосмислено били на страни обесправљених и осиромашених становника америчких "Појаса рђе" и "Прелет-држава", "белог смећа" које у тој земљи једино није заштићено од расистичких увреда, које се једино може до миле воље дискриминисати и које је несумњиво једнако велика жртва америчког корпоративног империјализма колико и номинална Венецуела, Кореја или Палестина – једино што они немају могућност да своје бедне животне услове поправе тако што ће се – преселити у Америку.

Овај унесрећени и уназађени, али несумњиво живописни и жилави народ представљао је душу МАГА покрета на чијим се леђима нова вашингтонска номенклатуре успела до неслућених висина, и кога је, као и сваку пут до сада, заборавила чим су се затворила врата Беле куће након Трампове председничке инаугурације.

Са друге стране, сваки поштен Србин не може а да нема саосећања према Сомалијцима, народу чију земљу управо Америка деценијама држи у стању сталног рата свих против свих, земљу под поморском блокадом и сталним бомбардовањем (више од сто налета америчких бомбардера и дронова само 2025. године), економски упропашћену земљу у којој царују глад и болештине, и када тај исти намучени и унесрећени свет оде у Америку да би тамо радио послове које "домороци" неће да раде за плате на које "домороци" никада не би пристали (јер су "домородачке" фирме алаве и незајежљиве), они буду проглашени за "окупаторе" и "агресоре".

Они су "извор корупције" у земљи у којој се сенатори и конгресмени купују и продају у програму уживо, они су "религијски фанатици" у земљи која сваке године испоручује милијарде долара у оружју држави на другом крају света "јер у Библији пише да треба да је подрже", њих оптужују за насиље и криминал људи чије нелегалне паравојне формације киднапују људе по улицама и шаљу их у концентрационе логоре у трећим државама, њих оптужују за гусарење људи који отимају танкере на отвореном мору, оптужују их за повећање стопе убистава и насиља људи који ракетама од пола милиона долара гађају дављенике у Карипском мору.

Пирати са Кариба, али стварно: Амерички Конгрес разматра издавање "гусарских лиценци"

"Увек могу да платим половину сиротиње да побије другу половину", речи су које се приписују америчком деветнаестовековном железничком тајкуну Џеју Гулду. На очи српских навијача, тако нешто се ових дана дешава у Америци – црна и обојена сиротиња која гласа за демократе проглашава се за егзистенцијалну претњу белој сиротињи која гласа за републиканце, док свемоћни инвестициони фондови зарађују билионе продајући им отровну храну, загађујући им пијаћу воду, градећи гигантске компјутерске центра на њиховој земљи, и пре свега трошећи буџетски новац на ратове хиљадама километара од Америке, у којима ће на крају и једни, и други морати да гину.

Разлог што су и једна и друга страна у овом сукобу симпатичне српској јавности – бар оном њеном делу који не понавља папагајски оно што му издиктирају империјални медији – јесте што и једна и друга страна у великој мери подсећају на нас. Једнима је киднапована и упропашћена земља коју су градили генерацијама, други су бомбардовани, сатанизовани и проглашени за људски отпад.

Српско срце је увек на страни правде, па тако, упркос презиру према САД као глобалном хегемону и колонизатору, има подједнако љубави и за "корпу бедника" Хилари Клинтон и за "ђубре из неке смрдљиве земље" Доналда Трампа. И довољно смо емотивно зрели да нас ништа не спречава да, рецимо, саосећамо са америчким потпредседником Џеј-Ди Вансом када приповеда о беди у којој је живела његова породица у Мидлтону, Охајо, и да га презремо када еуфорично лупа по столу док се његов старији колега иживљава над људима који су једнако жртве изопачене америчке политике, а који опет заштиту и подршку траже од Америке и њених грађана.

О мематској маргини и мематском естаблишменту

Зато је овај талас сомалијског троловања на интернету толико занимљив, јер огољава социјалне процесе који су донедавно били камуфлирани идентитетским и културним политикама. Нема виралне интернет меме без хумора, а за хумор је, као што смо рекли, неопходна истина. МАГА покрет је скупљао симпатије "понижених и увређених", "презрених у свету" и "сужања које мори глад" јер је у америчком културном рату заступала позицију истине, правде и поштења. Оног тренутка када су идеолози и тролови МАГА покрета изашли из својих мемљивих подрума и својих оронулих камп-приколица пред рефлекторе мејнстрима и почели да правдају америчке ратове, интервенције и економско силеџијство, изгубили су своју моралну супериорност и постали, како смо рекли, естаблишмент.

Унутрашњи МАГА рат: Инфлуенсери против естаблишмента и убиство Чарлија Кирка

Слична ствар се десила са мематским страницама у Црној Гори после 30. августа 2020. године, које су изнеле лавовски део борбе против режима Мила Ђукановића, али једноставно нису могле да наставе да раде то што раде са позиције власти, колико год она била морално супериорна. Већина њих је препознала тај проблем и прешла на друге теме и у друге пројекте.

Без икакве сумње, и на америчкој сцени је остало мноштво људи који никада нису били део МАГА покрета, већ су просто једно време марширали са њима у својој принципијелној борби против америчког корпоративног империјализма и војноиндустријског комплекса, и сада су своју борбу наставили против својих дојучерашњих савезника. Са друге стране, америчка левица, сада када је поново на маргини и када су се разбежали силни фондаши и НВО који су годинама зарађивали на њеним темама, поново добија прилику да "научи да мимује".

Интернет меме су пушка која може да опали само када је на страни истине, или бар онога што довољан број људи верује да је истина (зато ниједан хумор никада није смешан свима). Америка је престала да нас лаже да су бате секе и да раса није никакав фактор у криминалним хроникама америчких све суморнијих и офуцанијих градова, а почела је да нас лаже да су терористи из ИСИС-а угледни државници, да је рекет царинска политика, да Абербаиџан и Албанија више нису у рату, а да су рибари и шверцери на Карипском мору наркотерористи.

У поређењу са тим масним лажима и отвореном вређању здравог разума, параболе о обећаној земљи Минесомалији као јединој демократији на Блиском Западу не звуче уопште толико фантастично. Штавише, оне нас могу научити неким дубљим истинама.